detalj slike: KRK Art dizajn

Noćas ovog leta gospodnjeg

Oprosti mi na ludosti draga moja Nedrino, noćas konji koje upregnuh da se

provozam iznad zvezda, izdadoše na prvom zavoju u prikrajku severnog dela neba

sve polete kao meteori u trenutku kad osetih da nebo poda mnom propada, uzde zategnuh

i nagnuh se u prošlost da se napijem detinjstva, jer tamo je bio život, sve ostalo je borba.

Izađi pred mesec sa novorođenčetom, podari ga toj mlečnoj svetlosti i zavapi nebesima

da oseti toplinu kao kad iz tvojih grudi ispija svetlost i veselo se smiljuka zagrljaju vasione.

Tu su, u tim spletovima najsilnije vene koje napajaju njegovu dušu, da bi je

ojačale, podržale, opremile i poklonile omotač moći, čuvara duha i tela.

Trčim, a znam da su mi koraci odbrojani, da bi se spasao, trebao bih još brže potrčati,

ne, ne predajem se, zver ne može biti zla, koliko ja mogu biti dobar, koraci utišavaju,

preda mnom nova svetlost, duga, preduga, pratim je pogledom, ne mogu da je dosegnem

Tamo je kraj! Nije! Kraj ne postoji, tamo je početak kao na svakom drugom mestu!

Odlomi granu života i ponesi je izvoru najveće reke, tamo su kosti beline iz čije

svetlosti izlaze sveti duhovi i uranjaju u svaku kap čineći reku svetom i večnom.

Nedrino, ljubljena moja i onog jutra kada nas budu utapali na mestu prekora(pokora)

mi ćemo izroniti na vrhu planine i smejati se, smejati se, smejati se...

PODELITE OVAJ TEKST NA: