детаљ слике: КРК Арт дизајн

Умрети са задовољством

There's a point at 7,000 RPMs where everything fades. The machine becomes weightless. It disappears. All that's left, a body moving through space, and time.

Управо сам гледала филм Ле Ман 66, у руском преводу Форд против Ферарија. Филм управо и обрађује надметање ове две компаније – у производњи и тркама.

Мени, као лаику и некоме ко аутомобиле разликује по боји, број обртаја, каросерија и други технички детаљи мало значе, али оно што ме фасцинира јесте радна етика великих компанија, психолошке стратегије у маркетингу и динамика људских односа. Међутим, више од свега моју пажњу обузима живот појединца страсно посвећеног једној ствари.

У овом филму, страсну преданост тркачким аутомобилима осећа Кен Мајлс. Ако желите да гледате филм, а непозната вам је биографија, престаните да читате сада или заувек ћутите. Мајлс је само једна од многих сад већ испричаних прича о људима који не могу другачије и који не умеју да престану. Њихове су судбине променљиве, па се они, сходно приликама, уклапају у опис паса луталица, али и у опис изванредних визионара, ретких попут Халејеве комете.

Тик након гледања филма прочитала сам текст Миљенка Јерговића о Баби Пенушавој и њеним дрвљачама. Пенушава је послератно чудо од бабе (елем, и филм је смештен у послератно доба), аутодидакта, дрводеља, скулптор. И шта је овим двема причама заједничко? Наиме, и баба и аутомеханичар Мајлс, запажени су у историји по својим постигнућима и поред својих „прозаичних“ живота.

Мајлс (каква подударност у имену!), тек откривени аутотркач, доживљава судбину многих изузетно талентованих бића: бива превиђен, саботиран, умањен. Слично се догађа на великом плану. Мајлсов пријатељ Шелби ради за Форд и покушава производњом најлакшег и најбржег тркачког аутомобила готово немогуће – да свргне Ферари са трона – а зарад циља мора да научи да реагује на „Седи, куцо“, а и када да залаје. Гледалац је, наравно, на страни мање вероватног, то јест симпатизира са наивним, сировим, још неискоришћеним, човеком из масе са потенцијалом велике звезде и нада се да ће са Мајлсом и он, све са својом удобном фотељом, макар на тренутак запарати небо. Међутим, Мајлс наилази на завист оних који уживају положај и титулу, али мањка им заноса и оне флуидне опсесивно-компулзивне супстанце у крвотоку коју радо називамо талентом.

С друге стране имамо Пенушаву, жену која са двадесет девет остаје удовица и бори се да прехрани многобројну чељад. Њена уметност је изворна, она нити је била у галерији, нити је упућена у теоријске одлике делатности којом се бави. Она креира по узору на свет који осећа и види и упркос или захваљујући слуху школованих, њена дела се излажу у домену маргиналне уметности. Јерговић у свом тексту употребљава оригинални француски назив арт брут, који мене опет води до италијанског придева brutto, који означава ружно. И заиста, ако извршите претрагу на интернету, искочиће вам примери ружног, али не ружног у смислу представе или умећа. За мене су то примери изузетног људског стваралаштва, али и представе Сенке у човеку, свега онога што друштвена конвенција не жели да прикажемо. Стога не чуди што је назив за ову врсту уметности на енглеском outsider art.

Колико Пенушава, толико је и Мајлс аутсајдер. Имун је на славу, зависан од опијености коју изазива брза вожња. Утапа се по избору занимања, одскаче по далекосежности визије. За крадљивце перја он је трн у оку. Онај ко мисли да му положај може бити пољуљан Бабом Пенушавом или једним Мајлсом или има мало вере у себе, или није свестан својих могућности, или има мало талента и још мање страсти,   а највероватније и једно и друго и треће. Ова појава има и име – Social Comparison Bias – и ако ме сећање не вара о њој сам читала у Добелијевом бестселеру The Art of Thinking Clearly. Жао ми је, Србисти, али није преведено. Пример иде овако – Ако играч друге лиге запосли играче прве лиге, његов рејтинг ће се повећати на добробит свих. Нажалост, играчи друге лиге углавном запошљавају, бодре и подстичу играче треће лиге како на видело не би изашле њихове слабости и недостаци. Дакле, рецепт је окружити се људима који су мање талентовани, успешни, паметни, лепи. Ова стратегија функционише само краткорочно, али они који препознају таленат и страст и свесрдно је подрже, уживаће подједнако статус визионара и учиће од најбољих.

Ако сте ме испратили до сада, велико хвала. Оно што хтедох рећи јесте да ретки људи проживе више живота у једном. Некада су то исти они који пригрле сву децу света, а запоставе сопствену (Марија Монтесори), који воде божанске ратове против неправде према својој заједници, а наносе је свом супружнику (Мартин Лутер Кинг), који идеје ставе испред живота и неретко их њему супротставе. Али то су и они људи чији смех пробија врата и суза спира непоштење. Ти људи живе за моменат у ком све бледи, кроз покрет, потез четкице или оловке, музику. Они постају бестежински, претварају се у сада и преплићу у једној од могућих реалности са оним који о њима пише. А у смрти они постају бесмртни.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: