детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПИТАЊЕ УЧИЊЕНОГ ГРЕХА И ДОВОЉНОГ РАЗЛОГА

И МОГУЋНОСТИ ДА СЕ ГРЕХ ОКАЈЕ

(Милица Јефтимијевић Лилић – Покајна љуба Страхињића Бана, Анђелија)

Проф. Љубица Жикић

У неколико уводних реченица приповетке Покајна љуба СтрахињићаБана, Анђелија, Милица Јефтимијевић Лилић проводи читаоца кроз векове обележене најездом турске војске на косовску земљу, губитком слободе и временима у којима су песме опевавале и приче испредале подвиге великих јунака, до овог времена када су и песме и приче записане као крунски сведоци националне историје.

Песма Бановић Страхиња, о бану од малене Бањске на северу Косова, зету Крушевачке властеле Југовића, храбром и племенитом човеку, испеване у преко 800 стихова, у 22 варијанте , изазивала је од Вуковог времена наовамо полемике при тумачењу хистеролошког стилског поступка у њеним последњим стиховима; „Немам с киме ладно пити вино/ но сам љуби својој поклонио“, у знаку питања: зашто Бан опрашта грешној жени и да ли уистину опрашта?

Милица Ј. Лилић, по таленту књижевница, по струци тумач и теоретичар књижевности, кореном из Бањске и инстинктом тога грумена земље на коме је рођена уочава недостатак тумачења сложеног ткива песничког дела, јер је остављен по страни и недовољно расветљен лик Анђелије, љубе Страхињића Бана. Став према Анђелијином чину ауторка назначава у наслову, апозицијом  која појачава почетну синтагму наслова, чиме покреће проблемско питање учињеног греха и довољног разлога и могућности да се грех окаје.

         На тој равни развија се овај уметнички текст, танким свиленим нитима ткан све од минуциозних детања, попут богатог косовског веза на платну, који открива психолошки, етички и социјални профил главних личности.

         Ауторка домишља знањем, маштом и имагинацијом узроке Анђелијиног ниског моралног чина, издаје мужа, породичног дома и свога рода, супротно породичној традицији, по чему је жигосана у колективној свести свога народа као грешна неверница („ Женску страну ласно преварити/ лако скочи ка да сепомами“..) и тако тежак и страшан терет већ вековима носи на нејаким плећима. Дакле,  оно што је певач, „даровити појединац из народа“, прећутао, с разлогом, јер он не позна сложеност женског бића, а и у првом плану му је формирање јединственог националног јунака...“да таквога не има сокола“, савремена књижевница поставља као етимон приче коју гради рукописом разноврсне осећајности и промишљања, демантујући познати став постмодернизма да су све приче већ испричане.

         Овде се присећамо да су се у сличној стваралачкој ситуацији нашле жене и у другим националним књижевностима. Енглеска књижевница Вирџинија Вулф почетком 20. века написала је роман-есеј Сопствена соба, правећи привид да главна јунакиња пише есеј о женама књижевницама и тако расветлила снопом историјских и уметничких чињеница како су жене у одређеним историјским временима улазиле у брак уговором родитеља, занемарујући при том осећања и разлике у годинама. Вулфова пластично приказује неравноправан положај женског детета у породици у односу на мушке потомке, јер су остајале неписмене, довољно непросвећене, емотивно ускраћене и неразвијене, често малтретиране и ниподаштаване, „без своје собе“.

Свезнајући наратор, у савременој књижевности скоро већ заборављен, прича о догађају на Бановом двору, заобилазећи физичко портретисање ликова, поступно уводећи мотиве који осветљавају психолошку драму, унутрашњи сукоб кроз који пролази  млада жена која није срећна,  јер је  без своје воље одвојена  из породице, јер је имала девојачке снове али удата за невољеног човека, и која не може да осмисли свој нови живот. Жена везе своје срце и тешко се одваја од извезених снова. Књижевница Милица Ј. Лилић то зна и разуме и  трага за могућношћу да се ово двоје беспрекорних људи сретне и да изговоре праве речи припадања.

Из споредне улоге уздржане жене која промиче одајама или испраћа мужа на путовање, Анђелија значајније иступа на видело у тренутку када се суочава са изазовима који надрастају њена искуства, у коме се она понаша храбро и достојанствено. Незаштићена несмотреним поступком мужевљевог одсуства,  на дозиве силног Влах Алије који опседа Банове дворе, она одговара храбро и часно:

- Лепа голубице, лако те могу савладати. Али, хоћу сама да пођеш,

- Никад, никад, уби ме никад... сиктала је Анђелија узмичући.

Слуге Силног Влах Алије ухватише мајку Страхињића бана  и слугу Милутина спремни да крену. Схвативши да ће их повести и сигурно погубити, Анђелија иступи пред Силног Влах Алију спремна да се преда, ако их пусти.

Горе под чадором у Јошевику би јој .јасно да је одувек била беспомоћан плен, да се никада није осећала целовито и потпуно, да јој је њена зла судбина наменила тренутак у коме јој се указује другачије место, али са Турчином. У дубокој психолошкој и моралној драми кроз коју пролази, схвата да су страдање и патња човеку предодређене, без обзира кога рода био. Ту у планини, у сенци историјских догађаја, троје људи наћи ће се у животној опасности у којој ће морати да се определе за живот или смрт.

У датом јој тренутку да стане уз племенитог мужа, Анђелија поступа неочекивано, помажући Турчину а не своме господару. Но, само наизглед изгледа непромишљен овај поступак огрешене жене. Наратор је ваљаном мотивацијом назначио да она не бира између мужа и љубавника, Бањске и Једрена! Она бира између очињег вида и вечне таме, спаса и казне, живота и смрти. Упућен читалац ће по аналогији помислити на књижевне ликове попут Селимовићевог дервиша, који у суочавању с надолазећом смрти свиленим гајтаном проживљава драматичне тренутке, у којима се заправо, као и у овој приповести,  велича живот као највиша и најдрагоценија вредност.

Све је пресудила судбина. Ретко бива како треба и како бисмо хтели. Ухвативши је у бегу и стављајући испред себе на ата значи заштитнички и задржани љубавни загрљај немоћног бића, чију издају муж схвати као узмак одстраха жртве и непромишљено срљање у пропаст. Двоје унесрећених стиже до разореног двора и још траје неспоразум и доминација моралног чина мужа над жениним грехом и издајом. Тек из поступака слуге Милутина и мајке, Бану се указује да је пред њим честита госпа, а не преступница.

На тој узлазној линији развоја радње, која има драмску структуру карактеристичну за новелу, зачиње се клица нове несреће. Припремајући преокрет у радњи, ауторка се препушта свом дубоком доживљају двоје људи у сложеним животним моментима, који пролазе пострадање свако на свој начин, из чега их уводи у простор чистилишта. Улога маште и интуиције је драгоцена јер су једини начин да домислимо причу о личностима и догађајима који су се у прошлости догађали, у чему је Милица постигла потпуну веродостојност.

 Као што је епски певач показао оригиналност у жељи да остане запамћено његово дело о јунаку који прашта неверство, тако и Милица Ј. Лилић користи исту алатку –да на упечатљив начин просветли временски замагљен догађај на рушевинама дома Анђелије и Бана Страхињића, остављајући поруку да се до узвишеног чина праштања тегобно уздиже, али да из њега произлази радост и срећа и надасве човек озрачен љубављу.

         Бан ће раном зором узјахати ата и у планини се препустити јаду и сузама, и тако изморен дилемама праведника кроз сан спознати одговор гласом виле која му указује на женину безусловну љубав која га чека. Озарен светлошћу свога унутрашњег сунца, искром божије љубави која је већа од сваког поступка, која даје, прашта, кроз сламање, грижу савести и сузе долази до сазнања, попут  старих античких мислилаца, да је срећа нешто што се изграђује кроз време, а не поистовећује се са доживљајем у једном тренутку.

За разлику од Толстојевог и Флоберовог решења судбине огрешене жене која не налази снаге и разлога да се уздигне из зјапа у који је упала, ауторка своју јунакињу спасава њеним вољним делањем у коме се разоткрива као личност достојна свога мужа: постиђена, приноси свој живот као покајање и наплату, одустаје од самоубиства да не би њега потпуно унесрећила, окајава грехе пред иконом светог Пантелејмона вапећи исцељење своје огреховљенедуше. Опредељује се за добра и богоугодна дела, слуша глас душе која прочишћена разазнаје да се до чисте љубави тешко успиње.

У овим засебним догађајима на истом родном тлу, планини којој се приближавају исмаилћани, срела су се два бића душама, коначно. Ликови добијају потпун изглед разрешавајући своју судбину. Из чемерних срдаца блеснуће искра љубави која ће смирити ова два напаћена бића и кроз покајање, свако на свој начин, уздићи до праштања као највишег хришћанског и људског  чина разумевања. У тексту нема сенке која пада на чистоту њиховог праштања и то потврђује високу вредност овог књижевног текста. Болно је рађање љубави, али је још болније ако је нема, поручује ауторка ове топле приче у којој нема општих места већ је све од почетка натопљено дубоким проживљавањем ликова, па се читаоцу може учинити, ради  богатства језичког израза и изузетног трепета осећања, да је све време био у сфери поезије, читајући подужу песму у прози.

Уравнотежени, уједначени у искушењима и патњи, ликови су носиоци поруке разумевања и праштања кроз књижевни простор, те да се она попут траве укорени у нашем народном животу.

Изгледа да нам је то данас потребније од савремене технологије, дојављује Милица Јефтимијевић Лилић.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: