детаљ слике: КРК Арт дизајн

Ноћас овог лета господњег

Опрости ми на лудости драга моја Недрино, ноћас коњи које упрегнух да се

провозам изнад звезда, издадоше на првом завоју у прикрајку северног дела неба

све полете као метеори у тренутку кад осетих да небо пода мном пропада, узде затегнух

и нагнух се у прошлост да се напијем детињства, јер тамо је био живот, све остало је борба.

Изађи пред месец са новорођенчетом, подари га тој млечној светлости и завапи небесима

да осети топлину као кад из твојих груди испија светлост и весело се смиљука загрљају васионе.

Ту су, у тим сплетовима најсилније вене које напајају његову душу, да би је

ојачале, подржале, опремиле и поклониле омотач моћи, чувара духа и тела.

Трчим, а знам да су ми кораци одбројани, да би се спасао, требао бих још брже потрчати,

не, не предајем се, звер не може бити зла, колико ја могу бити добар, кораци утишавају,

преда мном нова светлост, дуга, предуга, пратим је погледом, не могу да је досегнем

Тамо је крај! Није! Крај не постоји, тамо је почетак као на сваком другом месту!

Одломи грану живота и понеси је извору највеће реке, тамо су кости белине из чије

светлости излазе свети духови и урањају у сваку кап чинећи реку светом и вечном.

Недрино, љубљена моја и оног јутра када нас буду утапали на месту прекора(покора)

ми ћемо изронити на врху планине и смејати се, смејати се, смејати се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: