детаљ слике: КРК Арт дизајн

СрБски или СрПски

Горан Иванковић

Навешћу унапред да сам комплетно неутралан у граматичком случају који ћу да анализирам. Нисам стручан да дам званичан закључак јер нисам лингвиста али сматрам да је неопходно покренути поступак. У питању је примјена једначења по звучности у специфичном случају вероватно битном за националну идентификацију Срба као народа.

Језик којим говоре Срби јесте србски/српски и баш тај назив језика је проблематика на коју желим указати. Први израз са словом Б користи мања група који су претежно национално веома поносни па тај понос и називом језика испољавају. Они пишу и говоре срБски. Да ли је то граматички коректно, јесте под знаком питања. Тренутно, већина народа у Србији и званична лингвистичка већина, односно академска клика заступа тезу да ријеч Срби подлеже једначењу по звучности и да је једино правилно писати срПски.

Чуо сам од неколико образованих лица, од средњошколских професора срп(б)ског језика до универзитетских професора и књижевника који су завршили Југословенску књижевност да је сваки разговор на ту тему пусто губљење времена. Граматички став, односно правило је јасно као дан и ја сам им поверовао. Уназад неколико година сам приметио да ја у изговору изговарам слово „б“ а не слово „п“. Сукладно правилу Вука Стефановића Караџића, реформатора савременог срПског језика требао бих писати онако како говорим а не ломити језик и трудити се да говорим како пише. Одлучио сам да детаљно проучим случај и резултати мог истраживања ће на овај начин угледати светло дана.

Љубо Мићуновић у свом приручнику за основне и средње школе „Граматика без муке“ наводи: „ Правопис може бити етимолошки и фонетски.

А) Етимолошки (коренски) правопис своја правила заснива на начелу чувања порекла речи, пре свега корена (најмање језичке јединице која нешто значи), а онда и других делова речи (наставка за облик, за творбу речи, предметка). На пример, он прописује да се у промени облика придева сладак мора писати: сладка, сладких итд. да би се сачувао корен слад-.

Б) фонетски правопис своја правила заснива на начелу да сваком гласу у говору одговара посебан знак у писму, тј. он се заснива на начелу које је Вук увео: пиши као што говориш, а читај као што је написано. Тако, фонетски правопис српског језика утврђује да се у промени речи сладак мора писати: слатка, слатких итд.“

Кад би било по Љуби тад би било, пола-пола односно једно правило за срБски (етимолошки правопис) а друго за срПски (фонетски правопис), али није по Љуби. Званичан став је употреба фонетског правописа и тиме је једначење по звучности учинило срПски званичним српским језиком. Дуго сам мислио да се прича тиме завршила и да је једино исправно писати српски са словом п уместо б.

Недавно сам из сасвим других разлога проверавао правописно правило једначења по звучности и сазнао следеће:

„Једначење по звучности је важан аспект српског правописа. Ова гласовна промена се односи на сугласнике који се разликују по својству звучности, а једначе се тако да се први сугласник замењује сугласником по звучности једнаком другом сугласнику у пару.

Ево неколико кључних тачака о једначењу по звучности:

1. Звучни сугласници (б, д, џ, ђ, г, з, ж) једначе се са својим звучним парњацима.

• На пример, врабац постаје врапца, об + чарати постаје опчарати, а шиба постаје шипка.

2. Безвучни сугласници (ц, ч, ћ, ф, х, к, п, с, ш, т) једначе се са својим безвучним парњацима.

• На пример, од + фућкати постаје отфућкати, из + цурити постаје исцурити, а лажац постаје лашца.

3. Сонанти (м, н, њ, л, љ, р) не учествују у једначењу по звучности.

4. Одступања од овог правила постоје у неким случајевима, као што су стране речи, сложенице и властита имена.

У српском језику, једначење по звучности се примењује како у говору, тако и у писању, чиме се олакшава изговор и доследност у правопису .“

Тачка 4. Одступања, мења све, све до сада установљено потпада под сумњу. Ако узмемо за пример предивно народно властито име Србољуб, скраћено Србо, не можемо написати Српко или изговорити са „п“ већ сукладно тачци 4 морамо написати Србко и тако и изговорити. Наравно исто можемо применити и на властито име народа Срби. Радоје Симић у својој књизи „Српски правопис“ даје следећу дефиницију властитог имена: „Властита имена сврставају се мање-више у три велике групе – од којих прву чине лична, другу имена народа или народносна имена, а трећу географска.“ Дакле,на ријечи Србин, Срби треба применити тачку 4. одступање и не примењивати правило једначења по звучности.

Коначан резултат моје анализе иде у корист кориштења слова „б“ јер обадва правописа (коријенски и фонетски) имају правило које подупире кориштење слова „б“.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: