detalj slike: KRK Art dizajn

STAROPLANINSKA ODA TVORCU

PUT SVETLOSTI OŠTRICOM PREDAKA ISPISAN

(Obren Ristić: ČASNI SONETI, Pravoslavna reč, Novi Sad, 2021)

Aleksandra Šarenac

Postoje knjige koje se same pišu i one koje pisac ili pesnik sam piše. Nova knjiga Obrena Ristića „Časni soneti“ je primer otvorenih kosmičkih vrata na koja je pesnik ušao u onaj sugestivni i ovozemaljskom oku nevidljivi svet, koji lebdi tamo gde se vreme i prostor poništavaju i gde vrede neki drugi zakoni, koje je smrtnik kadar samo videti ukoliko je odabran i dovoljno vičan da ono što je video prenese u stihove za buduća pokolenja na zemlji.

Sugestivna, puna simbolike, ispevana arhaičnim glasom koji budi prasećanja i prenosi zavete potomcima, ova poezija pokušava da se utka u onu prvobitnu Reč, koja je od Postanka i samim tim od Svetlosti, sveta i neuhvatljiva čoveku. Čovek kao zemno biće, sazdano od majke Zemlje, muči se da tu Reč ukroti i kao takvom biću njemu bi to bilo i potpuno nemoguće da u njemu nije i božanska iskra, Njegoševa luča, koja čoveka povezuje sa Nebom ili Ocem. Zahvaljujući tom „svetlosnom tragu“, kako Ristić naziva svoju luču, pesniku se otvaraju kosmička vrata i on prisustvuje prizorima i tajnama, koje se otkrivaju samo odabranima. Ko ne sagori u krilatu se pticu pretvori, opominje u jednom stihu pesnik.

On je odabran da ono što je video prenese u stih i obznani ljudima, ali tu se postavlja pitanje hoće li biti shvaćen od onih koji nisu odabrani da vide isto što i on. On se pretače u stih, rascvetava u cvet, gubi svoj oblik i doživljava metamorfoze što je svojevrstan čin oslobođenja i izlaska iz čaure kako na mikro, tako i na makro planu. On prestaje biti zatočenik pesme i sam postaje pesma. Posmatrano sa ontološke, ali i sa estetičke ravni, ovo i jeste najveća vrednost ove zbirke. Dakle, ne u veštini, majstorski ispletenom vencu ili bilo čemu drugome, do u tome da pesnik poništava svoje biće zbog pesme i u određenim momentima sam postaje pesma. U stvari, mislim da u tome i jeste ključ koji otvara ta kosmička vrata jer kako ući na njih ukoliko ne postaneš bestelesan poput pesme, eteričan i snovid.

Knjiga „Časni soneti“ podeljena je u četiri ciklusa: Venac Tvorcu, Neimarima drevnim, Inima znanim i Video sam drugi svet.

Sonet, sam po sebi, forma je koja se neguje još od davnina u svetskoj poeziji i s obzirom na velike pesnike koji su se proslavili sa ovom formom, predstavlja domaći zadatak za mnoge pesnike. Epitet „časni“ govori nam da ovde nije reč samo o osveštanoj formi soneta već i o pesmi koja je sveta, dostojna i posvećena nečemu ili nekome što je veće i svetije od nas, ali je i deo nas samih, što ćemo videti iz samog sadržaja.

Nije čudo što Ristić ovu knjigu otvara citatom iz „Luče mikrokozme“ jer ovo jeste isti onaj put kojim je išao i Njegoš kada je pratio luču koja ga je vodila od mikrokosmosa do makrokosmosa i nazad. Nije čudno ni to što je od svih stihova tog, Njegošu najdražeg, dela, odabrao baš stihove: „Ah, krasotu nebeskog voinstva / smrtni nikad postići ne može“ jer ćemo kroz analizu stihova videti koliko se pesnik muči da uhvati taj svetlosni zrak, da ga ukroti, da slike koje mu se otvaraju kroz ta odškrinuta kosmička vrata prevede na ljudima razumljiv jezik, da prenese poruku. On jeste odabran, ali je li dovoljno vičan da prevede slike na ljudski jezik i hoće li ga razumeti ili će ostati neshvaćen. Njegova je borba lavovska i on se bori, ne poput Herkula, niti bilo kog grčkog junaka, već poput slavnih srpskih junaka jer je njegov poduhvat neodvojiv od njegovog zavičaja i svete srpske zemlje. On zaziva pretke da bi preneo svedočanstvo potomcima, on vapi pesmom i traži da ga Gospod sledeći put zadoji vedrijim stihom.

Prvi ciklus je oda Tvorcu, Svedržitelju Neba i Zemlje, prvi put objavljena 2009. godine pod nazivom „Venac Tvorcu“ za koju je autor ovenčan i nagradom. Reč je o sonetnom vencu u kojem se Ristić koristi formom italijanskog soneta, koji se sastoji od dva katrena i dve tercine. Najčešće koristi obgrljenu rimu u katrenima, ali nekada ima i odstupanja u vidu ukrštene rime. U tercinama rima nekada i potpuno izostaje, što svedoči o slobodnom pristupu sonetu, koji više ne podleže strogim pravilima forme kojima je nekada robovao. Kada je forma u pitanju, Ristić ni u ostalim ciklusima, ne odstupa od ovoga.

Pre „Venca Tvorcu“, pesnik je praktikovao slobodni stih, ali kako sam svedoči, od tog sonetnog venca on je opsednut sonetima i sve pesme koje je ispevao od tada ispisane su u toj formi.

Venac Tvorcu „izušćuje“ se nakon mnogo godina tihovanja i iščitavanja žitija svetih. Ta pesma predstavlja poslanicu potomcima, još jednu stranicu koju pesnik dopisuje zavetnoj priči svojih predaka i njena glavna poruka je da je Gospod veliki i da je iznad svega i u svemu. Srba Ignjatović je u pogovoru ovom delu, lepo primetio da je ovo panteistička poezija. Pesnik je jedno sa svojim zavičajem, koliko ga ima u pesmi, toliko ga ima u predačkom hrastu ili u cvetu pored rodne kuće. U stvari, on na jednom mestu i uzvikuje da ukoliko je pesnik samo ga tu dovoljno ima.

Ovom mrklom veku i ovozemaljskom životu u kojem je sve nestalno, prolazno, lažno, on suprostavlja svet božanski i traži majstora dostojnog da prenese reč božju. Kod njega je reč ili stih zvuk zvona, ali ima li majstora vičnog i dostojnog da izlije takav zvuk kakav je dan koji najvljuje crkveno klepalo u zoru i može li dar biti dostojan Darodavca.

Nestvarno lepim pesničkim slikama u kojima ima i njegoševske ezoteričnosti i potresne sakralnosti kakvu nalazimo u Kostićevim stihovima, služeći se originalnim metaforama, kao svojim najjačim oružjem uz tehnu, Ristić stvara poeziju koju je teško prevesti na teorijski jezik pesničke kritike bez bojazni da li ćemo verodostojno preneti ono što peva sama pesma i da je nećemo povrediti u njenoj svetosti.

U petom sonetu, on zlatnim tonovima boji i slika prizor koji BIRA strasnog ili plamenog poetu:

„O, kako se noćas zvezde rojile ko pčele!

Kao dar sa časne trpeze oko glave kruže.

Otvorila se drevna Knjiga – poletele strele

Sa Balkana majstorima da se pridruže

Pohodiše nas livci – mnogo neimara

Da svoje umeće tvoračko u zvona izliju

I zazvone sa Midžora, Rtnja i Hisara

Ali livenje zvuka odabranima se samo podari!...“

Pesma se otima, ne da, razuzdana je poput Danajeve kćeri, a reči su nužne. Ta beseda sa nebeskim Ocem je spas, ali kako ne izgubiti te reči u glasju i preneti tajnu potomcima. Da bi se Reč prenela potrebno je božansko nadahnuće i da progovori ona Iskra koja nas spaja sa božanskim. U tom letu, koji može biti i pesnikov nepovratni pad, pesnik se rastače u stih, u cvet, u drvo, u oblak i postaje jedno sa svim oko sebe. On bestelesan ulazi na ta kosmička vrata i prenosi svetlosne stihove ljudima, koji možda i neće biti kadri razumeti ono što im on ima preneti, ali to je sveti zavet koji on mora ispuniti.

Ovaj venac se završava apokaliptičnom slikom u kojoj priroda pokazuje svoje drugo lice i u kojem Gospod ustaje u odbranu lepote i mladosti. Pesnik zaziva svanuće novog dana u kojem će kuća predaka i potomaka biti zaodenuta u šta drugo, nego u SVETLOST.

Drugi ciklus je, takođe, sonetni venac koji nosi naslov „Neimarima drevnim“ i koji je nastao iz soneta „Sutrašnji varvari“. Ovaj sonetni venac se, u stvari, divno nadovezuje ili ulančava na prethodni jer pesnik već od prvog stiha zaziva drevne neimare da zidaju grad od Svetlosti. A Svetlost pripada večnosti s tim što se sada težište pesme prebacuje više na zemaljski nivo, tj. u pesnikov zavičaj. Njegov Olimp su planine istočne Srbije. Središte univerzuma je Stara planina gde će se spustiti taj Svetlosni zrak, koji pesnik pokušava da ukroti, ne kao grčki ili rimski junaci, već kao slavni srpski vojovnici, drevni neimari dične reči i slova. Oni stoje iza gračaničkih fresaka, jedna im ruka podupire zemlju na Tresibabi, a druga se pruža do svetog Kosova.

Na potresno lep, poetski način, Ristić tako verno dočarava sudbinu svog naroda zaogrćući ga nebeskom svetlošću kada već na zemlji vlada tama, izdižući naše stradanje na jedan viši nivo u kojem, kao i Crnjanski, zaključuje da nema smrti već samo seoba. On zaziva Gospoda da vodi svoj narod, kako je nekada Mojsijev, razdvajajući more da bi prošli i spasili se putanjom Sunca.

Opet, u petom sonetu, Ristić ostavlja bez daha svojim virtuoznim majstorstvom nad rečju i svedoči o nadahnuću koje ovako peva:

„Poezija je ljubav na svim jezicima! Stih upisan

Na najvišem kamenu o koji se spotakoh u beskraju

Sva energija kosmosa koja se ovde u ljubavi slila

Ako se reči ne grle ne ljube - to ovde znaju –

Nema lepote i pesme Privid i obmana nekog poeta

Od izlaska do zalaska sunca tek pola je sveta“

I iz ranijih Ristićevih stihova da se naslutiti da je poklonik one misli vladike Nikolaja Velimirovića u kojoj se kaže da su pesnici poslanici božiji i posrednici između Neba i Zemlje, ali ovde jasnije nego igde i da je samo Božije delanje iznad Poezije. Da ništa drugo nije napisao do ovog antologijskog stiha: Poezija je ljubav na svim jezicima, ne bi bilo malo za večnost, a Ristićeva poezija obiluje onozemaljskim draguljima.

Zašto je ovaj stih toliko značajan? Je li lep? Jeste. Ali on je, pre svega, istinit i u tome je njegova snaga. On je sublimacija svega onoga o čemu Ristić peva. U tom stihu žive i Bog, i Pesma, i Zavičaj.

Kao kod Njegoša u „Gorskom vijencu“, kada Vladika Danilo izgovara večne stihove: Moje pleme snom mrtvijem spava / suza moja nema roditelja, tako i ovde, dok mu selo na istoku spava ne poimajući suštinu i tajnu vode, pesnik se muči sa bremenitim i teškim stihom koji mu valja poroditi. On, kao Njegoš i Dis, koji se našao u ovom vencu, jadikuje nad udesom našeg naroda i uzleće kao feniks spreman da i izgori ako treba. Opet se nebesa otvaraju samo za čiste i odabrane, kojima će se put i putovođa sami otkriti, a mesto sa kojeg se najlepše leti je mistični i sveti Rtanj, koji krije tajnu i spas. Na toj svetoj Piramidi pesnik razabira Božanske zbore i opet nas vraća na Početak, na onu Reč u Svetlost zaodevenu i na jezik – sorabski.

U fantazmagoričnim slikama, vaskrsavaju srpske duše zaspale u dubinama Egejskog mora, neveste napuštaju zavičaj i ostavljaju svoje snove kao zalog, bude se rano preminuli pesnici... Put je neminovan, samo je pitanje da li će biti apokaliptičan ili ćemo otići u tišini, utkati se u godove starog hrasta.

Motiv hrasta je naročito prisutan i važan u ovom vencu. Poznato je da je hrast kod starih Slovena bio sveto drvo, kao što je i Badnjak u našoj pravoslavnoj veri. Pesnik ga zaodeva u stih, prevodi u svetlosni jezik, ali i odabrani narod uvlači u njegove čarobne godove kao u praistoriju.

Kao i u prvom vencu, višeslojni su ovo stihovi i zahtevaju pomno iščitavanje i traženje tajnih puteva do kojih je ova poezija stigla. Putokaz na ovom putu, u to sam sasvim sigurna, bio bi stih: Poezija je ljubav na svim jezicima.

Sledeći ciklus, koji nosi naziv „Inima znanim“ oda je zavičaju i precima, koji priznaju samo jednog Gospodara – Tvorca Neba i Zemlje. Ciklus je posvećen određenim ličnostima, koji pored toga, što, očito, zaslužuju pesnikovo poštovanje, vezani su za istok Srbije. Tako će se među njima naći i oni koji su nas napustili, a obeležili su taj kraj, poput Zorana Radmilovića i Branka Miljkovića.

Ni ovde pesnik ne propušta da nebesko stavi iznad zemaljskog i da naglasi prave vrednosti, koje su, nažalost, u ovom vremenu bačene u zapećak. I ovde je ona Nebeska pozornica na kojoj sad igra Radmilović daleko značajnija od ove zemaljske, koja je hranitelj ega i sujete. U pesmi posvećenoj Branku Miljkoviću, pesnik to vrlo jasno podvlači, zaključujući da „Nema pesme izvan Istine“.

U ovom ciklusu, koji je izrazito panteistički, kao i ostali – kosmički, vremenska dimenzija se jasnije nego u prethodnim ciklusima gubi i sve se stapa u Jedno: i prošlo, i sadašnje i buduće.

Opet iskrsava pitanje koje okupira pesnika i kroz prethodna dva ciklusa, a to je pitanje Odlaska ili Poslednjeg dana. Da li će biti apokaliptičan, strašan ili miran i tih. Vraća nas opet na Početak, na Reč i na svoj Zavičaj odakle se kreće na taj put.

Stara planina je Ristićev Olimp. Sveto mesto na kojem obitavaju mitski konjanici, koji ne jašu Pegaza, već Jabučila. Ovim konjima munje sevaju ispod kopita, oni se ne daju jahati, niti videti, osim snašama koje su kadre poznati ih. Više nego očito je da je u „Baladi o staroplaninskom konju“ skrivena priča o našem jedinom mitskom, krilatom konju – Jabučilu, ali isto tako ona govori o našim slavnim precima i jedina je pesma, pored one u kojoj pesnik peva o sebi kao pesniku, koja nema direktnu posvetu jer ona sama jeste posveta.

U pesmi „U gorama čudo“ ovi mitski konjanici raspaljuju predačke vatre oko koje se prenosi drevna poslanica. Majstorskim perom, Ristić je usaglasio surovu prirodu planine i blagost seljaka koji prenose zavete od predaka. Obojena mističnom notom, ova poezija kao da, zaista, obitava na Svetoj planini:

„Vazda sa planine vrište mitski konjanici

I na ognjištu predačkom vatre raspaljuju

Tu zgrejaće kosti poslanica drevna koju

Od glasova i slova u jeziku nose u brojanici“

Pesma, koja zaslužuje posebnu pažnju u ovom ciklusu je pesma o samom pesniku „Zatočenik u pesmi“. Zašto? Zato što je ona sprega između Tvorca i Zavičaja. Kroz sve cikluse mi imamo preplet ili venac: Tvorac – Pesnik – Zavičaj ili bolje reći: Tvorac – Pesma – Zavičaj. Ristić je uspeo da poništi ego pesnika, da ga raspline u pesmu. On je okovan stihovima, zarobljen u pesmi, ali nigde više nije živ kao u pesmi. Kao da je sav život okolo lažan i da je jedino istinski živ u njoj.

On ovaj sonet i otvara stihom u kojem pominje „lažni pesoovski život“. Poznato je da je poznati potugalski pesnik Fernando Pesoa stvorio na desetine alternativnih pesničkih ličnosti pod čijim heteronimima je objavljivao poeziju, ali isto tako on je bio činovnik koji je kopnio u svakodnevnom poslu dok se osećao živ jedino u poeziji. Tako i Ristić, jedini život koji priznaje za život je onaj u stihovima, u svetlosnoj izbi iz koje tek ponekad baci pogled na zemlju, koja je logor i na kojoj obitavaju njegove brige.

Ne sme se zanemariti ni poslednji stih ove pesme u kojoj pesnik sebi ipak postavlja pitanje i dovodi se u dilemu da li je potrebno pisati poeziju. Ovaj stih je u naročitoj sprezi sa sledećom pesmom, koja nosi naslov „U gradu ubijenih pesnika“.

Poslednji i po obimu najmanji ciklus (svega 4 soneta) „Video sam drugi svet“ ponovo nam svedoči da smrti nema, samo seoba. Pesnik ga ispeva ispod Atosa, gde se rastače sa morskim valima i spaja sa livadama svog zavičaja pevajući pesmu u slavu Boga koji je Ljubav. Himnično i panteistički zanesen, on ne putuje brodovima već sunčanim kočijama putem svetlosnog zraka zamišljajući to neizbežno i poslednje putovanje. Smrt nije kraj već početak. Novo rađanje i novi život. U Svetlosti.

Iako ovaj ciklus ima svega 4 soneta i čini se kao privezak ostalima, pesnik iskusnom rukom mudro zaokružuje celu knjigu vešto prateći onaj svetlosni zrak kojim je sve vreme jezdio. Iako ispod Atosa, daleko od zavičaja, iako se rastače u val umesto u bilje ili hrast, on zrna „tuđinskog“ peska bi „dovukao za tu buduću kuću Skrovište od svih zveri i pribežište u istočnim gorama na Tresibabi“. Pesnik nas ponovo vraća u onu tačku koja je Ishodište.

Zbirka se zaključuje pesmom „Ptica iz zavičaja“ gde, iskusnom čitaocu to neće promaći, ptica u kljunu nosi kapi rose i osmeh unuke Irine. Ne zaboravimo da se na početku ove knjige svetlosni stihovi ispisuju zavičajnom rosom i da je zbirka posvećena pesnikovim unukama. Već u narednom stihu on bratimi vetar i talase (Zavičaj i Atos), koji raspliću kose druge unuke Mile. Vratimo se sada na jedan od osnovnih motiva u ovoj zbirci, a to je prenošenje predanja potomcima.

Sjedinjen sa prirodom i lepotom dana u „tuđini“ jer pesniku je ceo svet kuća, on ipak oseća zov i žal za Zavičajem u kojem je sve što najviše voli. Ali i iznad te ljubavi je Ljubav. Ona Nebeska, Apsolutna, bez koje ne bi bilo ni ove zemaljske. Iznad svega je Gospod –Tvorac svih čudesa. Zato ova knjiga i jeste snažna kao Atos i Rtanj zajedno jer peva pesmu o Njemu.

„Časni soneti“ Obrena Ristića, zaista su časni i dostojni Tvorca. Pisala ih je ruka vođena božijom po svetlosnom tragu koji nas spaja sa Nebom. To su krupne i zamašne reči ukroćene u čvrste okove soneta. Pored svetog nadahnuća, o kojem ovde nema spora i bez kojeg ne bi ni bilo ovih stihova, pesnik je i vešt klesar svojih pesama. Sugestivnim i izrazito lepim pesničkim slikama, kao i visprenim jezikom, vodi nas po predelima duše i zavičaja, koji je neodvojiv od nje i peva pesmu u koju se i sam rastače. Ima li veće nagrade za pesnika od te da sâm postane pesma koja će slaviti Gospoda i vinuti čitaoca u same visine Duha...

Izvor: (SVESKE Pančevo, broj 147/2023)

PODELITE OVAJ TEKST NA: