детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПИСАЊЕ ЈЕ УПОЗНАВАЊЕ САМОГА СЕБЕ

Проф. Љубива Жикић

Попут Бакићевог Споменика отпору на Петровој гори, највишој и најсветлијој тачки Кордуна, тако се уметничко дело Илије Шауле уздигло као споменик над изгубљеним завичајем, кроз чије странице ромори мелодија На Кордуну гроб до гроба, песме од народа испеване.

Свако књижевно дело доступно је јавности кроз појединачна ишчитавања, али тај пишчев увид у приказану стварност није истоветан ни са једним појединачним доживљајем. Дело је шире и дубље, а свако читање га шири и продубњује. Сарадња читаоца и писца све је већа што је дело тајанственије у својој слојевитости и одређености. Писац не може да предвиди докле то може ићи и какву снагу ће његов прозни или поетски текст попримити. Читаоцу, пак, остаје да на основу властитог искуства закључи о оном што је у уметничком тексту саопштено и да учествује у довршавању његових могућих  интенција.

Роман Илије Шауле насловљен МИДАР представља изванредан пример наратива који  противуречи устаљеним читалачким навикама и очекивањима, у које је уграђено поимање књижевности као средство забаве и која има лековито дејство. Писац  је избегао једноставност и предвидивост фабуларног тока, испробавајући границе епског казивања кроз низ прича које се до краја семантички и стилски усклађују. Читаоцу постаје видљивo одступање од постојећих канона увођењем иновативних решења која овај наратив удаљују од устаљене форме романа.

Уметнички распоред поетичких прозних делова у целину, промене у хронолошком поретку догађаја, улога и врста наратора, однос стварног и фантасничног, ретроспекције и ретардације,тражи ангажованог читаоца који ће уочити детаље пресудне за разумевање ( нпр. када Ан, главни јунак, прича своју причу о становању у пећини, али се дуго не појављује информација када је и одакле и зашто стигао у пећину); категорија времена и простора изискује пажњу, јер, нараторови преци су, од Соломона до савременог времена и племена, преко грузијских и херцеговачких планина доселили за време Велике сеобе на Кордун који је означен као дедовина, завичајни простор, који има свој еквивалент и у пећини и место на дрвету живота. Алегорија, та фантастична, измаштана страна,  чини овај роман тајанственим и бајковитим и отима се олаком читању, где читалац може да посустане, јер ће се осетити преоптерећеним у досад непознатој мери.

Писац се служи разноврсним поетичким алаткама да би испричао савремену и свевремену причу о човековом битисању у свету који није топли и угодни човеков дом већ, многима и често, пећина и јазбина у којој човек осећа мучнину и јад, где битише опуштено, међу људима, а сам и усамљен, без љубави и пријатеља; одуван са кућног прага као сламка, заробљен и понижен тумара светом, не видећи истинско саосећање са отвореним људским ранама.Мидар може да поднесе одредницу наратива написаног у херметичкој форми, теда је ефект зачудности значајна естетска категорија, попут књижевних дела која су средином 20.века банула пред публику и тражила помоћ књижевне критике:  Бекетов Годо, Камијев Странац,  Павићев Хазарски речник.

У експозицији МИДАРА, чији наслов читаоцу није ни од какве помоћи, успоставља се егзистенцијална димензија дела, сагледавање  простора и времена у којима је свеколики свет нестао и невидљив, јер наратор, који је и главни лик, Ан, живи у пећини, мимо људи и разговора, у друштву вука, орла и змије, као некада Естрагон и Владимир поред пута, препуштени самима себи на милост и немилост. Бекeтови ликови, бескрвни и бледолики, троми и заборавни, два клошара, очекују Годоа  који ће донети спасење. Испрани од свега очекиваног, тако делују на први поглед, потресли су 60-тих година  интелектуални свет, оне ретке читаоце и глегаоце који су поруке разумели, јер је свет у коме живимо представљен као уклето место у коме се човек осећа странцем. Због тог присутног песимизма, редитељи, глумци, позоришне и издавачке куће клонили су се представљања тог дела у дужем периоду, на жалост. 

У  Шаулином штиву брзо се разоткрива да главни јунак, Ан,  није њихов близак рођак! Истина да није делатан али бистар, речит, обогаћен дубоким осећањима и мислима, посебно сећањима на ликове и догађаје из проживљеног детињства, уверљиво прича о далеким и ближим прецима чије дамаре осећа у свом крвотоку,  па прича указује да Шаула пише завичајни роман, јер је  Ан  исписан историјом свог племена и завичајног Кордуна. Када прича догађај из детињства,  пријатељ Мидар му каже: „Никад ми ниси ништа увјерљивије испричао, Ану мој.....Виде се на теби печати судбине твојих предака“. То потврђује да се и у животу и у уметности препознаје истинитост исказаног и да ју је лако разлучити од неистине и завођења, да истински уметник носи садражај својих дела дубоко у себи.

Павићев гласник, на чијим леђима је исписана историја Хазара, осећа нелагоду и свраб и чисто га боле места на којима су исписане ратне године и он жели да умре па да престану његове муке. Шаулин Ан стоички подноси одвојеност и измештеност са родног прага, непрестано у причи и сновима са драгим бићима који су давно напустили овај свет (прадјед, отац, Дид, бака, мајка ), али су живописно у њему настањени. Његово породично памћење је миленијумско и при помисли на старца Мегеду, њему силно грува срце у грудима. Види се да га та историја сврби, да му не да мира, покреће га да сиђе до опустелог кућног прага, некадашњег места срећног породичног живота. Испод старе липе препушта се кратком слатком сну. На том кордунашком педљу земље он осећа ону љубав у којој може да се купа до миле воље, слободнији и срећнији него на било ком делу овог шареног света. Шаулиним антологијским описом покрета руке којом заклања светлост и вири кроз прозорско окно, Ан види оног кога жели, баку Анину, која се у надолазећим страницама издиже у вилу суђеницу, симбол саме љубави, која је одредила и уздигла његов живот до овог песмовања о протеклом животу.

Вољела бих да ти у животу будеш срећан и да никада не будеш гладан и ничега жељан.

Из прича које Ан прича пријатељу Мидару, читалац може закључити да се историја понавља, да су се поново догодиле јаме, сеобе, мржња, разарања; да су се  историјски догађаји дубоко засекли у Анову (и не само његову) кожу и памћење, јер свака јама, на путу или поред пута подсећа на јаме у које су бачени његови земљаци, убијени усташком руком и камом.  Каже он: Јама је у мојој психи дубока рана. Међутим, Анова рана и трн испод срца не зазивају сведочење детаљима и алаткама извршеног злочина над сународницима више пута у 20. веку, нити подстиче помисао на мржњу и освету, већ напротив; нашавши сродника душе у Мидару, у другој страни своје личности, проповеда љубав, разборитост, знање и светлост и тако аутор развија богату етичку раван романа. Томе доприноси и Анов разговор са Јагором Злокасом, кордунашким Сизифом, који испред себе гура скамењено срце, јер га више није могао носити отежалог од јада, гледајући око себе доле у пећини људе  и стварност у коју нас угураше без наде и без правила, и, каже да ће сав тај свет од људи угуран кроз врата његове пећине проћи и изаћи и населити се на просторе од Бога намењене.

Јеси ли икад ушао дубље од овог мјеста, јеси ли прошао кроз овај огранак на којем почива наш Кордун, јеси ли видио рану колика је усред срца напаћене душе краја. Колико безнадежних јаука, запањујућох погледа, испружених руку, укочених загрљаја, пресјечених вратова, суза, крви, неотјеловљених душа. И онда се људи питају зашто Јагор Злокас гура испред себе окамењено срце? Мрак пећине врви од живота, више нас је под земњом него на земљи.

Шаула не објашњава детаљњије од којих то људи је проистекло толико пострадање, одакле је наишла "олуја" која их је одувала по читавом свету, али прави разлику у односу на грчки мит који представља побуну кажњеног човека од богова с Олимпа, и Јагора, божијег помоћника, који проповеда спасење и васкрсење напаћених. Јагорова прича, снажна натуралистичка слика о учињеном злочину над људима, добија вредност универзалног исказа јер је и данас примера напретек. Од Платоновог времена до данас постоје пећине, зидови, мајстори тамничари човековог духа и тела,  уништитељи народа и култура, протеривања и каменовања.

Мидар је савремени роман развијене психолошке димензије, обогаћен фантастичним сликама овострабог и оностраног света, које заводе читаоца пружајучи могућност да и сам учествује у тој чаролији догађања.Неспорно је да главни јунак прати проток својих мисли о ономе што припада проживљеном, у прошлом времену, чији дамари одзвањају његовим крвотоком и испуњавају пећину његове душе, о садржају који је у подсвести испунио 3 собе његове пећине и до којих се долази кроз сан када искреност и снага ојачају као ријетко кад у будном стању. Све из претходног живота, насељено у поменутим собама подсвести, бива услов човекове среће или несреће, задовољства, спокоја и личне светлости. Прочишћење кроз снове, то истинско сусретање са собом, траг је божанског присуства у човеку. Таквом  закључку доприносе разговори Ана и оностраног Мидара, који  су заправо есеји о светлијој страни живота, осунчаној нашим залагањем и намером да у светлости проживимо живот, о значају сна и снова, тј. разоткривању своје властите пећине у којој се може пронаћи хиљаду сунаца који ће нас наградити осећањем среће,као да смо се поново родили. То значи да се човек заиста сам у себи поново рађа и изниче, као феникс  птица, из свога пепелишта.

Упућујући главног јунака путем узнесења ка светлости и вративши га у сан дечака Новака, аутор печати свој пантеистички став према животу: све је у општем загрљају свеколике природе у којој је све повезано платонским и хришћанским принципима, добротом и љубављу, снагом и отпором, духовним узлетом из заточеништва било које врсте (вук, орао, змија, пећина).

Дид је рекао: Када се определимо за добре мисли, ријечи и дјела, све бива љепше и боље.

Роман Илије Шауле је снажна антиратна књига, књига љубави, пријатељства, светлости и свеколике пристојности, изникла из уметникове спознаје смисла живота и живљења. Писац је изоставио све што је супротно  овоме и тако вешто увео читаоца на размишљење о снази прочишћеног ума и душе, до чега је тешко доћи, али је могуће. Оптимизам, дочаран неопипљивом аргументацијом и многобројним светлосним знаковима,  осваја читаоца, али и намеће питање да ли је исти са покрићем. Да ли се свет заиста поправио и постао удобан дом, или већина слабих, који не могу да сагледају дубину пећине своје душе, сада више него у Кафкино, Сартрово, Камијево, Бекетово време, овај свет доживљавају  као мучнину.

 Мидар указује на онај конопац између пећине и вечности којим треба проћи, не пасти и претворити се , па макар и у лековиту траву!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: