POSLEDNjI LET

Prepusti mi se, ptico selice,

moje srce je tvoj jug i toplo utočište,

tvoje je srce promrzlo na hladnoj zimi

dok je ispred vrata pogrešnih čekalo,

drhteći i moleći za barem trenutak

ljubavi onih čija su srca na ljubav

već odavno zarđala.

Dođi mi, ptico selice,

nudim ti noći prepune ljubavi,

moje srce je peć iz koje pucketa

vatra koja plamti kao iskra u oku,

koja je dovoljno snažna da otopi

led i sa čeličnog srca,

jer je moja ljubav sila pred kojom se

gladni vuk pokorava mladoj Aski,

pre minut je gledajući kao plen,

a već u sledećem kao ljubav

svog života.

Dođi mi, ptico selice,

rane sa duše da ti zacelim

nova krila usnama da ti skrojim,

pa da vidiš, ptico moja,

koliko su sve ljubavi bile pogrešne,

jer prava je ljubav ona kada ti neko

krila za let podari,

a ti nikad ne poželiš

da odletiš.

ČASOVNIČAR

Traži se časovničar, ali ne makar koji,

ne mora da bude poznavalac brojeva ni zanata,

treba u ljudskom srcu jednu žicu da prispoji

da u njemu ljubav pobedi i da više nema rata.

Traži se časovničar koji ume da pokvari

i pronađe grešku u svakom satu na svetu,

jer vreme je počinilac koji čoveka iskvari

natera ga da oduzme život nevinom detetu.

Traži se časovničar da slomi kazaljku svaku

sačuva život detetu, svakoj devojčici i dečaku,

neka prestane da radi čak i onaj na ruci sat,

možda će, kad vreme stane, zaustaviti i rat

NEMA POSETE NA NEBESKOJ ADRESI

Stigao je do mog uha jedan pozdrav

dobro čuh šta mi vetar tada reče,

ne dozvoli da ode u zaborav

ništa nije od đedovine preče.

Ptica pozdrave sa Vitoroga šalje

i sa livade ovca iz stada beloga,

samo da odem, ne želim ni pedalj dalje,

ne mora da obiđe sveta moja noga.

Pođoh tamo gde me srce vodi

ne znam puta, al mi srce ne luta,

uzeh ga da me ono predvodi

jer ne poznaje pogrešnog puta.

Obećala kao dete, stazama ću dedinim poći,

po njegovom rodnom zavičaju moja noga hoda,

srce će uvek pronaći put i korenu doći

jer u onom istina je da krv nije voda.

Na rame mi slete moja ptica bela

upita me da li bi od nje nešto htela,

htela bih da odem do Babića sela,

ne bi li voljenog dedu tamo srela.

Ne videh ga, al osetih da sam mu bliže

ptico bela moje pozdrave prenesi,

moji poljuci i zagrljaji nek mu se približe,

kad već nema poseta na nebeskoj adresi.

REPUBLIKO SRPSKA

Republiko, moja kolevko i najveća diko

iz grudi te i iz srca ne iščupa niko!

Tebe štiti arhiđakon Stefan Sveti

od svakoga zla sveta i ljudske aveti.

Republiko, zemljo moja, grudo rodna,

ljubavlju i pravoslavljem ti si plodna.

Od Banja Luke pa sve do Trebinja

svakom si Srbinu najveća svetinja.

Republiko, krvlju i životom branjena

najlepši si srpski cvet i kad si ranjena.

Slobodom si ovenčana ko orao sa neba,

ljubav i vera su ti voda i komad hleba.

Republiko, majko dva rođena brata,

deca su ti verna, tvoj đerdan oko vrata.

Ljubav je njihova ko nebeska širina

ne priznaju granicu, ne deli ih Drina.

Republiko, nedosanjani snu na javi

čekam dan da mi neko vest dojavi ;

braća preko Drine ispod neba zajedno

jer vazda dva srca kucaju ko srce jedno.

PODELITE OVAJ TEKST NA: