Belo telo žene
stoji preda mnom
i ja ga gledam
dok fosfor svitaca
saleće njena mermerna bedra
Bled sam i u grču
A jedna mi ideja
u pomućenoj glavi vrišti
Po čelu niz urezani znak
cedi se iskipeli znoj
Celim krvotokom mojim
otrovni nektar struji
Ta bela slabost žene
cedi poslednje minute
moje nedosnevane sreće
Moje ruke ona pretvara
u Ikarova voštana krila
da se u rano jutro istopim
na žaru tek probuđenog sunca
Prilazim tom komadu ženske puti
darujem mu dug poljubac
Osećam hladnoću mermera
Usne mi prži hladna stud
Tada sam sebi rekao
davno izrečenu istinu
Ženu vazda valja slaviti
Ženu uz vino treba hvaliti
Tu belu i meku
večitu varku za dušu
Sad nebeski Pegazi njište
u mojim venama
i na moje otvrdlo čelo
pljušte njihovi udarci
Samo ti bela ženo
Stavljajući svoju belinu
Na moje raskrvavljene rane
Možeš zaustaviti pljusak ovozemaljski
