детаљ слике: КРК Арт дизајн

Разбокорила се душа- магнолија

Имала сам некад раскошну магнолију

Цветала као ни једна,

Као за сећање што неће нестати

У мом дворишту које није било моје

А припадалао ми одређено време

Вољом добрих људи

Насупрот оних који су запосели моје

У којем бујао божур, руже и лале,

Привремено како на крају би,

Ко што привремено је и тело у којем

Обитава ми душа што ето све памти

Скупља слике пролазних станишта

Звукове закључавања и бат корака

Исписује листове што остаће иза тишине

Попуњава своје прегибе

Да има шта да да онима после

Које ће испунити тајнама и слутњама

Као и мене кад почесмо се спознавати.

Опирала се мом телу, бежала у дубине

Пунила мраком јутра, заустављала

Божански

звон с храмова

Вукла у бездан у тамна скровишта,

Срце стискала безумно

Ум помућивала скривајући се

А само бол нудила обилно

Распростирала га по телу штедро

Да смрви га, да мада будућ младо

Полетно не буде, ведро,

Да трагом смрти ходи

Да песму не препозна

Да заледи је силно

У безум одводила га

Да се не врати

"Јер исто је, певати и умирати."

Ал' засити се мрака, зажуде зрак,

Просјаји ко да пуче јој

Дуго стегнути свлак

Те одбаци га радо

Раскрили се, донесе песму,

Усвоји сјај ванвремени!

Ко плаха река похрли изван тела

Обгрли свет, привуче га к мени.

Божанска њена нит утка се

У све што љубљах, у чему бејах цела.

Оживе прошло, сину будуће.

Раскрилише се гране душе-магнолије

Разбокорила ми се најзад нутрина

У сјају што скупљала га душа

Кроз вечност пловећи еонима.

М.Ј. Л.

9.3.2024.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: