detalj slike: KRK Art dizajn

PISANjE JE UPOZNAVANjE SAMOGA SEBE

Prof. Ljubiva Žikić

Poput Bakićevog Spomenika otporu na Petrovoj gori, najvišoj i najsvetlijoj tački Korduna, tako se umetničko delo Ilije Šaule uzdiglo kao spomenik nad izgubljenim zavičajem, kroz čije stranice romori melodija Na Kordunu grob do groba, pesme od naroda ispevane.

Svako književno delo dostupno je javnosti kroz pojedinačna iščitavanja, ali taj piščev uvid u prikazanu stvarnost nije istovetan ni sa jednim pojedinačnim doživljajem. Delo je šire i dublje, a svako čitanje ga širi i produbnjuje. Saradnja čitaoca i pisca sve je veća što je delo tajanstvenije u svojoj slojevitosti i određenosti. Pisac ne može da predvidi dokle to može ići i kakvu snagu će njegov prozni ili poetski tekst poprimiti. Čitaocu, pak, ostaje da na osnovu vlastitog iskustva zaključi o onom što je u umetničkom tekstu saopšteno i da učestvuje u dovršavanju njegovih mogućih  intencija.

Roman Ilije Šaule naslovljen MIDAR predstavlja izvanredan primer narativa koji  protivureči ustaljenim čitalačkim navikama i očekivanjima, u koje je ugrađeno poimanje književnosti kao sredstvo zabave i koja ima lekovito dejstvo. Pisac  je izbegao jednostavnost i predvidivost fabularnog toka, isprobavajući granice epskog kazivanja kroz niz priča koje se do kraja semantički i stilski usklađuju. Čitaocu postaje vidljivo odstupanje od postojećih kanona uvođenjem inovativnih rešenja koja ovaj narativ udaljuju od ustaljene forme romana.

Umetnički raspored poetičkih proznih delova u celinu, promene u hronološkom poretku događaja, uloga i vrsta naratora, odnos stvarnog i fantasničnog, retrospekcije i retardacije,traži angažovanog čitaoca koji će uočiti detalje presudne za razumevanje ( npr. kada An, glavni junak, priča svoju priču o stanovanju u pećini, ali se dugo ne pojavljuje informacija kada je i odakle i zašto stigao u pećinu); kategorija vremena i prostora iziskuje pažnju, jer, naratorovi preci su, od Solomona do savremenog vremena i plemena, preko gruzijskih i hercegovačkih planina doselili za vreme Velike seobe na Kordun koji je označen kao dedovina, zavičajni prostor, koji ima svoj ekvivalent i u pećini i mesto na drvetu života. Alegorija, ta fantastična, izmaštana strana,  čini ovaj roman tajanstvenim i bajkovitim i otima se olakom čitanju, gde čitalac može da posustane, jer će se osetiti preopterećenim u dosad nepoznatoj meri.

Pisac se služi raznovrsnim poetičkim alatkama da bi ispričao savremenu i svevremenu priču o čovekovom bitisanju u svetu koji nije topli i ugodni čovekov dom već, mnogima i često, pećina i jazbina u kojoj čovek oseća mučninu i jad, gde bitiše opušteno, među ljudima, a sam i usamljen, bez ljubavi i prijatelja; oduvan sa kućnog praga kao slamka, zarobljen i ponižen tumara svetom, ne videći istinsko saosećanje sa otvorenim ljudskim ranama.Midar može da podnese odrednicu narativa napisanog u hermetičkoj formi, teda je efekt začudnosti značajna estetska kategorija, poput književnih dela koja su sredinom 20.veka banula pred publiku i tražila pomoć književne kritike:  Beketov Godo, Kamijev Stranac,  Pavićev Hazarski rečnik.

U ekspoziciji MIDARA, čiji naslov čitaocu nije ni od kakve pomoći, uspostavlja se egzistencijalna dimenzija dela, sagledavanje  prostora i vremena u kojima je svekoliki svet nestao i nevidljiv, jer narator, koji je i glavni lik, An, živi u pećini, mimo ljudi i razgovora, u društvu vuka, orla i zmije, kao nekada Estragon i Vladimir pored puta, prepušteni samima sebi na milost i nemilost. Beketovi likovi, beskrvni i bledoliki, tromi i zaboravni, dva klošara, očekuju Godoa  koji će doneti spasenje. Isprani od svega očekivanog, tako deluju na prvi pogled, potresli su 60-tih godina  intelektualni svet, one retke čitaoce i glegaoce koji su poruke razumeli, jer je svet u kome živimo predstavljen kao ukleto mesto u kome se čovek oseća strancem. Zbog tog prisutnog pesimizma, reditelji, glumci, pozorišne i izdavačke kuće klonili su se predstavljanja tog dela u dužem periodu, na žalost. 

U  Šaulinom štivu brzo se razotkriva da glavni junak, An,  nije njihov blizak rođak! Istina da nije delatan ali bistar, rečit, obogaćen dubokim osećanjima i mislima, posebno sećanjima na likove i događaje iz proživljenog detinjstva, uverljivo priča o dalekim i bližim precima čije damare oseća u svom krvotoku,  pa priča ukazuje da Šaula piše zavičajni roman, jer je  An  ispisan istorijom svog plemena i zavičajnog Korduna. Kada priča događaj iz detinjstva,  prijatelj Midar mu kaže: „Nikad mi nisi ništa uvjerljivije ispričao, Anu moj.....Vide se na tebi pečati sudbine tvojih predaka“. To potvrđuje da se i u životu i u umetnosti prepoznaje istinitost iskazanog i da ju je lako razlučiti od neistine i zavođenja, da istinski umetnik nosi sadražaj svojih dela duboko u sebi.

Pavićev glasnik, na čijim leđima je ispisana istorija Hazara, oseća nelagodu i svrab i čisto ga bole mesta na kojima su ispisane ratne godine i on želi da umre pa da prestanu njegove muke. Šaulin An stoički podnosi odvojenost i izmeštenost sa rodnog praga, neprestano u priči i snovima sa dragim bićima koji su davno napustili ovaj svet (pradjed, otac, Did, baka, majka ), ali su živopisno u njemu nastanjeni. Njegovo porodično pamćenje je milenijumsko i pri pomisli na starca Megedu, njemu silno gruva srce u grudima. Vidi se da ga ta istorija svrbi, da mu ne da mira, pokreće ga da siđe do opustelog kućnog praga, nekadašnjeg mesta srećnog porodičnog života. Ispod stare lipe prepušta se kratkom slatkom snu. Na tom kordunaškom pedlju zemlje on oseća onu ljubav u kojoj može da se kupa do mile volje, slobodniji i srećniji nego na bilo kom delu ovog šarenog sveta. Šaulinim antologijskim opisom pokreta ruke kojom zaklanja svetlost i viri kroz prozorsko okno, An vidi onog koga želi, baku Aninu, koja se u nadolazećim stranicama izdiže u vilu suđenicu, simbol same ljubavi, koja je odredila i uzdigla njegov život do ovog pesmovanja o proteklom životu.

Voljela bih da ti u životu budeš srećan i da nikada ne budeš gladan i ničega željan.

Iz priča koje An priča prijatelju Midaru, čitalac može zaključiti da se istorija ponavlja, da su se ponovo dogodile jame, seobe, mržnja, razaranja; da su se  istorijski događaji duboko zasekli u Anovu (i ne samo njegovu) kožu i pamćenje, jer svaka jama, na putu ili pored puta podseća na jame u koje su bačeni njegovi zemljaci, ubijeni ustaškom rukom i kamom.  Kaže on: Jama je u mojoj psihi duboka rana. Međutim, Anova rana i trn ispod srca ne zazivaju svedočenje detaljima i alatkama izvršenog zločina nad sunarodnicima više puta u 20. veku, niti podstiče pomisao na mržnju i osvetu, već naprotiv; našavši srodnika duše u Midaru, u drugoj strani svoje ličnosti, propoveda ljubav, razboritost, znanje i svetlost i tako autor razvija bogatu etičku ravan romana. Tome doprinosi i Anov razgovor sa Jagorom Zlokasom, kordunaškim Sizifom, koji ispred sebe gura skamenjeno srce, jer ga više nije mogao nositi otežalog od jada, gledajući oko sebe dole u pećini ljude  i stvarnost u koju nas uguraše bez nade i bez pravila, i, kaže da će sav taj svet od ljudi uguran kroz vrata njegove pećine proći i izaći i naseliti se na prostore od Boga namenjene.

Jesi li ikad ušao dublje od ovog mjesta, jesi li prošao kroz ovaj ogranak na kojem počiva naš Kordun, jesi li vidio ranu kolika je usred srca napaćene duše kraja. Koliko beznadežnih jauka, zapanjujućoh pogleda, ispruženih ruku, ukočenih zagrljaja, presječenih vratova, suza, krvi, neotjelovljenih duša. I onda se ljudi pitaju zašto Jagor Zlokas gura ispred sebe okamenjeno srce? Mrak pećine vrvi od života, više nas je pod zemnjom nego na zemlji.

Šaula ne objašnjava detaljnjije od kojih to ljudi je proisteklo toliko postradanje, odakle je naišla "oluja" koja ih je oduvala po čitavom svetu, ali pravi razliku u odnosu na grčki mit koji predstavlja pobunu kažnjenog čoveka od bogova s Olimpa, i Jagora, božijeg pomoćnika, koji propoveda spasenje i vaskrsenje napaćenih. Jagorova priča, snažna naturalistička slika o učinjenom zločinu nad ljudima, dobija vrednost univerzalnog iskaza jer je i danas primera napretek. Od Platonovog vremena do danas postoje pećine, zidovi, majstori tamničari čovekovog duha i tela,  uništitelji naroda i kultura, proterivanja i kamenovanja.

Midar je savremeni roman razvijene psihološke dimenzije, obogaćen fantastičnim slikama ovostrabog i onostranog sveta, koje zavode čitaoca pružajuči mogućnost da i sam učestvuje u toj čaroliji događanja.Nesporno je da glavni junak prati protok svojih misli o onome što pripada proživljenom, u prošlom vremenu, čiji damari odzvanjaju njegovim krvotokom i ispunjavaju pećinu njegove duše, o sadržaju koji je u podsvesti ispunio 3 sobe njegove pećine i do kojih se dolazi kroz san kada iskrenost i snaga ojačaju kao rijetko kad u budnom stanju. Sve iz prethodnog života, naseljeno u pomenutim sobama podsvesti, biva uslov čovekove sreće ili nesreće, zadovoljstva, spokoja i lične svetlosti. Pročišćenje kroz snove, to istinsko susretanje sa sobom, trag je božanskog prisustva u čoveku. Takvom  zaključku doprinose razgovori Ana i onostranog Midara, koji  su zapravo eseji o svetlijoj strani života, osunčanoj našim zalaganjem i namerom da u svetlosti proživimo život, o značaju sna i snova, tj. razotkrivanju svoje vlastite pećine u kojoj se može pronaći hiljadu sunaca koji će nas nagraditi osećanjem sreće,kao da smo se ponovo rodili. To znači da se čovek zaista sam u sebi ponovo rađa i izniče, kao feniks  ptica, iz svoga pepelišta.

Upućujući glavnog junaka putem uznesenja ka svetlosti i vrativši ga u san dečaka Novaka, autor pečati svoj panteistički stav prema životu: sve je u opštem zagrljaju svekolike prirode u kojoj je sve povezano platonskim i hrišćanskim principima, dobrotom i ljubavlju, snagom i otporom, duhovnim uzletom iz zatočeništva bilo koje vrste (vuk, orao, zmija, pećina).

Did je rekao: Kada se opredelimo za dobre misli, riječi i djela, sve biva ljepše i bolje.

Roman Ilije Šaule je snažna antiratna knjiga, knjiga ljubavi, prijateljstva, svetlosti i svekolike pristojnosti, iznikla iz umetnikove spoznaje smisla života i življenja. Pisac je izostavio sve što je suprotno  ovome i tako vešto uveo čitaoca na razmišljenje o snazi pročišćenog uma i duše, do čega je teško doći, ali je moguće. Optimizam, dočaran neopipljivom argumentacijom i mnogobrojnim svetlosnim znakovima,  osvaja čitaoca, ali i nameće pitanje da li je isti sa pokrićem. Da li se svet zaista popravio i postao udoban dom, ili većina slabih, koji ne mogu da sagledaju dubinu pećine svoje duše, sada više nego u Kafkino, Sartrovo, Kamijevo, Beketovo vreme, ovaj svet doživljavaju  kao mučninu.

 Midar ukazuje na onaj konopac između pećine i večnosti kojim treba proći, ne pasti i pretvoriti se , pa makar i u lekovitu travu!

PODELITE OVAJ TEKST NA: