детаљ слике: КРК Арт дизајн

СТАРОПЛАНИНСКА ОДА ТВОРЦУ

ПУТ СВЕТЛОСТИ ОШТРИЦОМ ПРЕДАКА ИСПИСАН

(Обрен Ристић: ЧАСНИ СОНЕТИ, Православна реч, Нови Сад, 2021)

Александра Шаренац

Постоје књиге које се саме пишу и оне које писац или песник сам пише. Нова књига Обрена Ристића „Часни сонети“ је пример отворених космичких врата на која је песник ушао у онај сугестивни и овоземаљском оку невидљиви свет, који лебди тамо где се време и простор поништавају и где вреде неки други закони, које је смртник кадар само видети уколико је одабран и довољно вичан да оно што је видео пренесе у стихове за будућа поколења на земљи.

Сугестивна, пуна симболике, испевана архаичним гласом који буди прасећања и преноси завете потомцима, ова поезија покушава да се утка у ону првобитну Реч, која је од Постанка и самим тим од Светлости, света и неухватљива човеку. Човек као земно биће, саздано од мајке Земље, мучи се да ту Реч укроти и као таквом бићу њему би то било и потпуно немогуће да у њему није и божанска искра, Његошева луча, која човека повезује са Небом или Оцем. Захваљујући том „светлосном трагу“, како Ристић назива своју лучу, песнику се отварају космичка врата и он присуствује призорима и тајнама, које се откривају само одабранима. Ко не сагори у крилату се птицу претвори, опомиње у једном стиху песник.

Он је одабран да оно што је видео пренесе у стих и обзнани људима, али ту се поставља питање хоће ли бити схваћен од оних који нису одабрани да виде исто што и он. Он се претаче у стих, расцветава у цвет, губи свој облик и доживљава метаморфозе што је својеврстан чин ослобођења и изласка из чауре како на микро, тако и на макро плану. Он престаје бити заточеник песме и сам постаје песма. Посматрано са онтолошке, али и са естетичке равни, ово и јесте највећа вредност ове збирке. Дакле, не у вештини, мајсторски исплетеном венцу или било чему другоме, до у томе да песник поништава своје биће због песме и у одређеним моментима сам постаје песма. У ствари, мислим да у томе и јесте кључ који отвара та космичка врата јер како ући на њих уколико не постанеш бестелесан попут песме, етеричан и сновид.

Књига „Часни сонети“ подељена је у четири циклуса: Венац Творцу, Неимарима древним, Инима знаним и Видео сам други свет.

Сонет, сам по себи, форма је која се негује још од давнина у светској поезији и с обзиром на велике песнике који су се прославили са овом формом, представља домаћи задатак за многе песнике. Епитет „часни“ говори нам да овде није реч само о освештаној форми сонета већ и о песми која је света, достојна и посвећена нечему или некоме што је веће и светије од нас, али је и део нас самих, што ћемо видети из самог садржаја.

Није чудо што Ристић ову књигу отвара цитатом из „Луче микрокозме“ јер ово јесте исти онај пут којим је ишао и Његош када је пратио лучу која га је водила од микрокосмоса до макрокосмоса и назад. Није чудно ни то што је од свих стихова тог, Његошу најдражег, дела, одабрао баш стихове: „Ах, красоту небеског воинства / смртни никад постићи не може“ јер ћемо кроз анализу стихова видети колико се песник мучи да ухвати тај светлосни зрак, да га укроти, да слике које му се отварају кроз та одшкринута космичка врата преведе на људима разумљив језик, да пренесе поруку. Он јесте одабран, али је ли довољно вичан да преведе слике на људски језик и хоће ли га разумети или ће остати несхваћен. Његова је борба лавовска и он се бори, не попут Херкула, нити било ког грчког јунака, већ попут славних српских јунака јер је његов подухват неодвојив од његовог завичаја и свете српске земље. Он зазива претке да би пренео сведочанство потомцима, он вапи песмом и тражи да га Господ следећи пут задоји ведријим стихом.

Први циклус је ода Творцу, Сведржитељу Неба и Земље, први пут објављена 2009. године под називом „Венац Творцу“ за коју је аутор овенчан и наградом. Реч је о сонетном венцу у којем се Ристић користи формом италијанског сонета, који се састоји од два катрена и две терцине. Најчешће користи обгрљену риму у катренима, али некада има и одступања у виду укрштене риме. У терцинама рима некада и потпуно изостаје, што сведочи о слободном приступу сонету, који више не подлеже строгим правилима форме којима је некада робовао. Када је форма у питању, Ристић ни у осталим циклусима, не одступа од овога.

Пре „Венца Творцу“, песник је практиковао слободни стих, али како сам сведочи, од тог сонетног венца он је опседнут сонетима и све песме које је испевао од тада исписане су у тој форми.

Венац Творцу „изушћује“ се након много година тиховања и ишчитавања житија светих. Та песма представља посланицу потомцима, још једну страницу коју песник дописује заветној причи својих предака и њена главна порука је да је Господ велики и да је изнад свега и у свему. Срба Игњатовић је у поговору овом делу, лепо приметио да је ово пантеистичка поезија. Песник је једно са својим завичајем, колико га има у песми, толико га има у предачком храсту или у цвету поред родне куће. У ствари, он на једном месту и узвикује да уколико је песник само га ту довољно има.

Овом мрклом веку и овоземаљском животу у којем је све нестално, пролазно, лажно, он супроставља свет божански и тражи мајстора достојног да пренесе реч божју. Код њега је реч или стих звук звона, али има ли мајстора вичног и достојног да излије такав звук какав је дан који највљује црквено клепало у зору и може ли дар бити достојан Дародавца.

Нестварно лепим песничким сликама у којима има и његошевске езотеричности и потресне сакралности какву налазимо у Костићевим стиховима, служећи се оригиналним метафорама, као својим најјачим оружјем уз техну, Ристић ствара поезију коју је тешко превести на теоријски језик песничке критике без бојазни да ли ћемо веродостојно пренети оно што пева сама песма и да је нећемо повредити у њеној светости.

У петом сонету, он златним тоновима боји и слика призор који БИРА страсног или пламеног поету:

„О, како се ноћас звезде ројиле ко пчеле!

Као дар са часне трпезе око главе круже.

Отворила се древна Књига – полетеле стреле

Са Балкана мајсторима да се придруже

Походише нас ливци – много неимара

Да своје умеће творачко у звона излију

И зазвоне са Миџора, Ртња и Хисара

Али ливење звука одабранима се само подари!...“

Песма се отима, не да, разуздана је попут Данајеве кћери, а речи су нужне. Та беседа са небеским Оцем је спас, али како не изгубити те речи у гласју и пренети тајну потомцима. Да би се Реч пренела потребно је божанско надахнуће и да проговори она Искра која нас спаја са божанским. У том лету, који може бити и песников неповратни пад, песник се растаче у стих, у цвет, у дрво, у облак и постаје једно са свим око себе. Он бестелесан улази на та космичка врата и преноси светлосне стихове људима, који можда и неће бити кадри разумети оно што им он има пренети, али то је свети завет који он мора испунити.

Овај венац се завршава апокалиптичном сликом у којој природа показује своје друго лице и у којем Господ устаје у одбрану лепоте и младости. Песник зазива свануће новог дана у којем ће кућа предака и потомака бити заоденута у шта друго, него у СВЕТЛОСТ.

Други циклус је, такође, сонетни венац који носи наслов „Неимарима древним“ и који је настао из сонета „Сутрашњи варвари“. Овај сонетни венац се, у ствари, дивно надовезује или уланчава на претходни јер песник већ од првог стиха зазива древне неимаре да зидају град од Светлости. А Светлост припада вечности с тим што се сада тежиште песме пребацује више на земаљски ниво, тј. у песников завичај. Његов Олимп су планине источне Србије. Средиште универзума је Стара планина где ће се спустити тај Светлосни зрак, који песник покушава да укроти, не као грчки или римски јунаци, већ као славни српски војовници, древни неимари дичне речи и слова. Они стоје иза грачаничких фресака, једна им рука подупире земљу на Тресибаби, а друга се пружа до светог Косова.

На потресно леп, поетски начин, Ристић тако верно дочарава судбину свог народа заогрћући га небеском светлошћу када већ на земљи влада тама, издижући наше страдање на један виши ниво у којем, као и Црњански, закључује да нема смрти већ само сеоба. Он зазива Господа да води свој народ, како је некада Мојсијев, раздвајајући море да би прошли и спасили се путањом Сунца.

Опет, у петом сонету, Ристић оставља без даха својим виртуозним мајсторством над речју и сведочи о надахнућу које овако пева:

„Поезија је љубав на свим језицима! Стих уписан

На највишем камену о који се спотакох у бескрају

Сва енергија космоса која се овде у љубави слила

Ако се речи не грле не љубе - то овде знају –

Нема лепоте и песме Привид и обмана неког поета

Од изласка до заласка сунца тек пола је света“

И из ранијих Ристићевих стихова да се наслутити да је поклоник оне мисли владике Николаја Велимировића у којој се каже да су песници посланици божији и посредници између Неба и Земље, али овде јасније него игде и да је само Божије делање изнад Поезије. Да ништа друго није написао до овог антологијског стиха: Поезија је љубав на свим језицима, не би било мало за вечност, а Ристићева поезија обилује оноземаљским драгуљима.

Зашто је овај стих толико значајан? Је ли леп? Јесте. Али он је, пре свега, истинит и у томе је његова снага. Он је сублимација свега онога о чему Ристић пева. У том стиху живе и Бог, и Песма, и Завичај.

Као код Његоша у „Горском вијенцу“, када Владика Данило изговара вечне стихове: Моје племе сном мртвијем спава / суза моја нема родитеља, тако и овде, док му село на истоку спава не поимајући суштину и тајну воде, песник се мучи са бременитим и тешким стихом који му ваља породити. Он, као Његош и Дис, који се нашао у овом венцу, јадикује над удесом нашег народа и узлеће као феникс спреман да и изгори ако треба. Опет се небеса отварају само за чисте и одабране, којима ће се пут и путовођа сами открити, а место са којег се најлепше лети је мистични и свети Ртањ, који крије тајну и спас. На тој светој Пирамиди песник разабира Божанске зборе и опет нас враћа на Почетак, на ону Реч у Светлост заодевену и на језик – сорабски.

У фантазмагоричним сликама, васкрсавају српске душе заспале у дубинама Егејског мора, невесте напуштају завичај и остављају своје снове као залог, буде се рано преминули песници... Пут је неминован, само је питање да ли ће бити апокалиптичан или ћемо отићи у тишини, уткати се у годове старог храста.

Мотив храста је нарочито присутан и важан у овом венцу. Познато је да је храст код старих Словена био свето дрво, као што је и Бадњак у нашој православној вери. Песник га заодева у стих, преводи у светлосни језик, али и одабрани народ увлачи у његове чаробне годове као у праисторију.

Као и у првом венцу, вишеслојни су ово стихови и захтевају помно ишчитавање и тражење тајних путева до којих је ова поезија стигла. Путоказ на овом путу, у то сам сасвим сигурна, био би стих: Поезија је љубав на свим језицима.

Следећи циклус, који носи назив „Инима знаним“ ода је завичају и прецима, који признају само једног Господара – Творца Неба и Земље. Циклус је посвећен одређеним личностима, који поред тога, што, очито, заслужују песниково поштовање, везани су за исток Србије. Тако ће се међу њима наћи и они који су нас напустили, а обележили су тај крај, попут Зорана Радмиловића и Бранка Миљковића.

Ни овде песник не пропушта да небеско стави изнад земаљског и да нагласи праве вредности, које су, нажалост, у овом времену бачене у запећак. И овде је она Небеска позорница на којој сад игра Радмиловић далеко значајнија од ове земаљске, која је хранитељ ега и сујете. У песми посвећеној Бранку Миљковићу, песник то врло јасно подвлачи, закључујући да „Нема песме изван Истине“.

У овом циклусу, који је изразито пантеистички, као и остали – космички, временска димензија се јасније него у претходним циклусима губи и све се стапа у Једно: и прошло, и садашње и будуће.

Опет искрсава питање које окупира песника и кроз претходна два циклуса, а то је питање Одласка или Последњег дана. Да ли ће бити апокалиптичан, страшан или миран и тих. Враћа нас опет на Почетак, на Реч и на свој Завичај одакле се креће на тај пут.

Стара планина је Ристићев Олимп. Свето место на којем обитавају митски коњаници, који не јашу Пегаза, већ Јабучила. Овим коњима муње севају испод копита, они се не дају јахати, нити видети, осим снашама које су кадре познати их. Више него очито је да је у „Балади о старопланинском коњу“ скривена прича о нашем једином митском, крилатом коњу – Јабучилу, али исто тако она говори о нашим славним прецима и једина је песма, поред оне у којој песник пева о себи као песнику, која нема директну посвету јер она сама јесте посвета.

У песми „У горама чудо“ ови митски коњаници распаљују предачке ватре око које се преноси древна посланица. Мајсторским пером, Ристић је усагласио сурову природу планине и благост сељака који преносе завете од предака. Обојена мистичном нотом, ова поезија као да, заиста, обитава на Светој планини:

„Вазда са планине вриште митски коњаници

И на огњишту предачком ватре распаљују

Ту згрејаће кости посланица древна коју

Од гласова и слова у језику носе у бројаници“

Песма, која заслужује посебну пажњу у овом циклусу је песма о самом песнику „Заточеник у песми“. Зашто? Зато што је она спрега између Творца и Завичаја. Кроз све циклусе ми имамо преплет или венац: Творац – Песник – Завичај или боље рећи: Творац – Песма – Завичај. Ристић је успео да поништи его песника, да га расплине у песму. Он је окован стиховима, заробљен у песми, али нигде више није жив као у песми. Као да је сав живот около лажан и да је једино истински жив у њој.

Он овај сонет и отвара стихом у којем помиње „лажни песоовски живот“. Познато је да је познати потугалски песник Фернандо Песоа створио на десетине алтернативних песничких личности под чијим хетеронимима је објављивао поезију, али исто тако он је био чиновник који је копнио у свакодневном послу док се осећао жив једино у поезији. Тако и Ристић, једини живот који признаје за живот је онај у стиховима, у светлосној изби из које тек понекад баци поглед на земљу, која је логор и на којој обитавају његове бриге.

Не сме се занемарити ни последњи стих ове песме у којој песник себи ипак поставља питање и доводи се у дилему да ли је потребно писати поезију. Овај стих је у нарочитој спрези са следећом песмом, која носи наслов „У граду убијених песника“.

Последњи и по обиму најмањи циклус (свега 4 сонета) „Видео сам други свет“ поново нам сведочи да смрти нема, само сеоба. Песник га испева испод Атоса, где се растаче са морским валима и спаја са ливадама свог завичаја певајући песму у славу Бога који је Љубав. Химнично и пантеистички занесен, он не путује бродовима већ сунчаним кочијама путем светлосног зрака замишљајући то неизбежно и последње путовање. Смрт није крај већ почетак. Ново рађање и нови живот. У Светлости.

Иако овај циклус има свега 4 сонета и чини се као привезак осталима, песник искусном руком мудро заокружује целу књигу вешто пратећи онај светлосни зрак којим је све време јездио. Иако испод Атоса, далеко од завичаја, иако се растаче у вал уместо у биље или храст, он зрна „туђинског“ песка би „довукао за ту будућу кућу Скровиште од свих звери и прибежиште у источним горама на Тресибаби“. Песник нас поново враћа у ону тачку која је Исходиште.

Збирка се закључује песмом „Птица из завичаја“ где, искусном читаоцу то неће промаћи, птица у кљуну носи капи росе и осмех унуке Ирине. Не заборавимо да се на почетку ове књиге светлосни стихови исписују завичајном росом и да је збирка посвећена песниковим унукама. Већ у наредном стиху он братими ветар и таласе (Завичај и Атос), који расплићу косе друге унуке Миле. Вратимо се сада на један од основних мотива у овој збирци, а то је преношење предања потомцима.

Сједињен са природом и лепотом дана у „туђини“ јер песнику је цео свет кућа, он ипак осећа зов и жал за Завичајем у којем је све што највише воли. Али и изнад те љубави је Љубав. Она Небеска, Апсолутна, без које не би било ни ове земаљске. Изнад свега је Господ –Творац свих чудеса. Зато ова књига и јесте снажна као Атос и Ртањ заједно јер пева песму о Њему.

„Часни сонети“ Обрена Ристића, заиста су часни и достојни Творца. Писала их је рука вођена божијом по светлосном трагу који нас спаја са Небом. То су крупне и замашне речи укроћене у чврсте окове сонета. Поред светог надахнућа, о којем овде нема спора и без којег не би ни било ових стихова, песник је и вешт клесар својих песама. Сугестивним и изразито лепим песничким сликама, као и виспреним језиком, води нас по пределима душе и завичаја, који је неодвојив од ње и пева песму у коју се и сам растаче. Има ли веће награде за песника од те да сâм постане песма која ће славити Господа и винути читаоца у саме висине Духа...

Извор: (СВЕСКЕ Панчево, број 147/2023)

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: