детаљ слике: КРК Арт дизајн

Биљана Златка Биљановска: Поезија је саставни део мога бића

Књижевна радионица "Кордун" 

Неда Гаврић, Бања Лука, 22.3.2024. 

Kако бисте описали свој лични уметнички пут од студента до признатог писца и преводиоца?

Б.З.Б. - Пут који одаберемо у животу и којим желимо чврсто да ходамо не дозвољавајући баш нико да нас скрене са њега, је оно кључно што ће дефинисати цео наш стваралачки живот. А мој пут је на један одређени начин био предодређен како условима живота у којима смо расли, школовали се радили и  доносили одлуке шта је оно чиме ћемо се бавити до краја живота и што ће бити део нашег личног стваралачког интегритета. Мени се чини да је мој пут био предодређен самим рађањем, да сам ја једноставно само требала да откријем како најбезбедније да стигнем до њега и када будем једном у њему да не дозволим нико и ничим да ме скрене са њега. Јер стваралачки пут, је пут живота, садржина једног постојања, по сваку цену остати на том путу и у свакој следећој ситуацији потврдити да није то никаква случајан избор, већ да се хода стазом која нам омогућава да у себи откривамо све стваралачке капацитете.

Моји студентски дани, у време постојања наше Југославије су мало критични, јер се налазим у ситуацији када се отварају бројна егзистенцијална питања, када о мом избору студија не одлучујем сасвим сама, када је ауторитативни отац сматрао да он мора и по тим питањима да има одлучујућу реч, тако да се отвара један простор у коме ја, хтела или не, морам да се побуним како бих стигла до жељенога циља. Имајући у виду да сам филолог по образовању, да је велики део мога радног профила био дефинисан и преводилачким активностима, не могу негирати да је у великој мери моје свеукупно стваралаштво везано како за ауторска истраживања, тако и за значајне преводилачке активности са језика у којима сам се специјализирала. То су француски и италијански који ће још у време студија на један значајан начин утицати и на формирање мог списатељског укуса и одабирања тема око којих ћу мало темељитије да се задржавам. Македонски и Српски језик су за мене и моје стваралаштво матерњи језици, јер их ја тако и третирам, с' обзиром да сам велики део мога школовања провела у српскохрватском говорном подручју од кога нити сам хтела, нити сам могла да се одричем. Македонски језик ми је матерњи, у њему се рађам и пребивам, али се будим у језицима које знам и волим и од чијег знања не желим да се дистанцирам, јер сматрам да би тиме само осиромашивала мој изразно-духовни простор стварања. Насупрот замеркама које ми се упуте, по љубави према језицима које знам и на којима волим да се ослобађам од ове често духовне тескобе што нам намеће свакодневни живот, као основа свог мог темељитог образовања,  ја ипак код куће и даље волим да комуницирам са мојим сином на српском језику, да са мојим студентским колегама на француском или италијанском, са људима које у пролазу сусретнем, а обрате ми се на енглеском, да то буде на енглеском. Колико и да сам енглески учила сама, не на курсевима или факултетима, ипак успевам врло успешно да комуницирам и на том језику у зависности од саговорника. Јер саговорници су они који дефинишу ниво комуникације који ћемо развијати и која ће се остваривати. Бар данас, у свим овим отвореним просторима за комуникације и за проширивање свих наших визија око неког лепшег живота који сви ми прижељкујемо и тражимо, створене су могућности, али у којој мери њих можемо или смемо да користимо ипак зависи и од нашег васпитања и од степена културе који са собом носимо свуда.

Kоја је то најчешћа тема коју сте истраживали и о којој сте писали кроз своје песничке и есејистичке радове?

Б.З.Б. - Веровали или не, али ја се никада нисам задржавала на темама мога темељитог образовања-значи везане за филолошке науке и њене дисциплине. У једном кратком периоду, када активно радим као преводилац, у неколико наврата сам посветила радове преводилачкој науци у свим њеним изразним формама, сматрајући да неће никада бити на одмет оставити свим даљим делаоцима на овим пољима, моја искуства стицана активним преводилачким радом.

А оно што мене још од гимназијских дана увлачи у теме наше социјално-политичке, тиме и психолошке животне сцене, су питања везана за наш национални идентитет, за наше окружење, за начин живота који покушавамо да сачувамо од свих спољашњих утицаја како би се сачували и као народ и као посебно културно/традиционално миље које би требало и морало да успе да надраста све нове наметнуте ситуације.

Моја професорка из социологије у Гимназији „Моша Пијаде“ у Бегораду, видећи да показујем посебни интерес тачно за њен предмет, предложила ми је тему за матурски испит о „Нацији и националном питању“. Изузетан изазов за један млади македонски дух који се још увек налази у дилемама чак и око свог сопственог националног идентитета у условима када се живи ван своје матичне територије. Познато вам је кроз какве све историјске ситуације пролази Македонски народ, шта је све оно што по мени наш напаћени народ мора пред целим светом, па и пред самим собом да доказује да је у питању народ, иако балканског и словенског порекла, са својим сопственим традиционалним, језичким, културним прерогативима које хтео или не мора да потврђује и брани пред целим светом. Та се иста борба води још и дан данас  овде код нас и то су кључна питања која коче наш значајнији свеукупни просперитет и на самом Балкану, па и у целоме свету. А данас, особито после распада Југославије, у којој су ова питања ипак била нешто успешније решена, питање националног идентитета која се не може дистанцирати од језичког и културно/традиционалног наслеђа целога народа, постаје питање број један. Јер у време глобализације, у време космополитизације, када  је енглески (америчи) језик, тачно по визијама незаборавног Џорџа Орвела постао, и све више, језички унификатор за целу планету Земљу, наша локална питања о овим темама остају да буду само локална питања о којима морамо сами да се бринемо и да сами изградимо услове за њихову заштиту и сачување од губљења. Јер данас, без знања бар једног светског језика, ми ризикујемо да останемо да се копрцамо у црним рупама историје где нико и никада неће завирити како би открио шта је то тако значајно што ми чувамо у нашим духовним трезорима. А то је заправо то, наше изворно порекло кога не можемо тек тако да се одричемо и које по сваку цену и у свим нежељеним околностима, мора да остане и део наше интегралне личности као независни и оригинални народ.

Све су ово питања којима се ја увек радо посвећујем као да ме сама нека божја рука води и опомиње да једноставно морам да делујем (без икаквих значајних претензија) као нека савест, као неко што треба да опомене и свој народ „да  не смемо, да би био злочин и геноцид ако се и једнога трена одрекнемо свог изворног порекла. Својих коренова, свега онога што нас чини да будемо Македонци, другачији од свих суседних народа и култура“.(мој цитат)

Kоја је то најчешћа тема коју сте истраживали и о којој сте писали кроз своје песничке и есејистичке радове.

Б.З.Б. - Уколико сте следили бар део мога стваралаштва, могли сте да забележите да спадам у ред оних писмених стваралаца који сасвим природно и не силећи се, најуспешније пребивам у психу не само сопствену, већи и  великим делом и свог овог народа од кога потичем и коме сам посветила и већи део мојих значајних стручних радова. Да је и моја поезија плод и резултат овог начина живота овде, али са универзалнијим рефлексијама где су питања Мира, Глади, Слободе, разних особитих духовних стања врло често на централном месту у свом мом стваралаштву. Посебно у мојој поезији где живећи и саживљавајући се са актуелним проблемима нашег друштва, особито у последњим годинама, не бих могла и не бих смела нити да их пренебрегнем, још мање занемарим.

Двадесет први век нам је донео многа нова стања, не само индивидуална, већи колективна, где многи успевају сасвим успешно да се уклопе у век који је донео гомилу нових могућности у свим сферама савременог живота. Та савременост, врло често измењени аршини за вредновање онога што треба да буде темељ једног солидног и здравог живота за бољи напредак и појединца и целога друштва, врло често, и све чешће ће постајати теме и мојих приповедачких радова. То ми омогућава на један слободнији начин да искажем и моје жеље и визије у односу на градњу савремених друштава, али и да се не дистанцирам од пута стварања којим већ дуго година чврсто ходам, а где још увек наилазим и на трње и на рупе у које могу да упаднем уколико не будем водила рачуна. Јер стваралачки пут, особито мој у млађим годинама је био доста трновит, када сам морала да се борим за голу егзистенцију како бих преживела и како бих могла да оставим нешто значајније иза себе као сазнање, као доживљај, као искуство. Мој радини век је почео још из гимназије, када сам морала сама да зарађујем, односно сва деца (у мојој породици је било петоро живе и здраве деце, а мој отац, не желећи никада и никоме да дозволи да неко каља његову радну/политичку каријеру, је сматрао да не смемо ништа и никога искоришћавати, чак ни његову утицајну политичку функцију) да зарађујемо сами како би си омогућили нормалан живот у време студија. И све то са жељом да олакшамо пут свој нашој деци која баш и не морају, уколико није неопходно, да пролазе кроз наша или слична тешка искуства. Бивајући самохрани родитељ већи део раста и школовања мога јединога сина, била сам благословљена што сам имала паметно и разумно дете које је знало шта се све може стицати сопственим радом и знањем, те је у време својих студија (инжењер електротехнике и информатике) почео он мени да открива свет савремених техника како би постао што доступнији и за мој рад. Тачно у том периоду у суштини ја почињем и да откривам мирније просторе и свестраније могућности за пласман и мог  сопственог стваралаштва. Период пре тога, је затворени круг у коме све остаје у мојим фијокама, у тефтерима и блоковима где сам сматрала да треба да сачувам све што ме подстиче, инспирише и мотивира да желим темељитије да причам о томе.  Врло ретке су  могућности када могу нешто да објавим или јавно да се представим највише због финансијске неслободе у којој пребивам већ доста дуго времена. А финансијска неслобода је она што нас најчешће и спутава да стигнемо до простора где би требали да се налазимо искључиво и само својим стваралаштвом.

Ваша поезија  буди позитивне и лепе емоције и реакције код читалаца, како домаћих, тако и из различитих култура широм света. Kолико то значи једном аутору?

Б.З.Б. - То је мој највећи елан, моја највећа потврда да свет у коме боравим још из најраније младости и те како може да ми донесе сатисфакције што једном поетском ствараоцу су извор нада и вера да ипак постоје људи који ће умети увек да препознају не само моје стање духа у коме су оне писане, већ сву ону добронамерност којом желим да задојим све своје читаоце. Тиме да у њима препознају и своја стања и да пожеле да стања да се међу свима нама поделе и живе. Тачно та позитивна енергија која протиче мојим стиховима и која ми отвара врата много садржајнијих пријатељстава и познанстава, ми враћа сву вољу да и даље верујем у људе, у капацитет сваког једног појединца да се издигне из медиокритетских околности које им се намећу и да крене путевима стварања за спас и себе самог и у крајњем случају (ако успемо) и целог људског рода. Јер шта смо ми ако не ствараоци наших бољих светова, наших бољих могућности за свеукупни заједнички просперитет? Уколико сви кренемо тим путем сталног стварања, изградићемо Планету  мираи  вечне сарадње. А стварање може да буде свуда, од сопственога дома, до задње станице на којој чекате аутобус који ће вас пребацити до жељене дестинације. Стварање је сам живот који желимо да живимо са људима који ће нас разумети и волети такви кави јесмо, а не од нас да праве мале роботе по узорима (често врло погрешних) кинематографских продукција које, хтели или не, највише негативно утичу на нашу омладину. Све је битно у овоме веку, али да не заборавимо да је најбитније сачувати нашу људску природу, изворну, нашу човечност од које се не можемо одрећи никада и ни у каквим условима.

Kако и у коликој мери је Ваше искуство живота и путовања утицало на Ваше књижевно стваралаштво?

Б.З.Б. - У највећој мери, до саме сржи свог мог бића. Јер да није било тих ситуација, (иако врло ретке), и радна места и путовања (јер ја у свом мом животу нисам имала тако много физичка путовања, највише  укупно десетак) су ми омогућавала да спознајем много шире и значајније све оно о чему волим и желим да пишем. Боравак у другим амбијентима, далеко од мог породичног огњишта, омогући ће ми  отварање оних хемисфера где ћу спознавати ситуације и могућности које никада не бих нити спознала нити упознала, да није било тако. Морам признати да су ми од изузетног значаја радна места на којима сам боравила по неколико година, на којима сам не само научила много нових начина у приступању бројним питањима, већ и стицала искуства која ће ми касније у животу и те како бити значајна и од велике помоћи како да се боље организујем или сналазим. Како за доградњу мог сопственог карактера, једнако за један другачији третман и приступ питањима којима ћу се бавити и којима ћу посвећивати значајнији део мога стваралачког времена.

Kоје језике је најизазовније преводити, а који Вам је најдражи за изражавање  поезије?

Б.З.Б. - Стицајем околности, још од најраније младости наћи ћу се у ситуацији да будем у контакту са француским језиком. Као петогодишња девојчица, у мом родном граду, као и сва деца и је се налазим у обданишту где је техничка помоћ из иностранства присутна у лику француске неговатељице. У том амбијенту, са неговатељицом која помно и педантно врши свој задатак, не познајући нити мало наш матерњи језик, о нама се брине на свом језику, француском. Преко разних дечјих песмица, практичних вежби учења једног новог језика, који није нимало сродан нашем матерњем, она нас преноси у један нови свет о коме сигурно као деца не можемо знати много, али што ће оставити онај кључни траг о љубави која ће се развијати ка једној  језичкој култури која  се  спознавала  у најранијој младости. И оно што ће касније одлучивати о избору мојих студија и у великој мери формирању мог свеукупног карактера.

Поезију волим да пишем на свим језицима што познајем, једноставно пустим да видим како ће ми почети дан и са којим ћу се језиком пробудити следећег дана. Одлучује дан и моје тренутно расположење. Ја у основи волим све језике  на којима сам се образовала и са којима сам радила, са којима сам откривала нове светове и ситуације, у којима сам волела да откривам да ли могу или не, да искажем сопствена стања на језику који сам у то доба (на пример) учила или са њима радила. Да, искључиво моје лично расположење је оно што ће одлучити да ли ће тог јутра песма бити писана на српском, на македонском, француском или италијанском. Ја се у свим тим језицима осећам својом и нити једнога момента не мислим да је то гест неког подвајања мене, не!. То је само резултат мојих унутрашњих потреба и свог знања које носим у себи, а које морам у датом трену да искажем или писањем или неким другим изразним стваралачким средством. С обзиром да спадам у личности које су више интровертне, значи повучене и не доста комуникативне, писање је најизраженији инструмент мога ослобађања од свих стега наталожених у животу. Приметићете да је тема Слободе једна врло значајна тема не само у мом песничком стваралаштву, већ и есејистичком, приповедачком. Стварајући ја се ослобађам свих оних окова што су ми биле наметане од начина живота у породици, (са изузетно строгим родитељима у младости)  на радним местима (где је дисциплина и лојалност као на сваком радном месту кључни фактор како би се оно сачувало) , део свих оних дружења где морамо да водимо рачуна буквално о свему, па и о томе шта пред ким сме или не сме да се покаже, изговори или исприча. Зато мени „Слобода мирише на тек испечени хлеб што сам сама умесила, на звон црковних звона, на узвишени лет јата птица...“ на све оно што у одређеним тренуцима и због ситуација и околности често постаје недохватно и неостварљиво. Јер наметнута неслобода, особито данас и у оваквим околностима у којима живимо, не би могла да буде превазиђена ако  је се  не ослободимо оним што нас дефинише као личност и карактер.

Али, ви знате да је Македонија, и не само она већ и цео Балкан, да су то земље великих песника, незаборавних поетских стваралаца који су током школовања остављали своје неизбрисиве трагове у нашим стваралачким матрицама. Како кроз школовање, једнако кроз оне тренутке када смо одмор тражили читајући  друге ауторе који ће се својим стилским или речничким умећем урезивати и у наше сећање и на одређени начин допуњавати и нашу стваралачку матрицу. То једнако важи за италијанске или француске песнике преко којих сам у току студија стицала без премца значајно искуство и дивила се одабраним изразним формама.

Моје усхићење за песничким говором доживећу  на једној краткој, али врло садржајној специјализацији у Сијени, у Италији. Градић усред Тоскане, лепота од урбаних решења до уређења целог простора, што на тренутке делује бајковито, мени у основи цела Италија делује бајковито, са непревазиђеним сачуваним древним римским градовима, њиховим архитектуралним и урбаним решењима што савремени свет, имам утисак, никада неће моћи да превазиђе. Сваки делић тога града, иако је било јако давно, моја прва једномесечна специјализација у Италији, где ће ми се сва чула дефинитвно отворити, када сам једном приликом, седећи у једном малом кафићу на паузи, чула како Сијенчани говоре. За једним суседним столом група средовечних људи који међусобно разговарају о свему. Мени се тај разговор чини, или је заиста било тако, разговор између песника. Њихов говор сав у стиховима, те ме потакнуше да их упитам да ли су песници или професори! „Не“, одговорише ми, један је био шофер аутобуса, други месар, свакодневни људи са својим професијама, али живе у граду и земљи где је песништво великог Дантеа, Лепорадија, Бокача, Петрарке, Леонарда већ дубоко уграђено у њихову духовну матрицу. Истанчани говор се негује на сваком кораку, међу свима, без обзира на то ко' какву професију врши. Тако ми тај говор постаде један идеал усменога обраћања, начин комуницирања. Када сам се налазила и сама у неким кључним ситуацијама касније, па и до данас, оставим да из мене природни говор потече у стиху, не морам да записујем, јер поезија је саставни део мога бића. „Пребива у мени поезија од најраније младости, откада знам за себе“, али су је стицаје, околности и сва ова збивања гушили, те остајала је у мени. Због тога и мислим да су моје збирке стихова у суштини песнички дневници, јер све што запишем у току дана, опет из мнене излети у стиху. Поезија је моја бит, моје најсадржајније стваралачко биће које само још дубље и дубље и садржајније избија из мене у форми свог  мог књижевног стварања.

Kада говоримо о збирци новинарских есеја , колико је изазовно и одговорно писати о актуелним друштвеним темама, попут ситуације у Македонији?

Б.З.Б. - То је свакако нешто најризичније у данашње доба. Бити новинарски аналитичар, који самом том професијом постаје и један значајни вид  јавног критичара свега онога што се у једном савременом друштву збива, је не само ризично већ и опасно. Ситуација у Македонији је више но инспиративна за све анализе што би се правиле око свеукупних збивања на политичкој сцени, али остаје увек ризик у коме тиме стварате услове за формирање велике групе личних „непријатеља“ уколико сте се у кошптац ухватили за оне политичке, или одлучујуће фигуре које себе сматрају кључним за креирање све савремене политике у Македонији. Ту, на тим стваралачким пољима, ипак гледам да сачувам једну дистанцу и да се држим питања која су од значаја за све Македонце који се не баве политиком, односно да се више посветим питањима која би на одређени начин омогућила, мојим сазнањима и анализама, доћи до безболнијих решења за бољу будућност свих наших покољења. А јасно вам је да је у овом моменту и са решењима што су нам понуђена, ситуација у Македонији више но критична. Толико критична због великих социјалних и стваралачких неправди што се свакодневно живе, што у неким тренуцима мислим да би можда једино успешније решење био неки грађански сукоб. А од тога се бежи, јер свакоме је живот мио, зар не? Па се иде линијом мањег отпора када се лакше прихвата чак и корупција гласачких корпуса како би се избегли сукоби који би могли да дају заиста трагичне исходе.

Питања која сигурно никада нећу начети у мојим анализама се тичу тачно велике корупције која влада у Македонији и све присутнија тенденција за стварањем сталешког друштва где ће неким ненаписаним, нормално измишљеним методима „пара ићи на пару“ јер њима тако одговара, а не онамо где треба да се омогући једна достојанственији живот  сагласно потребама овога  века.

Kакво је Ваше мишљење о улози књижевности у промовисању међукултуралног дијалога и разумевања?

Б.З.Б. - Питање књижевности по мени је свакако кључно. Јер ко ће сведочити о свему овоме што се данас и овде, значи и у свету збива, ако не све оно што оставимо у нашим делима? Али то што треба сада да урадимо и то у врло утицајним акцијама је створити поново навике читања. Јер велика група људи, можда она највећа и најутицајнија, стварала је услове за одуке од читања. Ко' данас од одраслих чита са оним жаром како смо се ми посвећивали свим нашим лектирама док смо се школовали? Поново ми који пишемо, јер волимо да знамо како нам размишљају колеге по перу, како се креће светска мисао по питањима ратова, постигнутих мирова, сагласности и свега онога што треба да поведе овај свет напред. Сигурно да ће литература оставити своје неизбрисиве трагове у матрици сећања свих наших потомака, али и сво стваралаштво овог нашег тако контрадикторног века. Јер сматрам да је стваралаштво у свим својим изразним формама – од књижевности, до музике, до сликања, до свега онога што један стваралачки ум остави за собом,  оно што ће бити кључни сведок о томе како смо живели, борили се за опстанак и не дозвољавали чак и велики биолошки или хемијски  ратови у форми пандемија што се намећу, да се организованије и хуманије превазиђу и надживе. И сваки стваралац на свој начин ће доприносити у стицању значајних искустава која ће остајати у наслеђе свим нашим потомцима.

Када би дискутовали о вредности створених дела, ту питање постаје мало ризичније, јер међу свим тим „изобиљем логоса“, па и дела, што би наша поштована литературна критичарка Милица Лилић рекла, шта је оно што ће остати а шта ће временом да се заметне као мање битно или не значајно, зависиће опет од читалачке публике и потребе једног већег или мањег круга људи да стичу нова сазнања преко читања. Зато и кажем да требамо орјентисани нашу децу да науче да воле књиге, она наша дивна папирна издања која се памте по мирису хартије, по месту на коме сте оставили да вас чека у трену када будете пожелели поновно да се вратите једном делу које вас је импресионирало или утицало на ваш духовни раст. А читањем,  је више но познато, не само што се обогаћује речнички фонд сваког појединца, већ се кристализира и начин говора, изражавања, начин мишљења којим ће сутра свако претендовати да оставља утисак нешто значајнији од једног обичног медиокритетског члана друштвене заједнице. Само на тај начин можемо и говорити од једној већој маси образованих људи за које желимо и морамо да градимо друштво сагласно садашњим, савременим потребама живота.

На који начин  видите улогу културе и уметности у јачању веза између народа и нација?

Б.З.Б. - Македонија је културно свакако земља Гоцета Делчева. Његова максима „Ја свет разумем као поље за културна такмичења међу народима“ је максима, крилатица која мора да одјекује у сваком од нас ко  иоле познаје своје порекло и своје корене. То је та наша оригинална матрица из које ми полећемо и када крећемо свакога јутра да освајамо наша радна поља и када смо далеко од домовине и људима желимо да покажемо ко' смо и какви смо у нашој садржини, а култура се може садити и неговати свуда: од породичног  живота, од јавних сусрета, од међусобних комуникација, приватних или друштвених, до сваке новонастале ситуације која поново може да инспирише неку нову форму културног такмичења.  Култура као форма живљења и сталне потребе такмичења је нешто што мора да се живи, да буде уграђено у генетски код сваког једног народа. Те сходно томе, уколико цео свет буде размишљао као ми потомци Гоце Делчева, поља за културна такмичења колико год хоћемо, могућности за такмичења још више. Само да сви заједно створимо те услове и да пожелимо да се културно такмичимо са свим народима света, сви ћемо направити највећи корак напред. Корак ка оном сневаном Хакслијевом „Врлом новом свету“ који ћемо сви заједничким снагама и знањима градити и дограђивати. Чак и да стигнемо до незаборавне Платонове „Државе“ где је у вековима још пре Христа грчки философ сневао своју савршену државу у свим погледима. Али.,.остаје оно велико али о коме и у коме свако мора да добије право место које заслужује свим својим напорима и знањима. Вероватно нисам нити ја много далеко од Морове „Утопије“, јер да бих могла да радим, да имам мир који ми је неопходан како бих се свим жаром и даром посвећивала свему ономе што будем остављала за будућност, почињем сигурно да наликујем на једног великог утописту који има своју сневану земљу, остров, где влада онај ред и поредак замишљен само у мојој глави. Како бих га остварила, није довољно да о томе пишем, или да теоретизирам, већ да активно делујем на сву околину и, уколико ми се дозволим да стварам услове за његово остварење. А то остварење, тек онда када будемо поново отварали питања о колективној срећи и када се нешто храбрије упустимо у разбијање свих корумпираних личностима којима је било битно само лично благостање, заборављајући да су им понуђена места (било које функције) била дата да брину о колективу а не о кућама и острвима које ће куповати са народним парама. Хтела или не, овде дирам питање које и те како може да ми створи проблеме, али да је тако, неоспорно је што се може евидентирати од свега онога што се збива и у мојој домовини.

Kакав је Ваш став о технолошком напретку и његовом утицају на уметност и друштвоуопште? Kоје су то мане, а шта предностикада је у питању нова, модерна технологија? Мислите ли да је човек злоупотребљава?

Б.З.Б. - Свакако, успешнији напредак ће морати да иде заједно са свим техниолошким напретком. Хоћу и желим да се уздам де ће временом сви схватити да и нове технологије коришћене у хумане сврхе могу свима нама бити од користи, па и целом човечанству. Уколико продуже да злоупотребљавају све понуђене  могућности створене од самих људи поново, и ми можемо завршити онако како најмање прижељкујемо. Да коначно сви заједно морамо да мислимо како да једни на друге утичемо позитивно свим својим понашањем  и знањем како би се избегла свака једна ситуација која може стварати услове за нови конфликт.  Мањи или већи, али сваки конфликт може да има онај “papilloneffect” што би у данашњим ускловима било поражавајуће. Како би избегли све нежељене последице, ипак мислим да је дисциплина, врхунска дисциплина кључна за увођење једног савршеног реда у сваком друштву. Да са таквом дисциплином у етичком и естетском смислу речи,  и правилном употребом свега што је постигнуто у овом нашем задњем веку, ми заиста можемо да доживимо и нашу нову „Утопију“, да изградимо и „Врли нови бољи свет“ да направимо Платонову „Државу“ где ће свака држава служити својим житељима за које се формира и постоји, а не само за пуњење сопствених џепова и лична богаћења оних појединаца који себе представљају државницима. Ако сви заједно заиста желимо просперитет сагласан овоме веку, напор што би се направио је културно коришћење свих инструмената и средстава, где ће свако свакога научити да поштује узвратним, рефлексним понашањем. То су процеси освешћења. А у коликој мери можемо сви заједно да учествујемо у тим процесима??? Питања о којима расправљамо још од увођења првих компјутера у нашим животима, још од трена када се велика група превараната паразитски уселила у неке паралелне просторе где користи туђа сазнања и рад као да су плод његов сопствен. Када се ослободимо свих тих непожељних ситуација, када степен свести сваког појединца на планети Земљи буде на оном нивоу када се буде знало „шта се сме, а шта не“, ваљда ћемо и ми сви заједно закуцати на врата нашег дивног „Новог света“ о коме сви мање или више сневамо. Врло често у мојим есејистичким радовима спомињем Ериха Фрома, који је сав свој практични и научно-теоретски рад посветио не само у грађењу савременог појединца, већ и савремених друштава која ће њему користити. „Брига, одговорност, респект и знање“ су његова основна начела која су у мени уграђена још из студентских дана и времена када ми је то била кључна лектира. Када буду сви људи имали тај однос према свима ближњима, даљима, према животу и свему што их опкружује, према заједници у којој живи и где остварује себе, ми смо стигли до тачке када можемо сасвим слободно рећи да је свеукупно људски род направио велики прогрес. Да смо се од „Зоона политикона“  ипак изидгли до „Деона политикона“ што у данашњим условима може врло лако да се формира као личност и као карактер. Средства постоје, могућности једнако, само да одучимо све оне које злоупотребљавају сву постојећу технику и технологију да је користе за своје, врло често мрачне и нечасне циљеве.

Чиме се тренутно  бавите? Спремате ли нешто ново?

Б.З.Б. - Завршила сам мој последњи нови роман и чекам милост од македонских културних кругова да ми омогући објављивање у  мојој домовини, јер сам га са великим жаром писала на македонском. Тако и желим, да буде објављен на македонском најпре, а сматрам да ће садржински да буде привлачан свима онима који заједно са мном визиониирају наш организованији и бољи живот и овде, а мислим и шире. Јер у њему говорим о једној универзалној  теми која је део интереса свих људи спремних да очисте овај свет од свега негативног што се у међувремену изнедрило и изродило..

Док сам се одмарала преводила сам великом пријатељу и сараднику из Италије, Гаетну Лонго, једну од непреведених збирки стихова „Времена иневремена“ на македонски и чекам да видим резултате и око објављивања ове збирке. А обећала сам му да ћу превести и „Графите“, задња од свих његових збирки које ми је својевремено послао како бих сведочила о његовом стваралаштву. Превод је некада велики одмор од сопственога рада, тада боравимо у свету аутора који преводимо и његов свет на тренутке се појави као мала оаза за одмор од свакодневних брига и размирица око свега онога што нама узнемирава дан и простор.

Све друго што спремам да радим или да овековечим стварањем,  стигне ми свим овим збивањима од којих и да хоћу, не могу да се дистанцирам. Од овог живота који ми се свакодневно приказује у другачијем руху, од пролећа које са нестрпљењем очекујем, од потребе да и себи самој створим услове за један много цивилизованији живот од овога у коме јесам . Од свакодневног буђења и успављивања која ми дефинишу и слободно време и непресушну жудњу у свакој следећој ситуацији будем одлучнија и издржљивија пред налетима неправди које ми се нуде.

Захваљујем редакцији „Кордун“ за ову изузетну могућност да овако пробраним питањима ми омогући да искажем многа моја стања и сазнања која вероватно годинама носим у себи, али о којима нисам могла да говорим због већ поменутих ситуација у којима се налази и наша Македонија.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: