detalj slike: KRK Art dizajn

Umreti sa zadovoljstvom

There's a point at 7,000 RPMs where everything fades. The machine becomes weightless. It disappears. All that's left, a body moving through space, and time.

Upravo sam gledala film Le Man 66, u ruskom prevodu Ford protiv Ferarija. Film upravo i obrađuje nadmetanje ove dve kompanije – u proizvodnji i trkama.

Meni, kao laiku i nekome ko automobile razlikuje po boji, broj obrtaja, karoserija i drugi tehnički detalji malo znače, ali ono što me fascinira jeste radna etika velikih kompanija, psihološke strategije u marketingu i dinamika ljudskih odnosa. Međutim, više od svega moju pažnju obuzima život pojedinca strasno posvećenog jednoj stvari.

U ovom filmu, strasnu predanost trkačkim automobilima oseća Ken Majls. Ako želite da gledate film, a nepoznata vam je biografija, prestanite da čitate sada ili zauvek ćutite. Majls je samo jedna od mnogih sad već ispričanih priča o ljudima koji ne mogu drugačije i koji ne umeju da prestanu. Njihove su sudbine promenljive, pa se oni, shodno prilikama, uklapaju u opis pasa lutalica, ali i u opis izvanrednih vizionara, retkih poput Halejeve komete.

Tik nakon gledanja filma pročitala sam tekst Miljenka Jergovića o Babi Penušavoj i njenim drvljačama. Penušava je posleratno čudo od babe (elem, i film je smešten u posleratno doba), autodidakta, drvodelja, skulptor. I šta je ovim dvema pričama zajedničko? Naime, i baba i automehaničar Majls, zapaženi su u istoriji po svojim postignućima i pored svojih „prozaičnih“ života.

Majls (kakva podudarnost u imenu!), tek otkriveni autotrkač, doživljava sudbinu mnogih izuzetno talentovanih bića: biva previđen, sabotiran, umanjen. Slično se događa na velikom planu. Majlsov prijatelj Šelbi radi za Ford i pokušava proizvodnjom najlakšeg i najbržeg trkačkog automobila gotovo nemoguće – da svrgne Ferari sa trona – a zarad cilja mora da nauči da reaguje na „Sedi, kuco“, a i kada da zalaje. Gledalac je, naravno, na strani manje verovatnog, to jest simpatizira sa naivnim, sirovim, još neiskorišćenim, čovekom iz mase sa potencijalom velike zvezde i nada se da će sa Majlsom i on, sve sa svojom udobnom foteljom, makar na trenutak zaparati nebo. Međutim, Majls nailazi na zavist onih koji uživaju položaj i titulu, ali manjka im zanosa i one fluidne opsesivno-kompulzivne supstance u krvotoku koju rado nazivamo talentom.

S druge strane imamo Penušavu, ženu koja sa dvadeset devet ostaje udovica i bori se da prehrani mnogobrojnu čeljad. Njena umetnost je izvorna, ona niti je bila u galeriji, niti je upućena u teorijske odlike delatnosti kojom se bavi. Ona kreira po uzoru na svet koji oseća i vidi i uprkos ili zahvaljujući sluhu školovanih, njena dela se izlažu u domenu marginalne umetnosti. Jergović u svom tekstu upotrebljava originalni francuski naziv art brut, koji mene opet vodi do italijanskog prideva brutto, koji označava ružno. I zaista, ako izvršite pretragu na internetu, iskočiće vam primeri ružnog, ali ne ružnog u smislu predstave ili umeća. Za mene su to primeri izuzetnog ljudskog stvaralaštva, ali i predstave Senke u čoveku, svega onoga što društvena konvencija ne želi da prikažemo. Stoga ne čudi što je naziv za ovu vrstu umetnosti na engleskom outsider art.

Koliko Penušava, toliko je i Majls autsajder. Imun je na slavu, zavisan od opijenosti koju izaziva brza vožnja. Utapa se po izboru zanimanja, odskače po dalekosežnosti vizije. Za kradljivce perja on je trn u oku. Onaj ko misli da mu položaj može biti poljuljan Babom Penušavom ili jednim Majlsom ili ima malo vere u sebe, ili nije svestan svojih mogućnosti, ili ima malo talenta i još manje strasti,   a najverovatnije i jedno i drugo i treće. Ova pojava ima i ime – Social Comparison Bias – i ako me sećanje ne vara o njoj sam čitala u Dobelijevom bestseleru The Art of Thinking Clearly. Žao mi je, Srbisti, ali nije prevedeno. Primer ide ovako – Ako igrač druge lige zaposli igrače prve lige, njegov rejting će se povećati na dobrobit svih. Nažalost, igrači druge lige uglavnom zapošljavaju, bodre i podstiču igrače treće lige kako na videlo ne bi izašle njihove slabosti i nedostaci. Dakle, recept je okružiti se ljudima koji su manje talentovani, uspešni, pametni, lepi. Ova strategija funkcioniše samo kratkoročno, ali oni koji prepoznaju talenat i strast i svesrdno je podrže, uživaće podjednako status vizionara i učiće od najboljih.

Ako ste me ispratili do sada, veliko hvala. Ono što htedoh reći jeste da retki ljudi prožive više života u jednom. Nekada su to isti oni koji prigrle svu decu sveta, a zapostave sopstvenu (Marija Montesori), koji vode božanske ratove protiv nepravde prema svojoj zajednici, a nanose je svom supružniku (Martin Luter King), koji ideje stave ispred života i neretko ih njemu suprotstave. Ali to su i oni ljudi čiji smeh probija vrata i suza spira nepoštenje. Ti ljudi žive za momenat u kom sve bledi, kroz pokret, potez četkice ili olovke, muziku. Oni postaju bestežinski, pretvaraju se u sada i prepliću u jednoj od mogućih realnosti sa onim koji o njima piše. A u smrti oni postaju besmrtni.

PODELITE OVAJ TEKST NA: