ПОСЛЕДЊИ ЛЕТ

Препусти ми се, птицо селице,

моје срце је твој југ и топло уточиште,

твоје је срце промрзло на хладној зими

док је испред врата погрешних чекало,

дрхтећи и молећи за барем тренутак

љубави оних чија су срца на љубав

већ одавно зарђала.

Дођи ми, птицо селице,

нудим ти ноћи препуне љубави,

моје срце је пећ из које пуцкета

ватра која пламти као искра у оку,

која је довољно снажна да отопи

лед и са челичног срца,

јер је моја љубав сила пред којом се

гладни вук покорава младој Аски,

пре минут је гледајући као плен,

а већ у следећем као љубав

свог живота.

Дођи ми, птицо селице,

ране са душе да ти зацелим

нова крила уснама да ти скројим,

па да видиш, птицо моја,

колико су све љубави биле погрешне,

јер права је љубав она када ти неко

крила за лет подари,

а ти никад не пожелиш

да одлетиш.

ЧАСОВНИЧАР

Тражи се часовничар, али не макар који,

не мора да буде познавалац бројева ни заната,

треба у људском срцу једну жицу да приспоји

да у њему љубав победи и да више нема рата.

Тражи се часовничар који уме да поквари

и пронађе грешку у сваком сату на свету,

јер време је починилац који човека исквари

натера га да одузме живот невином детету.

Тражи се часовничар да сломи казаљку сваку

сачува живот детету, свакој девојчици и дечаку,

нека престане да ради чак и онај на руци сат,

можда ће, кад време стане, зауставити и рат

НЕМА ПОСЕТЕ НА НЕБЕСКОЈ АДРЕСИ

Стигао је до мог уха један поздрав

добро чух шта ми ветар тада рече,

не дозволи да оде у заборав

ништа није од ђедовине прече.

Птица поздраве са Виторога шаље

и са ливаде овца из стада белога,

само да одем, не желим ни педаљ даље,

не мора да обиђе света моја нога.

Пођох тамо где ме срце води

не знам пута, ал ми срце не лута,

узех га да ме оно предводи

јер не познаје погрешног пута.

Обећала као дете, стазама ћу дединим поћи,

по његовом родном завичају моја нога хода,

срце ће увек пронаћи пут и корену доћи

јер у оном истина је да крв није вода.

На раме ми слете моја птица бела

упита ме да ли би од ње нешто хтела,

хтела бих да одем до Бабића села,

не би ли вољеног деду тамо срела.

Не видех га, ал осетих да сам му ближе

птицо бела моје поздраве пренеси,

моји пољуци и загрљаји нек му се приближе,

кад већ нема посета на небеској адреси.

РЕПУБЛИКО СРПСКА

Републико, моја колевко и највећа дико

из груди те и из срца не ишчупа нико!

Тебе штити архиђакон Стефан Свети

од свакога зла света и људске авети.

Републико, земљо моја, грудо родна,

љубављу и православљем ти си плодна.

Од Бања Луке па све до Требиња

сваком си Србину највећа светиња.

Републико, крвљу и животом брањена

најлепши си српски цвет и кад си рањена.

Слободом си овенчана ко орао са неба,

љубав и вера су ти вода и комад хлеба.

Републико, мајко два рођена брата,

деца су ти верна, твој ђердан око врата.

Љубав је њихова ко небеска ширина

не признају границу, не дели их Дрина.

Републико, недосањани сну на јави

чекам дан да ми неко вест дојави ;

браћа преко Дрине испод неба заједно

јер вазда два срца куцају ко срце једно.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: