detalj slike: KRK Art dizajn

Osamnaestica

Ranku je godio svež večernji vazduh dok je brojao korake od Dunavske ulice do autobuske stanice kod Futoške pijace. Prešao je tu razdaljinu mnogo puta, znao je da mu ne treba ni punih petnaest minuta da stigne, nikako ne može zakasniti na autobus. Sedmica u pola dvanaest kreće sa Limana i na Futoškoj ne može biti pre 23.35, što znači da će još nekoliko minuta čekati na stanici. Dobro će mu doći da bude napolju, jer je pesničko veče kome je prisustvovao ispalo katastrofalno u svakom pogledu. Ambijent malog, pretrpanog, zagušljivog kafića, ispunjenog do poslednjeg mesta, činio ga je nervoznim, a oblaci duvanskog dima koje su gosti kafića nemilice ispuštali, terali su mu svrab i peckanje u oči i grlo. Poezija učesnika večeri dodatno ga je razdražila. Pompezna, predugačka, bez ikakvog osećaja za meru, ritam, lepotu reči. Jednom rečju-užas. Danas, mislio je Ranko, svako misli da može biti pesnik, da je pisati poeziju puno lakše nego pisati prozu. Samo nižeš i trpaš reči bez smisla, pa nek čitalac  (slušalac) sam učitava značenje. Ranko se nosio mišlju da sutradan napiše jedan žestok kritički prikaz pesničke večeri,  da popljuje te netalentovane zgubidane tačno onako kako i zaslužuju. Opet, možda nije fer, pomisli, ipak ga je drugar pozvao na veče, pio je o njegovom trošku, što je takođe bio dodatni razlog njegove nervoze-želudac mu je bio u mučnom stanju i vapio je za krevetom. Odvikao se od izlazaka, a tri sljuštena velika točena piva za svega sat i po sada su mu se činila preveliki zalogaj za njegovo prilično zapušteno telo, kome su nedostajale snaga i kondicija. No, tako je s piskaralima, pomisli, nikad nismo bili preterano fizički aktivni, a za to se plati cena kad-tad.

Na stanici nije bilo putnika-čudno za vikend i to doba večeri, ali autobus je stigao tačno na vreme, u 23.35. Međutim, to nije bila sedmica. Jasno je video, nije bio toliko pripit, pisalo je broj 18. Ali trasa je bila ista-Detelinara i Novo Naselje. Šta je sad ovo, pomisli, još mu je to trebalo, izmena autobusa. Možda ova osamnaestica ni ne vozi Rumenačkom i Kornelija Stankovića?

Ušao je i pitao vozača, niskog, ćelavog čovečuljka, umornih, bledih očiju. Vozačevo objašnjenje ipak ga je umirilo. Zbog nekih privremenih radova, sedmica vozi drugom trasom, a njenu putanju za neko vreme preuzela je osamnaestica. Autobus je bio gotovo prazan. Putnike je mogao da izbroji na prste. Video je jednu oronulu staru baku i dostojanstvenog deku koji je sedeo pored nje. Nešto dalje od njih, na drugoj strani autobusa, bili su putnici lepše spoljašnjosti. Četiri devojke. Veselo su čavrljale i podvriskivale, očito pripite. Ranko pomisli da su tri od njih četiri sestre, bile su jako slične, sličnih crta lica, vitkog stasa i dugačkih crnih kosa. Sve tri su bile i isto obučene: crne kožne jaknice i uske crne kožne pantalone. Možda su išle na neku žurku na kojoj se zahtevalo da sve dođu isto obučene. No, pogled mu se duže zadrža na četvrtoj devojci, koja je bila prelepa. Dugačka smeđa kosa uvijala se u lokne i padala joj je  po ramenima; oči su  joj bile more, jezero zelenog (još mu je davno baka govorila  ,,čuvaj se žena zelenih očiju!''), nos pravilan, obrazi rumeni od pića, lice okruglo, meko, a usne pune, blistave, sjajne. Pocrveneo je kada je shvatio da joj pogledom dobrano zaviruje u dekolte. Nosila je smešno kratak šorts, koji je potpuno otkrivao najlepši par nogu koji je ikada video u životu. Odjednom požele da putovanje traje što duže, samo da može da uživa u ovom prekrasnom daru prirode, koji ga je sasvim neočekivano počastio svojim postojanjem u lokalnom novosadskom autobusu.

Autobus je krenuo i Ranko oseti neobjašnjivu nelagodu. Nije shvatao da li umišlja, muči li ga pijanstvo, ili svi malobrojni putnici uistinu zure u njega. Deka (čovek je imao široko, inteligentno čelo i pravilne, oštre crte lica) ga je posmatrao sa zanimanjem, baka sažaljivo, a devojke su ga posmatrale...pohotno? Osim najlepše, smeđokose lepotice prekrasnih dugačkih nogu, u čijem je pogledu slutio kišu.

Kiša je i počela da pada, pravo niotkuda, odjednom je zadobovala po staklima autobusa. Isti se presporo kretao, kao da stenje i škripi pod sopstvenom težinom i Ranko u naletu očaja pomisli da ta šklopocija neće  ni stići do Detelinare.

Kiša je promenila i ponašanje njegovih saputnika: deka i bakica su teško uzdahnuli, vozač je nešto promrmljao, devojke su sve veselije počele da čavrljaju i podvriskuju. Samo je najlepša ćutala, uporno ga fiksirala pogledom, donoseći mu kišu i mrak  unutra, tamo gde je bio zatvoren sopstvenim zidovima, koje su činili kosti i koža.

Ali iza njenog pogleda, u tim zelenim dubinama, slutio je još nešto, nešto što je plivalo u mutnim vremenima prošlosti i kao da je naslutio i video ogromnu vodurinu i liticu iznad nje na kojoj su se nizale veličanstvene bele kule koje su odolevale zubu vremena. On se trže kao iz dubokog sna i oseti užasnu opasnost ispred sebe. Kao da ispred njega nije sedela lepotica, već neki drevni zverobraz što je jurio kroz beskrajne vodene šume. Ranko poče da se guši. Kako se kiša pojačavala, kao da je nestajalo i gradske svetlosti i sve je počinjalo da tone u mrak crnji od noći. Žestok smrad zapuhnu mu nozdrve, smrad ustajale vodurine, bare koja je bila leglo komaraca i zmijurina. Ranko oseti nalet panike. Znao je da je Detelinara, naselje gde stanuje, izgrađeno na močvarnom i vodenom terenu. Šta ako ova suluda kišurina nešto zaista pokrene? Nešto što će celo naselje ponovo vratiti u blato i smrad močvara? Činilo mu se da se i zgrade na Bulevaru oslobođenja njišu, poput grana sumornog, čudovišnog drveća; ali nemoguće, ovde nije bilo zemljotresa...

Autobus je stao, pokvario se stanicu pre glavne autobuske.

Vozač glasno opsova i Ranko, sada već u panici, shvati da se vrata autobusa ne otvaraju, ne rade, da je zarobljen u ovoj metalnoj konzervi od autobusa, u sred noći i pljuska, bez drugova i prijatelja, u društvu sa potpuno nepoznatima.

 Više nego ikad ranije, video je jasno Novi Sad i Detelinaru, onakve kakvi su nekada bili. Spustila se istinska noć i prekrila grad, samo je mesec blistao nad mračnim, tmurnim vodenim šumama koje su pokrivale sve, od Beške do Rumenke i dalje u svim pravcima. Kroz te močvare jurili su razni stvorovi, a među njima je prepoznao i sve četiri devojke iz autobusa; gole su igrale i podvriskivale u kolu (Ranko pocrvene), dok je nešto  jurilo kroz gustiš na sve četiri, iskeženih zuba. Ranko ponovo klonu na sedište. Smrad močvare bio je sve jači, u mislima mu je bio potpuni mrak,  u jednom momentu pomislio je da sve propada, možda se Drevno konačno vraća, možda će srušiti i potopiti sve što smo izgradili,  možda ćemo ponovo plutati ispod Panonskog mora koje će se vratiti, jer se  prošlost uvek vraća, uvek i uvek, iznova.

Užasi su se nizali jedni za drugim. Iščezao je vozač, jednostavno je nestao, ispario,  Ranko shvati da je on bio samo opsena namenjena njemu, njegovom umornom umu, da autobus pokreće neka druga, drevna, nevidljiva ruka. Nikada neću izaći iz ove osamnaestice, pomisli. Nikada neću stići kući. Stvarnost više ne postoji. Nikada nije ni postojala.

Tada, sasvim neočekivano, najlepša devojka veselo ciknu, uputi prekoran pogled prema sedištu vozača i sede pravo kod Ranka. Ranko oseti da mu njena blizina vraća  snagu i izgoni mrak. Kiša je i dalje padala, ali sada to nije bila divlja, crna kiša pradavnih podunavskih močvara, već topla, letnja kiša koja donosi kapi pune života i radosti, topline, bliskosti, kiša koja se gotovo pretvara u toplu, meku, mirisnu kožu.

Devojka bez stida smesti svoje duge, lepe noge Ranku u krilo. Ranku krv jurnu u obraze, bio je to gotovo otvoren poziv. Počeo je lagano da ih dodiruje i miluje, a devojka se smeškala i ohrabrivala ga. Ne shvatajući ni sam više šta čini, Ranko se iznenada saže i spusti lagan poljubac na vrh njenog nožnog palca. ,,Budalo!'' , zasmeja se devojka. ,,Golicaš me!''

Na to njene drugarice ciknuše, uhvatiše se za ruke i na sred autobusa zaigraše kolo, u glas pevajući :

,,Poljubio joj je nožni palac

 postao je njen večni talac!

Ušao je u naše kolo

kao da roditelje nikad nije vol'o!

U naše je ušao carstvo

kao da nikad među ljudima nije rasto!''

,,Pisac, znači.'' Devojka je ignorisala pesmu svojih drugarica. ,,Nije baš neko zanimanje.'' Ranko uzdahnu ,,Da znaš i da nije.'' Močvarni smrad postajao je sve jači i Ranko oseti da to više nije samo iluzija, jer voda je pravo niotkuda došla i počela da plavi pod autobusa. Ranko je već osećao da mu prljava voda kvasi cipele. Drugi putnici nisu pokazali zanimanje za poplavu koja je pretila vozilu; autobus se pokrenu, uz užasno kloparanje zaokrenu prema Rumenačkoj ulici. Ranko sa užasom shvati da na mestu vozača i dalje nema...nikoga.

,,Možeš li mi objasniti šta se dešava?'' Ranko je gledao u lepoticu koja je ugnezdila svoje noge u njegovom krilu. Sada je bivao sve sigurniji da je odnekud zna. Negde je već video to lice, tu kosu, te noge. ,,Ne znam šta hoćete od mene, ali na pragu sam ludila. Ako nešto želite od mene, lud vam neću biti od koristi.''

,, Ušao si u pogrešan autobus'', nasmeja se lepotica. ,,Trebao si da putuješ sedmicom, a ne osamnaesticom. Osamnaestica putuje drugačijim vremenskim rasporedom. ''

,,Kuda'' , osećao je da se guši od panike i straha ,,kuda putuje ovaj autobus, gde ide?''

,,Ka večnosti.'' Osmeh joj je sada bio dubok, strašan. ,,Ka kapiji Dunava.''

Ranko oseti da se voda penje sve više i više, dolazi mu pod prste, plavi njena kolena. Udavićemo se, pomisli, crknućemo u ovoj pokretnoj baruštini. Autobus je ponovo stao, kod čuvenog Pilota, stanice na kojoj je trebalo da izađe. Ali vrata se nisu otvarala.

U tom trenutku blesnuše strahovito snažne munje, za tren osvetliše sve i noć pretvoriše u dan, vratiše vreme kroz prostor i Ranko shvati sve, jer sada je i video sve.

Dunav se valjao strahovit, ogroman, urlao je u pustoj noći pesmom svojih prastarih, pravih gospodara. Zgrade su nestale, ispred njega nije postojala ulica Kornelija Stankovića, već dugačka, uska cesta koja je vodila pravo u moćnu stenu. Sa stene  su ga gledale drevne bele kule i on sa zaprepaštenjem shvati da gleda u Golubačku tvrđavu. Kraljicu Dunava, moćno i bezvremeno mesto koje ga je proganjalo čitavog detinjstva, koje ga je pohodilo u snovima i koga je nekad davno, pohranio u zaborav, onog trenutka kada je odrastao i kada je prestao...

Da veruje u Njih.

,,Sada se sećaš, zar ne?'', oči joj naglo bljesnuše snagom i žestinom. ,,Mi smo ovuda hodali, trčali, plivali, davno pre vas. Mislite da polažete neko pravo? Na ovu zemlju, vodu, Dunav ? Mislite da sve pripada vama? Rimljanima, Slovenima, Mađarima, Muslimanima? Nebitno ko ste, za nas ste svi isti, shvataš ? Hiljade vaših godina jedva da su tren u našem danu. Povukli smo se, ali to ne znači da se jednog dana nećemo vratiti. Ništa od ovoga nije vaše. Vi ste ovde samo gosti, svejedno da li mislite da ste domaći ili došljaci. Gosti ste na našoj zemlji.''

Njene drugarice zaigraše ispred njih, vrišteći neke pesme o utapanju i davljenju u vodi. Ranko oseti da mu se voda penje do grudi. Deka je zaklopio oči i tiho pevušio neku nerazgovetnu pesmicu. Baka je ćutala i nezainteresovano gledala kroz prozor.

,,Ubićeš me?'', upita Ranko. Gotovo da se pomirio sa sudbinom. Udaviće se u toj odvratnoj vodurini. Ruke su mu još uvek bile položene na noge- vile? Veštice? Rusalke? Ali njenu meku kožu gotovo da nije ni osećao više. Kao da su po njenoj koži počele lagano da se formiraju  sitne krljušti,  ljuspe. Možda će me i proždrati , pomisli, kad nam voda pređe preko glava i kad joj se usta premetnu u crno  ždrelo.

Na trenutak je kiša ponovo zavila sve u mrak, ali onda ponovo zatutnjiše gromovi, udari još jedan par stravičnih munja i u Rankovoj glavi osvetli zaključane i zatrpane staze prošlosti. Sada se prisetio svega: posete čuvenoj Golubačkoj tvrđavi, tog davno zaboravljenog vrelog letnjeg dana u detinjstvu. Setio se zujanja bezbrojnih mušica dok je gledao nestvarno veliki i drevni Dunav. Gotovo neosetnog uboda, pa svraba i plika koji nastaje, lagane panike i trenutka kada počinje gušenje. Uplakanih roditeljskih lica koja se nadnose nad njim, belih zidova oko sebe, paničnih i ubrzanih glasova odraslih koje je čuo kao kroz izmaglicu, delirijuma, snova i oporavka koji je trajao nedeljama, ponovo snova, a u tim snovima video je lice ove devojke. Video je to prelepo lice, dugačke smeđe lokne i te divne noge koje seku vodu spretno poput ribljih peraja. Posmatrala ga je sa Golubačke tvrđave, ali ne iznad Dunava. Dole, ispod vode, tvrđava se nastavljala, ogromna, beskrajna, ono što je ležalo ispod  pružalo se u beskraj. Sada je ponovo jasno video sve. Hiljade i hiljade kilometara belih, titanskih kula i najsloženijih lavirinata i bedema koji su opasivali Tvrđavu. Beskrajne kolone tritona, vodenjaka, vodenih vila, vodenih duhova, riba svih vrsta i boja, koje su na leđima nosile stvorenja nezamislivih oblika i proporcija. Površinska tvrđava, ono što je stajalo iznad vode, bila je samo igračka, maketa milionima puta manja od prave građevine koju su stvorili mnogo savršeniji neimari od ljudskih i koja se sada otvarala u svoj svojoj raskoši pred njim. Daleko van svih granica, vidljivih i dostupnih smrtnom oku i umu, znao je, stajao je tron. Na tronu bezmerne, večne vodene tvrđave, sedela je ona-Kraljica Rusalki, Gospodarica Dunava, Crnog i Panonskog mora i svih evropskih voda, sedela i posmatrala ga svojim zelenim očima iza kojih su vrebali eoni. Te oči proganjale su ga sve do punoletstva, kada je razum zatvorio kapije detinjih snova, izazvanih bunilom od ujeda neobičnog, zlokobnog insekta čije je ime  ponovo čuo za vreme besanih noći provedenih u skloništima, za vreme NATO bombardovanja. Tada su pričali da se golubačka mušica ponovo pojavila, a njegova podsvest je znala, i slutila, da će se zajedno sa mušicom i Kraljica ponovo pojaviti.

Zvuk otvaranja vrata autobusa, došao mu je kao kroz san. Ranko je znao da se nikada više u životu neće tako obradovati jednom sasvim običnom i svakodnevnom zvuku.

,,Idi'', reče mu ona, ,,treba da napišeš našu priču.''

Ranko pogleda u njene drugarice, koje više nisu nosile jakne ni pantalone, već su krupnim, dugim perajima sekle niz vodu koja je kuljala po autobusu. Njihova ribolika lica sa mržnjom su ga posmatrala. Na dekinom licu video je žabokrečinu i rečno bilje, njegov osmeh više nije bio dobroćudan a lice dostojanstveno. Pred njim se transformisao u mračnog, jezivog vodenjaka koji je u rukama držao trozubac po kome su visile rečne zmije i koji je odvlačio ljude u podvodno kraljevstvo golubačkih rusalki. Njegova saputnica takođe se menjala, lice dobroćudne starice menjalo se u veštičje i osećao je da iza svake njene bore stoji jedan ljudski život uzidan u beskrajne bedeme vodene tvrđave.

Ranko oseti kako mu se usta grče od straha. Ustao je,  kao hipnotisan krenuo kroz vodu (koja mu je sad dopirala gotovo do ramena) prema vratima. Na samim vratima je stao, s naporom se okrenuo i pogledao je ponovo.

,,Vašu priču?Ali ne znam šta da pišem.'', reče. Ona se nasmeši, nestade snage i žestine iz njenog pogleda. ,, O, da, znaš. Video si sve. '', reče mu. ,, Ti si odabran. Odabran da kažeš istinu. Pravu istinu o neimarima i graditeljima Golubačke tvrđave. Mi smo je sagradili, mi, davno, hiljadama i hiljadama godina pre nego što ste vi uopšte i sišli sa drveća. Video si pravu tvrđavu, remek delo našeg graditeljstva. Ono što nije dato da se vidi smrtnim očima. Budi počastvovan što si odabran, što ti je nakratko pozajmljen taj dar.''

,,Šta ako te slažem ? Šta ako to ne uradim ? Šta će se desiti ?'', provocirao je.

,,Ne možeš me slagati'', nasmeja se ona i podiže svoje malo stopalo po kome su se već formirale krljušti. ,, Poljubio si moj palac, zavetovao mi se tako na poniznost i odanost, osetio moj dodir. Naša čarolija trajno se prenosi preko kože. Meni si na raspolaganju, od sada, pa do kraja vremena. U svakom sekundu znaću svaku tvoju misao, san, želju...''

Ranko je, poražen, stajao na vratima. Ona se još jednom nasmeja. ,,Idi sad'', reče. ,,Ako ostaneš još koji minut, stvarno ćeš se udaviti u vodi, a to bi bila prilično bedna smrt za jednog pisca.''

Izašao je. Kiša je odjednom stala, nestalo je mirisa močvare, nestalo je smrada i odurne vodurine, nestalo je Dunava i belih kula Golubačke tvrđave, pred njim je ponovo stajao Novi Sad, naselje Detelinara i poznate ulice. Zgrade su izgledale normalno, ulična rasveta je radila, sve je bilo poznato, stabilno, sigurno-okruženje na koje je svakodnevno navikao. Okrenuo se da još jednom osmotri magični autobus i gotovo kriknuo od zaprepaštenja. Autobus je bio prepun putnika, a među njima nije mogao da raspozna nikoga od svojih saputnika. I bila je to sedmica, o da, prokleta noćna sedmica, jasno je to video sada. Lepo je pisalo na autobusu-sedmica, ne osamnaestica. Ugledao je i vozača, mladog, sa dosta kose na glavi i živahnog pogleda, autobus više nije pokretala nevidljiva ruka ni pričina koja se ogledala u ćelavom, ćutljivom vozaču osamnaestice. Shvatio je da nije sam, još nekoliko putnika izašlo je iz autobusa. Ranko primeti da ga sumnjičavo posmatraju, uporno se osvrću, kao da je nešto strašno čudno bilo na njemu.

Kada je kroz prolaz krenuo kući, shvatio je i šta im je bilo čudno. Cipele su mu bile strahovito teške, pune vode, voda mu je curila iz rukava, sa jakne, iz pantalona, bio je mokar kao čep. Ulazeći u zgradu, samo još jednom se osvrnuo i učinilo mu se za trenutak, samo za trenutak, ne duži od treptaja oka, da na blistavom mesecu vidi lica svojih neobičnih saputnika, a ta lica ogledala su se u beskrajnom moru koje je zapljuskivalo čitav Novi Sad. Iznad njihovih lica, video je Golubačku tvrđavu, ogromnu, beskrajnu moćnu citadelu, koju su stvorile drevne ruke i drevni umovi, umovi prema kojima je čovečanstvo bilo tek zrnce prašine, ništa vrednije od mušice koja mu je davnog leta u detinjstvu donela bolne trenutke mučnih i jezivih snova.

Odavno nije ništa napisao. Ovog puta neće se baviti fikcijom, neće izmišljati ništa nestvarno. Ispričaće istinitu priču o pravim graditeljima Golubačke tvrđave.

I jednog dana, kada njegovom putu u fizičkom telu dođe kraj, nadao se da će mu pepeo rasuti po Dunavu i da će ga vetrovi i struje odneti tamo gde je večnost, u tamu i beskraj podvodne Golubačke tvrđave i da će pasti na noge Kraljice i biti njen.

Sve dok teče Dunav, dok ga čuva i nad njim bdi moćna Golubačka tvrđava. Do kraja vremena.

PODELITE OVAJ TEKST NA: