detalj slike: KRK Art dizajn

Biljana Zlatka Biljanovska: Poezija je sastavni deo moga bića

Književna radionica "Kordun" 

Neda Gavrić, Banja Luka, 22.3.2024. 

Kako biste opisali svoj lični umetnički put od studenta do priznatog pisca i prevodioca?

B.Z.B. - Put koji odaberemo u životu i kojim želimo čvrsto da hodamo ne dozvoljavajući baš niko da nas skrene sa njega, je ono ključno što će definisati ceo naš stvaralački život. A moj put je na jedan određeni način bio predodređen kako uslovima života u kojima smo rasli, školovali se radili i  donosili odluke šta je ono čime ćemo se baviti do kraja života i što će biti deo našeg ličnog stvaralačkog integriteta. Meni se čini da je moj put bio predodređen samim rađanjem, da sam ja jednostavno samo trebala da otkrijem kako najbezbednije da stignem do njega i kada budem jednom u njemu da ne dozvolim niko i ničim da me skrene sa njega. Jer stvaralački put, je put života, sadržina jednog postojanja, po svaku cenu ostati na tom putu i u svakoj sledećoj situaciji potvrditi da nije to nikakva slučajan izbor, već da se hoda stazom koja nam omogućava da u sebi otkrivamo sve stvaralačke kapacitete.

Moji studentski dani, u vreme postojanja naše Jugoslavije su malo kritični, jer se nalazim u situaciji kada se otvaraju brojna egzistencijalna pitanja, kada o mom izboru studija ne odlučujem sasvim sama, kada je autoritativni otac smatrao da on mora i po tim pitanjima da ima odlučujuću reč, tako da se otvara jedan prostor u kome ja, htela ili ne, moram da se pobunim kako bih stigla do željenoga cilja. Imajući u vidu da sam filolog po obrazovanju, da je veliki deo moga radnog profila bio definisan i prevodilačkim aktivnostima, ne mogu negirati da je u velikoj meri moje sveukupno stvaralaštvo vezano kako za autorska istraživanja, tako i za značajne prevodilačke aktivnosti sa jezika u kojima sam se specijalizirala. To su francuski i italijanski koji će još u vreme studija na jedan značajan način uticati i na formiranje mog spisateljskog ukusa i odabiranja tema oko kojih ću malo temeljitije da se zadržavam. Makedonski i Srpski jezik su za mene i moje stvaralaštvo maternji jezici, jer ih ja tako i tretiram, s' obzirom da sam veliki deo moga školovanja provela u srpskohrvatskom govornom području od koga niti sam htela, niti sam mogla da se odričem. Makedonski jezik mi je maternji, u njemu se rađam i prebivam, ali se budim u jezicima koje znam i volim i od čijeg znanja ne želim da se distanciram, jer smatram da bi time samo osiromašivala moj izrazno-duhovni prostor stvaranja. Nasuprot zamerkama koje mi se upute, po ljubavi prema jezicima koje znam i na kojima volim da se oslobađam od ove često duhovne teskobe što nam nameće svakodnevni život, kao osnova svog mog temeljitog obrazovanja,  ja ipak kod kuće i dalje volim da komuniciram sa mojim sinom na srpskom jeziku, da sa mojim studentskim kolegama na francuskom ili italijanskom, sa ljudima koje u prolazu susretnem, a obrate mi se na engleskom, da to bude na engleskom. Koliko i da sam engleski učila sama, ne na kursevima ili fakultetima, ipak uspevam vrlo uspešno da komuniciram i na tom jeziku u zavisnosti od sagovornika. Jer sagovornici su oni koji definišu nivo komunikacije koji ćemo razvijati i koja će se ostvarivati. Bar danas, u svim ovim otvorenim prostorima za komunikacije i za proširivanje svih naših vizija oko nekog lepšeg života koji svi mi priželjkujemo i tražimo, stvorene su mogućnosti, ali u kojoj meri njih možemo ili smemo da koristimo ipak zavisi i od našeg vaspitanja i od stepena kulture koji sa sobom nosimo svuda.

Koja je to najčešća tema koju ste istraživali i o kojoj ste pisali kroz svoje pesničke i esejističke radove?

B.Z.B. - Verovali ili ne, ali ja se nikada nisam zadržavala na temama moga temeljitog obrazovanja-znači vezane za filološke nauke i njene discipline. U jednom kratkom periodu, kada aktivno radim kao prevodilac, u nekoliko navrata sam posvetila radove prevodilačkoj nauci u svim njenim izraznim formama, smatrajući da neće nikada biti na odmet ostaviti svim daljim delaocima na ovim poljima, moja iskustva sticana aktivnim prevodilačkim radom.

A ono što mene još od gimnazijskih dana uvlači u teme naše socijalno-političke, time i psihološke životne scene, su pitanja vezana za naš nacionalni identitet, za naše okruženje, za način života koji pokušavamo da sačuvamo od svih spoljašnjih uticaja kako bi se sačuvali i kao narod i kao posebno kulturno/tradicionalno milje koje bi trebalo i moralo da uspe da nadrasta sve nove nametnute situacije.

Moja profesorka iz sociologije u Gimnaziji „Moša Pijade“ u Begoradu, videći da pokazujem posebni interes tačno za njen predmet, predložila mi je temu za maturski ispit o „Naciji i nacionalnom pitanju“. Izuzetan izazov za jedan mladi makedonski duh koji se još uvek nalazi u dilemama čak i oko svog sopstvenog nacionalnog identiteta u uslovima kada se živi van svoje matične teritorije. Poznato vam je kroz kakve sve istorijske situacije prolazi Makedonski narod, šta je sve ono što po meni naš napaćeni narod mora pred celim svetom, pa i pred samim sobom da dokazuje da je u pitanju narod, iako balkanskog i slovenskog porekla, sa svojim sopstvenim tradicionalnim, jezičkim, kulturnim prerogativima koje hteo ili ne mora da potvrđuje i brani pred celim svetom. Ta se ista borba vodi još i dan danas  ovde kod nas i to su ključna pitanja koja koče naš značajniji sveukupni prosperitet i na samom Balkanu, pa i u celome svetu. A danas, osobito posle raspada Jugoslavije, u kojoj su ova pitanja ipak bila nešto uspešnije rešena, pitanje nacionalnog identiteta koja se ne može distancirati od jezičkog i kulturno/tradicionalnog nasleđa celoga naroda, postaje pitanje broj jedan. Jer u vreme globalizacije, u vreme kosmopolitizacije, kada  je engleski (američi) jezik, tačno po vizijama nezaboravnog Džordža Orvela postao, i sve više, jezički unifikator za celu planetu Zemlju, naša lokalna pitanja o ovim temama ostaju da budu samo lokalna pitanja o kojima moramo sami da se brinemo i da sami izgradimo uslove za njihovu zaštitu i sačuvanje od gubljenja. Jer danas, bez znanja bar jednog svetskog jezika, mi rizikujemo da ostanemo da se koprcamo u crnim rupama istorije gde niko i nikada neće zaviriti kako bi otkrio šta je to tako značajno što mi čuvamo u našim duhovnim trezorima. A to je zapravo to, naše izvorno poreklo koga ne možemo tek tako da se odričemo i koje po svaku cenu i u svim neželjenim okolnostima, mora da ostane i deo naše integralne ličnosti kao nezavisni i originalni narod.

Sve su ovo pitanja kojima se ja uvek rado posvećujem kao da me sama neka božja ruka vodi i opominje da jednostavno moram da delujem (bez ikakvih značajnih pretenzija) kao neka savest, kao neko što treba da opomene i svoj narod „da  ne smemo, da bi bio zločin i genocid ako se i jednoga trena odreknemo svog izvornog porekla. Svojih korenova, svega onoga što nas čini da budemo Makedonci, drugačiji od svih susednih naroda i kultura“.(moj citat)

Koja je to najčešća tema koju ste istraživali i o kojoj ste pisali kroz svoje pesničke i esejističke radove.

B.Z.B. - Ukoliko ste sledili bar deo moga stvaralaštva, mogli ste da zabeležite da spadam u red onih pismenih stvaralaca koji sasvim prirodno i ne sileći se, najuspešnije prebivam u psihu ne samo sopstvenu, veći i  velikim delom i svog ovog naroda od koga potičem i kome sam posvetila i veći deo mojih značajnih stručnih radova. Da je i moja poezija plod i rezultat ovog načina života ovde, ali sa univerzalnijim refleksijama gde su pitanja Mira, Gladi, Slobode, raznih osobitih duhovnih stanja vrlo često na centralnom mestu u svom mom stvaralaštvu. Posebno u mojoj poeziji gde živeći i saživljavajući se sa aktuelnim problemima našeg društva, osobito u poslednjim godinama, ne bih mogla i ne bih smela niti da ih prenebregnem, još manje zanemarim.

Dvadeset prvi vek nam je doneo mnoga nova stanja, ne samo individualna, veći kolektivna, gde mnogi uspevaju sasvim uspešno da se uklope u vek koji je doneo gomilu novih mogućnosti u svim sferama savremenog života. Ta savremenost, vrlo često izmenjeni aršini za vrednovanje onoga što treba da bude temelj jednog solidnog i zdravog života za bolji napredak i pojedinca i celoga društva, vrlo često, i sve češće će postajati teme i mojih pripovedačkih radova. To mi omogućava na jedan slobodniji način da iskažem i moje želje i vizije u odnosu na gradnju savremenih društava, ali i da se ne distanciram od puta stvaranja kojim već dugo godina čvrsto hodam, a gde još uvek nailazim i na trnje i na rupe u koje mogu da upadnem ukoliko ne budem vodila računa. Jer stvaralački put, osobito moj u mlađim godinama je bio dosta trnovit, kada sam morala da se borim za golu egzistenciju kako bih preživela i kako bih mogla da ostavim nešto značajnije iza sebe kao saznanje, kao doživljaj, kao iskustvo. Moj radini vek je počeo još iz gimnazije, kada sam morala sama da zarađujem, odnosno sva deca (u mojoj porodici je bilo petoro žive i zdrave dece, a moj otac, ne želeći nikada i nikome da dozvoli da neko kalja njegovu radnu/političku karijeru, je smatrao da ne smemo ništa i nikoga iskorišćavati, čak ni njegovu uticajnu političku funkciju) da zarađujemo sami kako bi si omogućili normalan život u vreme studija. I sve to sa željom da olakšamo put svoj našoj deci koja baš i ne moraju, ukoliko nije neophodno, da prolaze kroz naša ili slična teška iskustva. Bivajući samohrani roditelj veći deo rasta i školovanja moga jedinoga sina, bila sam blagoslovljena što sam imala pametno i razumno dete koje je znalo šta se sve može sticati sopstvenim radom i znanjem, te je u vreme svojih studija (inženjer elektrotehnike i informatike) počeo on meni da otkriva svet savremenih tehnika kako bi postao što dostupniji i za moj rad. Tačno u tom periodu u suštini ja počinjem i da otkrivam mirnije prostore i svestranije mogućnosti za plasman i mog  sopstvenog stvaralaštva. Period pre toga, je zatvoreni krug u kome sve ostaje u mojim fijokama, u tefterima i blokovima gde sam smatrala da treba da sačuvam sve što me podstiče, inspiriše i motivira da želim temeljitije da pričam o tome.  Vrlo retke su  mogućnosti kada mogu nešto da objavim ili javno da se predstavim najviše zbog finansijske neslobode u kojoj prebivam već dosta dugo vremena. A finansijska nesloboda je ona što nas najčešće i sputava da stignemo do prostora gde bi trebali da se nalazimo isključivo i samo svojim stvaralaštvom.

Vaša poezija  budi pozitivne i lepe emocije i reakcije kod čitalaca, kako domaćih, tako i iz različitih kultura širom sveta. Koliko to znači jednom autoru?

B.Z.B. - To je moj najveći elan, moja najveća potvrda da svet u kome boravim još iz najranije mladosti i te kako može da mi donese satisfakcije što jednom poetskom stvaraocu su izvor nada i vera da ipak postoje ljudi koji će umeti uvek da prepoznaju ne samo moje stanje duha u kome su one pisane, već svu onu dobronamernost kojom želim da zadojim sve svoje čitaoce. Time da u njima prepoznaju i svoja stanja i da požele da stanja da se među svima nama podele i žive. Tačno ta pozitivna energija koja protiče mojim stihovima i koja mi otvara vrata mnogo sadržajnijih prijateljstava i poznanstava, mi vraća svu volju da i dalje verujem u ljude, u kapacitet svakog jednog pojedinca da se izdigne iz mediokritetskih okolnosti koje im se nameću i da krene putevima stvaranja za spas i sebe samog i u krajnjem slučaju (ako uspemo) i celog ljudskog roda. Jer šta smo mi ako ne stvaraoci naših boljih svetova, naših boljih mogućnosti za sveukupni zajednički prosperitet? Ukoliko svi krenemo tim putem stalnog stvaranja, izgradićemo Planetu  mirai  večne saradnje. A stvaranje može da bude svuda, od sopstvenoga doma, do zadnje stanice na kojoj čekate autobus koji će vas prebaciti do željene destinacije. Stvaranje je sam život koji želimo da živimo sa ljudima koji će nas razumeti i voleti takvi kavi jesmo, a ne od nas da prave male robote po uzorima (često vrlo pogrešnih) kinematografskih produkcija koje, hteli ili ne, najviše negativno utiču na našu omladinu. Sve je bitno u ovome veku, ali da ne zaboravimo da je najbitnije sačuvati našu ljudsku prirodu, izvornu, našu čovečnost od koje se ne možemo odreći nikada i ni u kakvim uslovima.

Kako i u kolikoj meri je Vaše iskustvo života i putovanja uticalo na Vaše književno stvaralaštvo?

B.Z.B. - U najvećoj meri, do same srži svog mog bića. Jer da nije bilo tih situacija, (iako vrlo retke), i radna mesta i putovanja (jer ja u svom mom životu nisam imala tako mnogo fizička putovanja, najviše  ukupno desetak) su mi omogućavala da spoznajem mnogo šire i značajnije sve ono o čemu volim i želim da pišem. Boravak u drugim ambijentima, daleko od mog porodičnog ognjišta, omogući će mi  otvaranje onih hemisfera gde ću spoznavati situacije i mogućnosti koje nikada ne bih niti spoznala niti upoznala, da nije bilo tako. Moram priznati da su mi od izuzetnog značaja radna mesta na kojima sam boravila po nekoliko godina, na kojima sam ne samo naučila mnogo novih načina u pristupanju brojnim pitanjima, već i sticala iskustva koja će mi kasnije u životu i te kako biti značajna i od velike pomoći kako da se bolje organizujem ili snalazim. Kako za dogradnju mog sopstvenog karaktera, jednako za jedan drugačiji tretman i pristup pitanjima kojima ću se baviti i kojima ću posvećivati značajniji deo moga stvaralačkog vremena.

Koje jezike je najizazovnije prevoditi, a koji Vam je najdraži za izražavanje  poezije?

B.Z.B. - Sticajem okolnosti, još od najranije mladosti naći ću se u situaciji da budem u kontaktu sa francuskim jezikom. Kao petogodišnja devojčica, u mom rodnom gradu, kao i sva deca i je se nalazim u obdaništu gde je tehnička pomoć iz inostranstva prisutna u liku francuske negovateljice. U tom ambijentu, sa negovateljicom koja pomno i pedantno vrši svoj zadatak, ne poznajući niti malo naš maternji jezik, o nama se brine na svom jeziku, francuskom. Preko raznih dečjih pesmica, praktičnih vežbi učenja jednog novog jezika, koji nije nimalo srodan našem maternjem, ona nas prenosi u jedan novi svet o kome sigurno kao deca ne možemo znati mnogo, ali što će ostaviti onaj ključni trag o ljubavi koja će se razvijati ka jednoj  jezičkoj kulturi koja  se  spoznavala  u najranijoj mladosti. I ono što će kasnije odlučivati o izboru mojih studija i u velikoj meri formiranju mog sveukupnog karaktera.

Poeziju volim da pišem na svim jezicima što poznajem, jednostavno pustim da vidim kako će mi početi dan i sa kojim ću se jezikom probuditi sledećeg dana. Odlučuje dan i moje trenutno raspoloženje. Ja u osnovi volim sve jezike  na kojima sam se obrazovala i sa kojima sam radila, sa kojima sam otkrivala nove svetove i situacije, u kojima sam volela da otkrivam da li mogu ili ne, da iskažem sopstvena stanja na jeziku koji sam u to doba (na primer) učila ili sa njima radila. Da, isključivo moje lično raspoloženje je ono što će odlučiti da li će tog jutra pesma biti pisana na srpskom, na makedonskom, francuskom ili italijanskom. Ja se u svim tim jezicima osećam svojom i niti jednoga momenta ne mislim da je to gest nekog podvajanja mene, ne!. To je samo rezultat mojih unutrašnjih potreba i svog znanja koje nosim u sebi, a koje moram u datom trenu da iskažem ili pisanjem ili nekim drugim izraznim stvaralačkim sredstvom. S obzirom da spadam u ličnosti koje su više introvertne, znači povučene i ne dosta komunikativne, pisanje je najizraženiji instrument moga oslobađanja od svih stega nataloženih u životu. Primetićete da je tema Slobode jedna vrlo značajna tema ne samo u mom pesničkom stvaralaštvu, već i esejističkom, pripovedačkom. Stvarajući ja se oslobađam svih onih okova što su mi bile nametane od načina života u porodici, (sa izuzetno strogim roditeljima u mladosti)  na radnim mestima (gde je disciplina i lojalnost kao na svakom radnom mestu ključni faktor kako bi se ono sačuvalo) , deo svih onih druženja gde moramo da vodimo računa bukvalno o svemu, pa i o tome šta pred kim sme ili ne sme da se pokaže, izgovori ili ispriča. Zato meni „Sloboda miriše na tek ispečeni hleb što sam sama umesila, na zvon crkovnih zvona, na uzvišeni let jata ptica...“ na sve ono što u određenim trenucima i zbog situacija i okolnosti često postaje nedohvatno i neostvarljivo. Jer nametnuta nesloboda, osobito danas i u ovakvim okolnostima u kojima živimo, ne bi mogla da bude prevaziđena ako  je se  ne oslobodimo onim što nas definiše kao ličnost i karakter.

Ali, vi znate da je Makedonija, i ne samo ona već i ceo Balkan, da su to zemlje velikih pesnika, nezaboravnih poetskih stvaralaca koji su tokom školovanja ostavljali svoje neizbrisive tragove u našim stvaralačkim matricama. Kako kroz školovanje, jednako kroz one trenutke kada smo odmor tražili čitajući  druge autore koji će se svojim stilskim ili rečničkim umećem urezivati i u naše sećanje i na određeni način dopunjavati i našu stvaralačku matricu. To jednako važi za italijanske ili francuske pesnike preko kojih sam u toku studija sticala bez premca značajno iskustvo i divila se odabranim izraznim formama.

Moje ushićenje za pesničkim govorom doživeću  na jednoj kratkoj, ali vrlo sadržajnoj specijalizaciji u Sijeni, u Italiji. Gradić usred Toskane, lepota od urbanih rešenja do uređenja celog prostora, što na trenutke deluje bajkovito, meni u osnovi cela Italija deluje bajkovito, sa neprevaziđenim sačuvanim drevnim rimskim gradovima, njihovim arhitekturalnim i urbanim rešenjima što savremeni svet, imam utisak, nikada neće moći da prevaziđe. Svaki delić toga grada, iako je bilo jako davno, moja prva jednomesečna specijalizacija u Italiji, gde će mi se sva čula definitvno otvoriti, kada sam jednom prilikom, sedeći u jednom malom kafiću na pauzi, čula kako Sijenčani govore. Za jednim susednim stolom grupa sredovečnih ljudi koji međusobno razgovaraju o svemu. Meni se taj razgovor čini, ili je zaista bilo tako, razgovor između pesnika. Njihov govor sav u stihovima, te me potaknuše da ih upitam da li su pesnici ili profesori! „Ne“, odgovoriše mi, jedan je bio šofer autobusa, drugi mesar, svakodnevni ljudi sa svojim profesijama, ali žive u gradu i zemlji gde je pesništvo velikog Dantea, Leporadija, Bokača, Petrarke, Leonarda već duboko ugrađeno u njihovu duhovnu matricu. Istančani govor se neguje na svakom koraku, među svima, bez obzira na to ko' kakvu profesiju vrši. Tako mi taj govor postade jedan ideal usmenoga obraćanja, način komuniciranja. Kada sam se nalazila i sama u nekim ključnim situacijama kasnije, pa i do danas, ostavim da iz mene prirodni govor poteče u stihu, ne moram da zapisujem, jer poezija je sastavni deo moga bića. „Prebiva u meni poezija od najranije mladosti, otkada znam za sebe“, ali su je sticaje, okolnosti i sva ova zbivanja gušili, te ostajala je u meni. Zbog toga i mislim da su moje zbirke stihova u suštini pesnički dnevnici, jer sve što zapišem u toku dana, opet iz mnene izleti u stihu. Poezija je moja bit, moje najsadržajnije stvaralačko biće koje samo još dublje i dublje i sadržajnije izbija iz mene u formi svog  mog književnog stvaranja.

Kada govorimo o zbirci novinarskih eseja , koliko je izazovno i odgovorno pisati o aktuelnim društvenim temama, poput situacije u Makedoniji?

B.Z.B. - To je svakako nešto najrizičnije u današnje doba. Biti novinarski analitičar, koji samom tom profesijom postaje i jedan značajni vid  javnog kritičara svega onoga što se u jednom savremenom društvu zbiva, je ne samo rizično već i opasno. Situacija u Makedoniji je više no inspirativna za sve analize što bi se pravile oko sveukupnih zbivanja na političkoj sceni, ali ostaje uvek rizik u kome time stvarate uslove za formiranje velike grupe ličnih „neprijatelja“ ukoliko ste se u košptac uhvatili za one političke, ili odlučujuće figure koje sebe smatraju ključnim za kreiranje sve savremene politike u Makedoniji. Tu, na tim stvaralačkim poljima, ipak gledam da sačuvam jednu distancu i da se držim pitanja koja su od značaja za sve Makedonce koji se ne bave politikom, odnosno da se više posvetim pitanjima koja bi na određeni način omogućila, mojim saznanjima i analizama, doći do bezbolnijih rešenja za bolju budućnost svih naših pokoljenja. A jasno vam je da je u ovom momentu i sa rešenjima što su nam ponuđena, situacija u Makedoniji više no kritična. Toliko kritična zbog velikih socijalnih i stvaralačkih nepravdi što se svakodnevno žive, što u nekim trenucima mislim da bi možda jedino uspešnije rešenje bio neki građanski sukob. A od toga se beži, jer svakome je život mio, zar ne? Pa se ide linijom manjeg otpora kada se lakše prihvata čak i korupcija glasačkih korpusa kako bi se izbegli sukobi koji bi mogli da daju zaista tragične ishode.

Pitanja koja sigurno nikada neću načeti u mojim analizama se tiču tačno velike korupcije koja vlada u Makedoniji i sve prisutnija tendencija za stvaranjem staleškog društva gde će nekim nenapisanim, normalno izmišljenim metodima „para ići na paru“ jer njima tako odgovara, a ne onamo gde treba da se omogući jedna dostojanstveniji život  saglasno potrebama ovoga  veka.

Kakvo je Vaše mišljenje o ulozi književnosti u promovisanju međukulturalnog dijaloga i razumevanja?

B.Z.B. - Pitanje književnosti po meni je svakako ključno. Jer ko će svedočiti o svemu ovome što se danas i ovde, znači i u svetu zbiva, ako ne sve ono što ostavimo u našim delima? Ali to što treba sada da uradimo i to u vrlo uticajnim akcijama je stvoriti ponovo navike čitanja. Jer velika grupa ljudi, možda ona najveća i najuticajnija, stvarala je uslove za oduke od čitanja. Ko' danas od odraslih čita sa onim žarom kako smo se mi posvećivali svim našim lektirama dok smo se školovali? Ponovo mi koji pišemo, jer volimo da znamo kako nam razmišljaju kolege po peru, kako se kreće svetska misao po pitanjima ratova, postignutih mirova, saglasnosti i svega onoga što treba da povede ovaj svet napred. Sigurno da će literatura ostaviti svoje neizbrisive tragove u matrici sećanja svih naših potomaka, ali i svo stvaralaštvo ovog našeg tako kontradiktornog veka. Jer smatram da je stvaralaštvo u svim svojim izraznim formama – od književnosti, do muzike, do slikanja, do svega onoga što jedan stvaralački um ostavi za sobom,  ono što će biti ključni svedok o tome kako smo živeli, borili se za opstanak i ne dozvoljavali čak i veliki biološki ili hemijski  ratovi u formi pandemija što se nameću, da se organizovanije i humanije prevaziđu i nadžive. I svaki stvaralac na svoj način će doprinositi u sticanju značajnih iskustava koja će ostajati u nasleđe svim našim potomcima.

Kada bi diskutovali o vrednosti stvorenih dela, tu pitanje postaje malo rizičnije, jer među svim tim „izobiljem logosa“, pa i dela, što bi naša poštovana literaturna kritičarka Milica Lilić rekla, šta je ono što će ostati a šta će vremenom da se zametne kao manje bitno ili ne značajno, zavisiće opet od čitalačke publike i potrebe jednog većeg ili manjeg kruga ljudi da stiču nova saznanja preko čitanja. Zato i kažem da trebamo orjentisani našu decu da nauče da vole knjige, ona naša divna papirna izdanja koja se pamte po mirisu hartije, po mestu na kome ste ostavili da vas čeka u trenu kada budete poželeli ponovno da se vratite jednom delu koje vas je impresioniralo ili uticalo na vaš duhovni rast. A čitanjem,  je više no poznato, ne samo što se obogaćuje rečnički fond svakog pojedinca, već se kristalizira i način govora, izražavanja, način mišljenja kojim će sutra svako pretendovati da ostavlja utisak nešto značajniji od jednog običnog mediokritetskog člana društvene zajednice. Samo na taj način možemo i govoriti od jednoj većoj masi obrazovanih ljudi za koje želimo i moramo da gradimo društvo saglasno sadašnjim, savremenim potrebama života.

Na koji način  vidite ulogu kulture i umetnosti u jačanju veza između naroda i nacija?

B.Z.B. - Makedonija je kulturno svakako zemlja Goceta Delčeva. Njegova maksima „Ja svet razumem kao polje za kulturna takmičenja među narodima“ je maksima, krilatica koja mora da odjekuje u svakom od nas ko  iole poznaje svoje poreklo i svoje korene. To je ta naša originalna matrica iz koje mi polećemo i kada krećemo svakoga jutra da osvajamo naša radna polja i kada smo daleko od domovine i ljudima želimo da pokažemo ko' smo i kakvi smo u našoj sadržini, a kultura se može saditi i negovati svuda: od porodičnog  života, od javnih susreta, od međusobnih komunikacija, privatnih ili društvenih, do svake novonastale situacije koja ponovo može da inspiriše neku novu formu kulturnog takmičenja.  Kultura kao forma življenja i stalne potrebe takmičenja je nešto što mora da se živi, da bude ugrađeno u genetski kod svakog jednog naroda. Te shodno tome, ukoliko ceo svet bude razmišljao kao mi potomci Goce Delčeva, polja za kulturna takmičenja koliko god hoćemo, mogućnosti za takmičenja još više. Samo da svi zajedno stvorimo te uslove i da poželimo da se kulturno takmičimo sa svim narodima sveta, svi ćemo napraviti najveći korak napred. Korak ka onom snevanom Hakslijevom „Vrlom novom svetu“ koji ćemo svi zajedničkim snagama i znanjima graditi i dograđivati. Čak i da stignemo do nezaboravne Platonove „Države“ gde je u vekovima još pre Hrista grčki filosof snevao svoju savršenu državu u svim pogledima. Ali.,.ostaje ono veliko ali o kome i u kome svako mora da dobije pravo mesto koje zaslužuje svim svojim naporima i znanjima. Verovatno nisam niti ja mnogo daleko od Morove „Utopije“, jer da bih mogla da radim, da imam mir koji mi je neophodan kako bih se svim žarom i darom posvećivala svemu onome što budem ostavljala za budućnost, počinjem sigurno da nalikujem na jednog velikog utopistu koji ima svoju snevanu zemlju, ostrov, gde vlada onaj red i poredak zamišljen samo u mojoj glavi. Kako bih ga ostvarila, nije dovoljno da o tome pišem, ili da teoretiziram, već da aktivno delujem na svu okolinu i, ukoliko mi se dozvolim da stvaram uslove za njegovo ostvarenje. A to ostvarenje, tek onda kada budemo ponovo otvarali pitanja o kolektivnoj sreći i kada se nešto hrabrije upustimo u razbijanje svih korumpiranih ličnostima kojima je bilo bitno samo lično blagostanje, zaboravljajući da su im ponuđena mesta (bilo koje funkcije) bila data da brinu o kolektivu a ne o kućama i ostrvima koje će kupovati sa narodnim parama. Htela ili ne, ovde diram pitanje koje i te kako može da mi stvori probleme, ali da je tako, neosporno je što se može evidentirati od svega onoga što se zbiva i u mojoj domovini.

Kakav je Vaš stav o tehnološkom napretku i njegovom uticaju na umetnost i društvouopšte? Koje su to mane, a šta prednostikada je u pitanju nova, moderna tehnologija? Mislite li da je čovek zloupotrebljava?

B.Z.B. - Svakako, uspešniji napredak će morati da ide zajedno sa svim tehniološkim napretkom. Hoću i želim da se uzdam de će vremenom svi shvatiti da i nove tehnologije korišćene u humane svrhe mogu svima nama biti od koristi, pa i celom čovečanstvu. Ukoliko produže da zloupotrebljavaju sve ponuđene  mogućnosti stvorene od samih ljudi ponovo, i mi možemo završiti onako kako najmanje priželjkujemo. Da konačno svi zajedno moramo da mislimo kako da jedni na druge utičemo pozitivno svim svojim ponašanjem  i znanjem kako bi se izbegla svaka jedna situacija koja može stvarati uslove za novi konflikt.  Manji ili veći, ali svaki konflikt može da ima onaj “papilloneffect” što bi u današnjim usklovima bilo poražavajuće. Kako bi izbegli sve neželjene posledice, ipak mislim da je disciplina, vrhunska disciplina ključna za uvođenje jednog savršenog reda u svakom društvu. Da sa takvom disciplinom u etičkom i estetskom smislu reči,  i pravilnom upotrebom svega što je postignuto u ovom našem zadnjem veku, mi zaista možemo da doživimo i našu novu „Utopiju“, da izgradimo i „Vrli novi bolji svet“ da napravimo Platonovu „Državu“ gde će svaka država služiti svojim žiteljima za koje se formira i postoji, a ne samo za punjenje sopstvenih džepova i lična bogaćenja onih pojedinaca koji sebe predstavljaju državnicima. Ako svi zajedno zaista želimo prosperitet saglasan ovome veku, napor što bi se napravio je kulturno korišćenje svih instrumenata i sredstava, gde će svako svakoga naučiti da poštuje uzvratnim, refleksnim ponašanjem. To su procesi osvešćenja. A u kolikoj meri možemo svi zajedno da učestvujemo u tim procesima??? Pitanja o kojima raspravljamo još od uvođenja prvih kompjutera u našim životima, još od trena kada se velika grupa prevaranata parazitski uselila u neke paralelne prostore gde koristi tuđa saznanja i rad kao da su plod njegov sopstven. Kada se oslobodimo svih tih nepoželjnih situacija, kada stepen svesti svakog pojedinca na planeti Zemlji bude na onom nivou kada se bude znalo „šta se sme, a šta ne“, valjda ćemo i mi svi zajedno zakucati na vrata našeg divnog „Novog sveta“ o kome svi manje ili više snevamo. Vrlo često u mojim esejističkim radovima spominjem Eriha Froma, koji je sav svoj praktični i naučno-teoretski rad posvetio ne samo u građenju savremenog pojedinca, već i savremenih društava koja će njemu koristiti. „Briga, odgovornost, respekt i znanje“ su njegova osnovna načela koja su u meni ugrađena još iz studentskih dana i vremena kada mi je to bila ključna lektira. Kada budu svi ljudi imali taj odnos prema svima bližnjima, daljima, prema životu i svemu što ih opkružuje, prema zajednici u kojoj živi i gde ostvaruje sebe, mi smo stigli do tačke kada možemo sasvim slobodno reći da je sveukupno ljudski rod napravio veliki progres. Da smo se od „Zoona politikona“  ipak izidgli do „Deona politikona“ što u današnjim uslovima može vrlo lako da se formira kao ličnost i kao karakter. Sredstva postoje, mogućnosti jednako, samo da odučimo sve one koje zloupotrebljavaju svu postojeću tehniku i tehnologiju da je koriste za svoje, vrlo često mračne i nečasne ciljeve.

Čime se trenutno  bavite? Spremate li nešto novo?

B.Z.B. - Završila sam moj poslednji novi roman i čekam milost od makedonskih kulturnih krugova da mi omogući objavljivanje u  mojoj domovini, jer sam ga sa velikim žarom pisala na makedonskom. Tako i želim, da bude objavljen na makedonskom najpre, a smatram da će sadržinski da bude privlačan svima onima koji zajedno sa mnom vizioniiraju naš organizovaniji i bolji život i ovde, a mislim i šire. Jer u njemu govorim o jednoj univerzalnoj  temi koja je deo interesa svih ljudi spremnih da očiste ovaj svet od svega negativnog što se u međuvremenu iznedrilo i izrodilo..

Dok sam se odmarala prevodila sam velikom prijatelju i saradniku iz Italije, Gaetnu Longo, jednu od neprevedenih zbirki stihova „Vremena inevremena“ na makedonski i čekam da vidim rezultate i oko objavljivanja ove zbirke. A obećala sam mu da ću prevesti i „Grafite“, zadnja od svih njegovih zbirki koje mi je svojevremeno poslao kako bih svedočila o njegovom stvaralaštvu. Prevod je nekada veliki odmor od sopstvenoga rada, tada boravimo u svetu autora koji prevodimo i njegov svet na trenutke se pojavi kao mala oaza za odmor od svakodnevnih briga i razmirica oko svega onoga što nama uznemirava dan i prostor.

Sve drugo što spremam da radim ili da ovekovečim stvaranjem,  stigne mi svim ovim zbivanjima od kojih i da hoću, ne mogu da se distanciram. Od ovog života koji mi se svakodnevno prikazuje u drugačijem ruhu, od proleća koje sa nestrpljenjem očekujem, od potrebe da i sebi samoj stvorim uslove za jedan mnogo civilizovaniji život od ovoga u kome jesam . Od svakodnevnog buđenja i uspavljivanja koja mi definišu i slobodno vreme i nepresušnu žudnju u svakoj sledećoj situaciji budem odlučnija i izdržljivija pred naletima nepravdi koje mi se nude.

Zahvaljujem redakciji „Kordun“ za ovu izuzetnu mogućnost da ovako probranim pitanjima mi omogući da iskažem mnoga moja stanja i saznanja koja verovatno godinama nosim u sebi, ali o kojima nisam mogla da govorim zbog već pomenutih situacija u kojima se nalazi i naša Makedonija.

PODELITE OVAJ TEKST NA: