Бело тело жене
стоји преда мном
и ја га гледам
док фосфор свитаца
салеће њена мермерна бедра
Блед сам и у грчу
А једна ми идеја
у помућеној глави вришти
По челу низ урезани знак
цеди се искипели зној
Целим крвотоком мојим
отровни нектар струји
Та бела слабост жене
цеди последње минуте
моје недосневане среће
Моје руке она претвара
у Икарова воштана крила
да се у рано јутро истопим
на жару тек пробуђеног сунца
Прилазим том комаду женске пути
дарујем му дуг пољубац
Осећам хладноћу мермера
Усне ми пржи хладна студ
Тада сам себи рекао
давно изречену истину
Жену вазда ваља славити
Жену уз вино треба хвалити
Ту белу и меку
вечиту варку за душу
Сад небески Пегази њиште
у мојим венама
и на моје отврдло чело
пљуште њихови ударци
Само ти бела жено
Стављајући своју белину
На моје раскрвављене ране
Можеш зауставити пљусак овоземаљски
