detalj slike: KRK Art dizajn

PITANjE UČINjENOG GREHA I DOVOLjNOG RAZLOGA

I MOGUĆNOSTI DA SE GREH OKAJE

(Milica Jeftimijević Lilić – Pokajna ljuba Strahinjića Bana, Anđelija)

Prof. Ljubica Žikić

U nekoliko uvodnih rečenica pripovetke Pokajna ljuba StrahinjićaBana, Anđelija, Milica Jeftimijević Lilić provodi čitaoca kroz vekove obeležene najezdom turske vojske na kosovsku zemlju, gubitkom slobode i vremenima u kojima su pesme opevavale i priče ispredale podvige velikih junaka, do ovog vremena kada su i pesme i priče zapisane kao krunski svedoci nacionalne istorije.

Pesma Banović Strahinja, o banu od malene Banjske na severu Kosova, zetu Kruševačke vlastele Jugovića, hrabrom i plemenitom čoveku, ispevane u preko 800 stihova, u 22 varijante , izazivala je od Vukovog vremena naovamo polemike pri tumačenju histerološkog stilskog postupka u njenim poslednjim stihovima; „Nemam s kime ladno piti vino/ no sam ljubi svojoj poklonio“, u znaku pitanja: zašto Ban oprašta grešnoj ženi i da li uistinu oprašta?

Milica J. Lilić, po talentu književnica, po struci tumač i teoretičar književnosti, korenom iz Banjske i instinktom toga grumena zemlje na kome je rođena uočava nedostatak tumačenja složenog tkiva pesničkog dela, jer je ostavljen po strani i nedovoljno rasvetljen lik Anđelije, ljube Strahinjića Bana. Stav prema Anđelijinom činu autorka naznačava u naslovu, apozicijom  koja pojačava početnu sintagmu naslova, čime pokreće problemsko pitanje učinjenog greha i dovoljnog razloga i mogućnosti da se greh okaje.

         Na toj ravni razvija se ovaj umetnički tekst, tankim svilenim nitima tkan sve od minucioznih detanja, poput bogatog kosovskog veza na platnu, koji otkriva psihološki, etički i socijalni profil glavnih ličnosti.

         Autorka domišlja znanjem, maštom i imaginacijom uzroke Anđelijinog niskog moralnog čina, izdaje muža, porodičnog doma i svoga roda, suprotno porodičnoj tradiciji, po čemu je žigosana u kolektivnoj svesti svoga naroda kao grešna nevernica („ Žensku stranu lasno prevariti/ lako skoči ka da sepomami“..) i tako težak i strašan teret već vekovima nosi na nejakim plećima. Dakle,  ono što je pevač, „daroviti pojedinac iz naroda“, prećutao, s razlogom, jer on ne pozna složenost ženskog bića, a i u prvom planu mu je formiranje jedinstvenog nacionalnog junaka...“da takvoga ne ima sokola“, savremena književnica postavlja kao etimon priče koju gradi rukopisom raznovrsne osećajnosti i promišljanja, demantujući poznati stav postmodernizma da su sve priče već ispričane.

         Ovde se prisećamo da su se u sličnoj stvaralačkoj situaciji našle žene i u drugim nacionalnim književnostima. Engleska književnica Virdžinija Vulf početkom 20. veka napisala je roman-esej Sopstvena soba, praveći privid da glavna junakinja piše esej o ženama književnicama i tako rasvetlila snopom istorijskih i umetničkih činjenica kako su žene u određenim istorijskim vremenima ulazile u brak ugovorom roditelja, zanemarujući pri tom osećanja i razlike u godinama. Vulfova plastično prikazuje neravnopravan položaj ženskog deteta u porodici u odnosu na muške potomke, jer su ostajale nepismene, dovoljno neprosvećene, emotivno uskraćene i nerazvijene, često maltretirane i nipodaštavane, „bez svoje sobe“.

Sveznajući narator, u savremenoj književnosti skoro već zaboravljen, priča o događaju na Banovom dvoru, zaobilazeći fizičko portretisanje likova, postupno uvodeći motive koji osvetljavaju psihološku dramu, unutrašnji sukob kroz koji prolazi  mlada žena koja nije srećna,  jer je  bez svoje volje odvojena  iz porodice, jer je imala devojačke snove ali udata za nevoljenog čoveka, i koja ne može da osmisli svoj novi život. Žena veze svoje srce i teško se odvaja od izvezenih snova. Književnica Milica J. Lilić to zna i razume i  traga za mogućnošću da se ovo dvoje besprekornih ljudi sretne i da izgovore prave reči pripadanja.

Iz sporedne uloge uzdržane žene koja promiče odajama ili ispraća muža na putovanje, Anđelija značajnije istupa na videlo u trenutku kada se suočava sa izazovima koji nadrastaju njena iskustva, u kome se ona ponaša hrabro i dostojanstveno. Nezaštićena nesmotrenim postupkom muževljevog odsustva,  na dozive silnog Vlah Alije koji opseda Banove dvore, ona odgovara hrabro i časno:

- Lepa golubice, lako te mogu savladati. Ali, hoću sama da pođeš,

- Nikad, nikad, ubi me nikad... siktala je Anđelija uzmičući.

Sluge Silnog Vlah Alije uhvatiše majku Strahinjića bana  i slugu Milutina spremni da krenu. Shvativši da će ih povesti i sigurno pogubiti, Anđelija istupi pred Silnog Vlah Aliju spremna da se preda, ako ih pusti.

Gore pod čadorom u Joševiku bi joj .jasno da je oduvek bila bespomoćan plen, da se nikada nije osećala celovito i potpuno, da joj je njena zla sudbina namenila trenutak u kome joj se ukazuje drugačije mesto, ali sa Turčinom. U dubokoj psihološkoj i moralnoj drami kroz koju prolazi, shvata da su stradanje i patnja čoveku predodređene, bez obzira koga roda bio. Tu u planini, u senci istorijskih događaja, troje ljudi naći će se u životnoj opasnosti u kojoj će morati da se opredele za život ili smrt.

U datom joj trenutku da stane uz plemenitog muža, Anđelija postupa neočekivano, pomažući Turčinu a ne svome gospodaru. No, samo naizgled izgleda nepromišljen ovaj postupak ogrešene žene. Narator je valjanom motivacijom naznačio da ona ne bira između muža i ljubavnika, Banjske i Jedrena! Ona bira između očinjeg vida i večne tame, spasa i kazne, života i smrti. Upućen čitalac će po analogiji pomisliti na književne likove poput Selimovićevog derviša, koji u suočavanju s nadolazećom smrti svilenim gajtanom proživljava dramatične trenutke, u kojima se zapravo, kao i u ovoj pripovesti,  veliča život kao najviša i najdragocenija vrednost.

Sve je presudila sudbina. Retko biva kako treba i kako bismo hteli. Uhvativši je u begu i stavljajući ispred sebe na ata znači zaštitnički i zadržani ljubavni zagrljaj nemoćnog bića, čiju izdaju muž shvati kao uzmak odstraha žrtve i nepromišljeno srljanje u propast. Dvoje unesrećenih stiže do razorenog dvora i još traje nesporazum i dominacija moralnog čina muža nad ženinim grehom i izdajom. Tek iz postupaka sluge Milutina i majke, Banu se ukazuje da je pred njim čestita gospa, a ne prestupnica.

Na toj uzlaznoj liniji razvoja radnje, koja ima dramsku strukturu karakterističnu za novelu, začinje se klica nove nesreće. Pripremajući preokret u radnji, autorka se prepušta svom dubokom doživljaju dvoje ljudi u složenim životnim momentima, koji prolaze postradanje svako na svoj način, iz čega ih uvodi u prostor čistilišta. Uloga mašte i intuicije je dragocena jer su jedini način da domislimo priču o ličnostima i događajima koji su se u prošlosti događali, u čemu je Milica postigla potpunu verodostojnost.

 Kao što je epski pevač pokazao originalnost u želji da ostane zapamćeno njegovo delo o junaku koji prašta neverstvo, tako i Milica J. Lilić koristi istu alatku –da na upečatljiv način prosvetli vremenski zamagljen događaj na ruševinama doma Anđelije i Bana Strahinjića, ostavljajući poruku da se do uzvišenog čina praštanja tegobno uzdiže, ali da iz njega proizlazi radost i sreća i nadasve čovek ozračen ljubavlju.

         Ban će ranom zorom uzjahati ata i u planini se prepustiti jadu i suzama, i tako izmoren dilemama pravednika kroz san spoznati odgovor glasom vile koja mu ukazuje na ženinu bezuslovnu ljubav koja ga čeka. Ozaren svetlošću svoga unutrašnjeg sunca, iskrom božije ljubavi koja je veća od svakog postupka, koja daje, prašta, kroz slamanje, grižu savesti i suze dolazi do saznanja, poput  starih antičkih mislilaca, da je sreća nešto što se izgrađuje kroz vreme, a ne poistovećuje se sa doživljajem u jednom trenutku.

Za razliku od Tolstojevog i Floberovog rešenja sudbine ogrešene žene koja ne nalazi snage i razloga da se uzdigne iz zjapa u koji je upala, autorka svoju junakinju spasava njenim voljnim delanjem u kome se razotkriva kao ličnost dostojna svoga muža: postiđena, prinosi svoj život kao pokajanje i naplatu, odustaje od samoubistva da ne bi njega potpuno unesrećila, okajava grehe pred ikonom svetog Pantelejmona vapeći isceljenje svoje ogrehovljeneduše. Opredeljuje se za dobra i bogougodna dela, sluša glas duše koja pročišćena razaznaje da se do čiste ljubavi teško uspinje.

U ovim zasebnim događajima na istom rodnom tlu, planini kojoj se približavaju ismailćani, srela su se dva bića dušama, konačno. Likovi dobijaju potpun izgled razrešavajući svoju sudbinu. Iz čemernih srdaca blesnuće iskra ljubavi koja će smiriti ova dva napaćena bića i kroz pokajanje, svako na svoj način, uzdići do praštanja kao najvišeg hrišćanskog i ljudskog  čina razumevanja. U tekstu nema senke koja pada na čistotu njihovog praštanja i to potvrđuje visoku vrednost ovog književnog teksta. Bolno je rađanje ljubavi, ali je još bolnije ako je nema, poručuje autorka ove tople priče u kojoj nema opštih mesta već je sve od početka natopljeno dubokim proživljavanjem likova, pa se čitaocu može učiniti, radi  bogatstva jezičkog izraza i izuzetnog trepeta osećanja, da je sve vreme bio u sferi poezije, čitajući podužu pesmu u prozi.

Uravnoteženi, ujednačeni u iskušenjima i patnji, likovi su nosioci poruke razumevanja i praštanja kroz književni prostor, te da se ona poput trave ukoreni u našem narodnom životu.

Izgleda da nam je to danas potrebnije od savremene tehnologije, dojavljuje Milica Jeftimijević Lilić.

PODELITE OVAJ TEKST NA: