detalj slike: KRK Art dizajn

Razbokorila se duša- magnolija

Imala sam nekad raskošnu magnoliju

Cvetala kao ni jedna,

Kao za sećanje što neće nestati

U mom dvorištu koje nije bilo moje

A pripadalao mi određeno vreme

Voljom dobrih ljudi

Nasuprot onih koji su zaposeli moje

U kojem bujao božur, ruže i lale,

Privremeno kako na kraju bi,

Ko što privremeno je i telo u kojem

Obitava mi duša što eto sve pamti

Skuplja slike prolaznih staništa

Zvukove zaključavanja i bat koraka

Ispisuje listove što ostaće iza tišine

Popunjava svoje pregibe

Da ima šta da da onima posle

Koje će ispuniti tajnama i slutnjama

Kao i mene kad počesmo se spoznavati.

Opirala se mom telu, bežala u dubine

Punila mrakom jutra, zaustavljala

Božanski

zvon s hramova

Vukla u bezdan u tamna skrovišta,

Srce stiskala bezumno

Um pomućivala skrivajući se

A samo bol nudila obilno

Rasprostirala ga po telu štedro

Da smrvi ga, da mada buduć mlado

Poletno ne bude, vedro,

Da tragom smrti hodi

Da pesmu ne prepozna

Da zaledi je silno

U bezum odvodila ga

Da se ne vrati

"Jer isto je, pevati i umirati."

Al' zasiti se mraka, zažude zrak,

Prosjaji ko da puče joj

Dugo stegnuti svlak

Te odbaci ga rado

Raskrili se, donese pesmu,

Usvoji sjaj vanvremeni!

Ko plaha reka pohrli izvan tela

Obgrli svet, privuče ga k meni.

Božanska njena nit utka se

U sve što ljubljah, u čemu bejah cela.

Ožive prošlo, sinu buduće.

Raskriliše se grane duše-magnolije

Razbokorila mi se najzad nutrina

U sjaju što skupljala ga duša

Kroz večnost ploveći eonima.

M.J. L.

9.3.2024.

PODELITE OVAJ TEKST NA: