детаљ слике: КРК Арт дизајн

Осамнаестица

Ранку је годио свеж вечерњи ваздух док је бројао кораке од Дунавске улице до аутобуске станице код Футошке пијаце. Прешао је ту раздаљину много пута, знао је да му не треба ни пуних петнаест минута да стигне, никако не може закаснити на аутобус. Седмица у пола дванаест креће са Лимана и на Футошкој не може бити пре 23.35, што значи да ће још неколико минута чекати на станици. Добро ће му доћи да буде напољу, јер је песничко вече коме је присуствовао испало катастрофално у сваком погледу. Амбијент малог, претрпаног, загушљивог кафића, испуњеног до последњег места, чинио га је нервозним, а облаци дуванског дима које су гости кафића немилице испуштали, терали су му свраб и пецкање у очи и грло. Поезија учесника вечери додатно га је раздражила. Помпезна, предугачка, без икаквог осећаја за меру, ритам, лепоту речи. Једном речју-ужас. Данас, мислио је Ранко, свако мисли да може бити песник, да је писати поезију пуно лакше него писати прозу. Само нижеш и трпаш речи без смисла, па нек читалац  (слушалац) сам учитава значење. Ранко се носио мишљу да сутрадан напише један жесток критички приказ песничке вечери,  да попљује те неталентоване згубидане тачно онако како и заслужују. Опет, можда није фер, помисли, ипак га је другар позвао на вече, пио је о његовом трошку, што је такође био додатни разлог његове нервозе-желудац му је био у мучном стању и вапио је за креветом. Одвикао се од излазака, а три сљуштена велика точена пива за свега сат и по сада су му се чинила превелики залогај за његово прилично запуштено тело, коме су недостајале снага и кондиција. Но, тако је с пискаралима, помисли, никад нисмо били претерано физички активни, а за то се плати цена кад-тад.

На станици није било путника-чудно за викенд и то доба вечери, али аутобус је стигао тачно на време, у 23.35. Међутим, то није била седмица. Јасно је видео, није био толико припит, писало је број 18. Али траса је била иста-Детелинара и Ново Насеље. Шта је сад ово, помисли, још му је то требало, измена аутобуса. Можда ова осамнаестица ни не вози Руменачком и Корнелија Станковића?

Ушао је и питао возача, ниског, ћелавог човечуљка, уморних, бледих очију. Возачево објашњење ипак га је умирило. Због неких привремених радова, седмица вози другом трасом, а њену путању за неко време преузела је осамнаестица. Аутобус је био готово празан. Путнике је могао да изброји на прсте. Видео је једну оронулу стару баку и достојанственог деку који је седео поред ње. Нешто даље од њих, на другој страни аутобуса, били су путници лепше спољашњости. Четири девојке. Весело су чаврљале и подврискивале, очито припите. Ранко помисли да су три од њих четири сестре, биле су јако сличне, сличних црта лица, витког стаса и дугачких црних коса. Све три су биле и исто обучене: црне кожне јакнице и уске црне кожне панталоне. Можда су ишле на неку журку на којој се захтевало да све дођу исто обучене. Но, поглед му се дуже задржа на четвртој девојци, која је била прелепа. Дугачка смеђа коса увијала се у локне и падала јој је  по раменима; очи су  јој биле море, језеро зеленог (још му је давно бака говорила  ,,чувај се жена зелених очију!''), нос правилан, образи румени од пића, лице округло, меко, а усне пуне, блиставе, сјајне. Поцрвенео је када је схватио да јој погледом добрано завирује у деколте. Носила је смешно кратак шортс, који је потпуно откривао најлепши пар ногу који је икада видео у животу. Одједном пожеле да путовање траје што дуже, само да може да ужива у овом прекрасном дару природе, који га је сасвим неочекивано почастио својим постојањем у локалном новосадском аутобусу.

Аутобус је кренуо и Ранко осети необјашњиву нелагоду. Није схватао да ли умишља, мучи ли га пијанство, или сви малобројни путници уистину зуре у њега. Дека (човек је имао широко, интелигентно чело и правилне, оштре црте лица) га је посматрао са занимањем, бака сажаљиво, а девојке су га посматрале...похотно? Осим најлепше, смеђокосе лепотице прекрасних дугачких ногу, у чијем је погледу слутио кишу.

Киша је и почела да пада, право ниоткуда, одједном је задобовала по стаклима аутобуса. Исти се преспоро кретао, као да стење и шкрипи под сопственом тежином и Ранко у налету очаја помисли да та шклопоција неће  ни стићи до Детелинаре.

Киша је променила и понашање његових сапутника: дека и бакица су тешко уздахнули, возач је нешто промрмљао, девојке су све веселије почеле да чаврљају и подврискују. Само је најлепша ћутала, упорно га фиксирала погледом, доносећи му кишу и мрак  унутра, тамо где је био затворен сопственим зидовима, које су чинили кости и кожа.

Али иза њеног погледа, у тим зеленим дубинама, слутио је још нешто, нешто што је пливало у мутним временима прошлости и као да је наслутио и видео огромну водурину и литицу изнад ње на којој су се низале величанствене беле куле које су одолевале зубу времена. Он се трже као из дубоког сна и осети ужасну опасност испред себе. Као да испред њега није седела лепотица, већ неки древни зверобраз што је јурио кроз бескрајне водене шуме. Ранко поче да се гуши. Како се киша појачавала, као да је нестајало и градске светлости и све је почињало да тоне у мрак црњи од ноћи. Жесток смрад запухну му ноздрве, смрад устајале водурине, баре која је била легло комараца и змијурина. Ранко осети налет панике. Знао је да је Детелинара, насеље где станује, изграђено на мочварном и воденом терену. Шта ако ова сулуда кишурина нешто заиста покрене? Нешто што ће цело насеље поново вратити у блато и смрад мочвара? Чинило му се да се и зграде на Булевару ослобођења њишу, попут грана суморног, чудовишног дрвећа; али немогуће, овде није било земљотреса...

Аутобус је стао, покварио се станицу пре главне аутобуске.

Возач гласно опсова и Ранко, сада већ у паници, схвати да се врата аутобуса не отварају, не раде, да је заробљен у овој металној конзерви од аутобуса, у сред ноћи и пљуска, без другова и пријатеља, у друштву са потпуно непознатима.

 Више него икад раније, видео је јасно Нови Сад и Детелинару, онакве какви су некада били. Спустила се истинска ноћ и прекрила град, само је месец блистао над мрачним, тмурним воденим шумама које су покривале све, од Бешке до Руменке и даље у свим правцима. Кроз те мочваре јурили су разни створови, а међу њима је препознао и све четири девојке из аутобуса; голе су играле и подврискивале у колу (Ранко поцрвене), док је нешто  јурило кроз густиш на све четири, искежених зуба. Ранко поново клону на седиште. Смрад мочваре био је све јачи, у мислима му је био потпуни мрак,  у једном моменту помислио је да све пропада, можда се Древно коначно враћа, можда ће срушити и потопити све што смо изградили,  можда ћемо поново плутати испод Панонског мора које ће се вратити, јер се  прошлост увек враћа, увек и увек, изнова.

Ужаси су се низали једни за другим. Ишчезао је возач, једноставно је нестао, испарио,  Ранко схвати да је он био само опсена намењена њему, његовом уморном уму, да аутобус покреће нека друга, древна, невидљива рука. Никада нећу изаћи из ове осамнаестице, помисли. Никада нећу стићи кући. Стварност више не постоји. Никада није ни постојала.

Тада, сасвим неочекивано, најлепша девојка весело цикну, упути прекоран поглед према седишту возача и седе право код Ранка. Ранко осети да му њена близина враћа  снагу и изгони мрак. Киша је и даље падала, али сада то није била дивља, црна киша прадавних подунавских мочвара, већ топла, летња киша која доноси капи пуне живота и радости, топлине, блискости, киша која се готово претвара у топлу, меку, мирисну кожу.

Девојка без стида смести своје дуге, лепе ноге Ранку у крило. Ранку крв јурну у образе, био је то готово отворен позив. Почео је лагано да их додирује и милује, а девојка се смешкала и охрабривала га. Не схватајући ни сам више шта чини, Ранко се изненада саже и спусти лаган пољубац на врх њеног ножног палца. ,,Будало!'' , засмеја се девојка. ,,Голицаш ме!''

На то њене другарице цикнуше, ухватише се за руке и на сред аутобуса заиграше коло, у глас певајући :

,,Пољубио јој је ножни палац

 постао је њен вечни талац!

Ушао је у наше коло

као да родитеље никад није вол'о!

У наше је ушао царство

као да никад међу људима није расто!''

,,Писац, значи.'' Девојка је игнорисала песму својих другарица. ,,Није баш неко занимање.'' Ранко уздахну ,,Да знаш и да није.'' Мочварни смрад постајао је све јачи и Ранко осети да то више није само илузија, јер вода је право ниоткуда дошла и почела да плави под аутобуса. Ранко је већ осећао да му прљава вода кваси ципеле. Други путници нису показали занимање за поплаву која је претила возилу; аутобус се покрену, уз ужасно клопарање заокрену према Руменачкој улици. Ранко са ужасом схвати да на месту возача и даље нема...никога.

,,Можеш ли ми објаснити шта се дешава?'' Ранко је гледао у лепотицу која је угнездила своје ноге у његовом крилу. Сада је бивао све сигурнији да је однекуд зна. Негде је већ видео то лице, ту косу, те ноге. ,,Не знам шта хоћете од мене, али на прагу сам лудила. Ако нешто желите од мене, луд вам нећу бити од користи.''

,, Ушао си у погрешан аутобус'', насмеја се лепотица. ,,Требао си да путујеш седмицом, а не осамнаестицом. Осамнаестица путује другачијим временским распоредом. ''

,,Куда'' , осећао је да се гуши од панике и страха ,,куда путује овај аутобус, где иде?''

,,Ка вечности.'' Осмех јој је сада био дубок, страшан. ,,Ка капији Дунава.''

Ранко осети да се вода пење све више и више, долази му под прсте, плави њена колена. Удавићемо се, помисли, цркнућемо у овој покретној баруштини. Аутобус је поново стао, код чувеног Пилота, станице на којој је требало да изађе. Али врата се нису отварала.

У том тренутку блеснуше страховито снажне муње, за трен осветлише све и ноћ претворише у дан, вратише време кроз простор и Ранко схвати све, јер сада је и видео све.

Дунав се ваљао страховит, огроман, урлао је у пустој ноћи песмом својих прастарих, правих господара. Зграде су нестале, испред њега није постојала улица Корнелија Станковића, већ дугачка, уска цеста која је водила право у моћну стену. Са стене  су га гледале древне беле куле и он са запрепаштењем схвати да гледа у Голубачку тврђаву. Краљицу Дунава, моћно и безвремено место које га је прогањало читавог детињства, које га је походило у сновима и кога је некад давно, похранио у заборав, оног тренутка када је одрастао и када је престао...

Да верује у Њих.

,,Сада се сећаш, зар не?'', очи јој нагло бљеснуше снагом и жестином. ,,Ми смо овуда ходали, трчали, пливали, давно пре вас. Мислите да полажете неко право? На ову земљу, воду, Дунав ? Мислите да све припада вама? Римљанима, Словенима, Мађарима, Муслиманима? Небитно ко сте, за нас сте сви исти, схваташ ? Хиљаде ваших година једва да су трен у нашем дану. Повукли смо се, али то не значи да се једног дана нећемо вратити. Ништа од овога није ваше. Ви сте овде само гости, свеједно да ли мислите да сте домаћи или дошљаци. Гости сте на нашој земљи.''

Њене другарице заиграше испред њих, вриштећи неке песме о утапању и дављењу у води. Ранко осети да му се вода пење до груди. Дека је заклопио очи и тихо певушио неку неразговетну песмицу. Бака је ћутала и незаинтересовано гледала кроз прозор.

,,Убићеш ме?'', упита Ранко. Готово да се помирио са судбином. Удавиће се у тој одвратној водурини. Руке су му још увек биле положене на ноге- виле? Вештице? Русалке? Али њену меку кожу готово да није ни осећао више. Као да су по њеној кожи почеле лагано да се формирају  ситне крљушти,  љуспе. Можда ће ме и прождрати , помисли, кад нам вода пређе преко глава и кад јој се уста преметну у црно  ждрело.

На тренутак је киша поново завила све у мрак, али онда поново затутњише громови, удари још један пар стравичних муња и у Ранковој глави осветли закључане и затрпане стазе прошлости. Сада се присетио свега: посете чувеној Голубачкој тврђави, тог давно заборављеног врелог летњег дана у детињству. Сетио се зујања безбројних мушица док је гледао нестварно велики и древни Дунав. Готово неосетног убода, па свраба и плика који настаје, лагане панике и тренутка када почиње гушење. Уплаканих родитељских лица која се надносе над њим, белих зидова око себе, паничних и убрзаних гласова одраслих које је чуо као кроз измаглицу, делиријума, снова и опоравка који је трајао недељама, поново снова, а у тим сновима видео је лице ове девојке. Видео је то прелепо лице, дугачке смеђе локне и те дивне ноге које секу воду спретно попут рибљих пераја. Посматрала га је са Голубачке тврђаве, али не изнад Дунава. Доле, испод воде, тврђава се настављала, огромна, бескрајна, оно што је лежало испод  пружало се у бескрај. Сада је поново јасно видео све. Хиљаде и хиљаде километара белих, титанских кула и најсложенијих лавирината и бедема који су опасивали Тврђаву. Бескрајне колоне тритона, водењака, водених вила, водених духова, риба свих врста и боја, које су на леђима носиле створења незамисливих облика и пропорција. Површинска тврђава, оно што је стајало изнад воде, била је само играчка, макета милионима пута мања од праве грађевине коју су створили много савршенији неимари од људских и која се сада отварала у свој својој раскоши пред њим. Далеко ван свих граница, видљивих и доступних смртном оку и уму, знао је, стајао је трон. На трону безмерне, вечне водене тврђаве, седела је она-Краљица Русалки, Господарица Дунава, Црног и Панонског мора и свих европских вода, седела и посматрала га својим зеленим очима иза којих су вребали еони. Те очи прогањале су га све до пунолетства, када је разум затворио капије детињих снова, изазваних бунилом од уједа необичног, злокобног инсекта чије је име  поново чуо за време бесаних ноћи проведених у склоништима, за време НАТО бомбардовања. Тада су причали да се голубачка мушица поново појавила, а његова подсвест је знала, и слутила, да ће се заједно са мушицом и Краљица поново појавити.

Звук отварања врата аутобуса, дошао му је као кроз сан. Ранко је знао да се никада више у животу неће тако обрадовати једном сасвим обичном и свакодневном звуку.

,,Иди'', рече му она, ,,треба да напишеш нашу причу.''

Ранко погледа у њене другарице, које више нису носиле јакне ни панталоне, већ су крупним, дугим перајима секле низ воду која је куљала по аутобусу. Њихова риболика лица са мржњом су га посматрала. На декином лицу видео је жабокречину и речно биље, његов осмех више није био доброћудан а лице достојанствено. Пред њим се трансформисао у мрачног, језивог водењака који је у рукама држао трозубац по коме су висиле речне змије и који је одвлачио људе у подводно краљевство голубачких русалки. Његова сапутница такође се мењала, лице доброћудне старице мењало се у вештичје и осећао је да иза сваке њене боре стоји један људски живот узидан у бескрајне бедеме водене тврђаве.

Ранко осети како му се уста грче од страха. Устао је,  као хипнотисан кренуо кроз воду (која му је сад допирала готово до рамена) према вратима. На самим вратима је стао, с напором се окренуо и погледао је поново.

,,Вашу причу?Али не знам шта да пишем.'', рече. Она се насмеши, нестаде снаге и жестине из њеног погледа. ,, О, да, знаш. Видео си све. '', рече му. ,, Ти си одабран. Одабран да кажеш истину. Праву истину о неимарима и градитељима Голубачке тврђаве. Ми смо је саградили, ми, давно, хиљадама и хиљадама година пре него што сте ви уопште и сишли са дрвећа. Видео си праву тврђаву, ремек дело нашег градитељства. Оно што није дато да се види смртним очима. Буди почаствован што си одабран, што ти је накратко позајмљен тај дар.''

,,Шта ако те слажем ? Шта ако то не урадим ? Шта ће се десити ?'', провоцирао је.

,,Не можеш ме слагати'', насмеја се она и подиже своје мало стопало по коме су се већ формирале крљушти. ,, Пољубио си мој палац, заветовао ми се тако на понизност и оданост, осетио мој додир. Наша чаролија трајно се преноси преко коже. Мени си на располагању, од сада, па до краја времена. У сваком секунду знаћу сваку твоју мисао, сан, жељу...''

Ранко је, поражен, стајао на вратима. Она се још једном насмеја. ,,Иди сад'', рече. ,,Ако останеш још који минут, стварно ћеш се удавити у води, а то би била прилично бедна смрт за једног писца.''

Изашао је. Киша је одједном стала, нестало је мириса мочваре, нестало је смрада и одурне водурине, нестало је Дунава и белих кула Голубачке тврђаве, пред њим је поново стајао Нови Сад, насеље Детелинара и познате улице. Зграде су изгледале нормално, улична расвета је радила, све је било познато, стабилно, сигурно-окружење на које је свакодневно навикао. Окренуо се да још једном осмотри магични аутобус и готово крикнуо од запрепаштења. Аутобус је био препун путника, а међу њима није могао да распозна никога од својих сапутника. И била је то седмица, о да, проклета ноћна седмица, јасно је то видео сада. Лепо је писало на аутобусу-седмица, не осамнаестица. Угледао је и возача, младог, са доста косе на глави и живахног погледа, аутобус више није покретала невидљива рука ни причина која се огледала у ћелавом, ћутљивом возачу осамнаестице. Схватио је да није сам, још неколико путника изашло је из аутобуса. Ранко примети да га сумњичаво посматрају, упорно се осврћу, као да је нешто страшно чудно било на њему.

Када је кроз пролаз кренуо кући, схватио је и шта им је било чудно. Ципеле су му биле страховито тешке, пуне воде, вода му је цурила из рукава, са јакне, из панталона, био је мокар као чеп. Улазећи у зграду, само још једном се осврнуо и учинило му се за тренутак, само за тренутак, не дужи од трептаја ока, да на блиставом месецу види лица својих необичних сапутника, а та лица огледала су се у бескрајном мору које је запљускивало читав Нови Сад. Изнад њихових лица, видео је Голубачку тврђаву, огромну, бескрајну моћну цитаделу, коју су створиле древне руке и древни умови, умови према којима је човечанство било тек зрнце прашине, ништа вредније од мушице која му је давног лета у детињству донела болне тренутке мучних и језивих снова.

Одавно није ништа написао. Овог пута неће се бавити фикцијом, неће измишљати ништа нестварно. Испричаће истиниту причу о правим градитељима Голубачке тврђаве.

И једног дана, када његовом путу у физичком телу дође крај, надао се да ће му пепео расути по Дунаву и да ће га ветрови и струје однети тамо где је вечност, у таму и бескрај подводне Голубачке тврђаве и да ће пасти на ноге Краљице и бити њен.

Све док тече Дунав, док га чува и над њим бди моћна Голубачка тврђава. До краја времена.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: