detalj slike: KRK Art dizajn

Obren Ristić: Poezija je ljubav na svim jezicima

Obren Ristić (1960, Tijovac, opština Svrljig.)

Srpski pesnik srednje generacije. Piše poeziju oslonjenu na srpsku duhovnu u narodnu tradiciju.

Objavio je knjige: Sređivanje utisaka (1996), Na istoku, u Serbiji (2002), Snevanja i bdenja (koautor, 1999), Uznemireni su Sveti ratnici (2006. i drugo izdanje 2008), Istočno trojstvo (Sa Z. Vučićem i R. Vučkovićem, 2007), Gospod je veliki poeta/The Lord is a Great Bard (na srpskom i engleskom, 2009), Venac Tvorcu (2009, u više izdanja), Vajanje beline (koautor, 2009), Livenje pesme/Odlewanie wiersza (Sa D. Bogojevićem i O. L. Krovickom, na srpskom i poljskom, 2010), Bdenja i buđenja (koautor, 2010), Na wschodzie, w Serbii (Na istoku, u Serbiji, izabrane pesme na poljskom, Krosno ‒ Poljska, 2012), Sutrašnji varvari (Tuzla, 2015), U GORAMA ČUDO | ΘΑΥΜΑ ΣΤΑ ΒΟΥΝΑ | CUD W GORACH| IN THE MOUNTAINS A MIRACLE (izbor, srpski / grčki, poljski i engleski, izdavač Umetnička akademija Istok Knjaževac, 2018), Venac Tvorcu/Venec Tvorcu (na srpskom i ruskom, SPJ Smederevo, 2019).

Priredio je knjigu izabranih pesama Radeta Tomića Pred licem sveta, 2014. i zajedno sa Radomirom Videnovićem Ravidom knjigu izabranih pesama Radeta Tomića Livenje zvuka, 2008.

Dobitnik je nagrada za književno stvaralaštvo: Milan Rakić za 2010, Zmaj Ognjeni Vuk za 2010, Zlatna struna za 2011.

Pesme su mu prevođene na engleski, poljski, ruski, makedonski, jermenski, bugarski, rumunski, uzbekistanski, španski, grčki jezik...

Urednik je časopisa Istok.

Živi u Knjaževcu i Tijovcu (Istok Srbije).

Književna radionica "KORDUN"

Neda Gavrić, Banja Luka, 29.03.2024. 

Na koji način doživljavate svoj doprinos kulturi i književnosti koji je prepoznat, kako priznanjima, tako i od strane čitalaca?

Dakle, moj doprinos kulturi i književnosti, kao člana ove mnogočlane umetničke porodice na jednom opštem nivou,sliči trudu onog najmanjeg šumskog potočića, koji se kroz lišće i granje, preko kamenja,  probija i hita ka svome cilju, bistar, uporan i postojan. I ono novo što na uviru toj zajednici treba da prinese, mora odlikovati potrebna živototvorna svežina.

Pored poezije, kojoj sam posvetio veći deo svoga života, a što je sve stalo u desetak knjiga poezije, nekih antologija poezije u Srbiji i van nje, u mnogobrojnim našim i stranim književnim časopisima, prihvatio sam se odgovornosti uređivanja jednog književnog časopisa (ISTOK, časopis za književnost, umetnost i baštinu) i time proširio i oplemenio svoj doprinos svetskoj književnosti, umetnosti i kulturi uopšte. Ali i preuzeo na svoja nejaka pleća jedno breme šire društvene odgovornosti, i pored književnosti koja bi, u ovom slučaja, trebala biti dominantna oblast, polje delovanja se proširilo i na ostale aspekte ljudske kulture.

Ističem kao činjenicu da sam ja prevashodno pesnik! Od onih mladićkih dana osećao sam da ću biti zatočenik te prelepe kraljice i evo posle toliko godina u njenoj službi, ostadoh pesnik. U biografiji mog starijeg kolege i zemljaka, rano preminulog sjajnog pesnika Radeta Tomića,neko je zapisao (biograf svakako): Bio je pesnik i samo pesnik! Naravno, i on se, kao uostalom i mnogi drugi, pa i moja malenkost, ogledao i u drugim književnim formama, ali biti Pesnik nekako gordo i uzvišeno zvuči. I u prozi treba biti pesnik, negovati pesnički stil, zvuk, tu finu melodiju… U svemu biti Pesnik.

Kako se odnosite prema književnoj kritici i kako je ona uticala na Vaše stvaralaštvo?

Poezija kao jedna velika tajna, postoji hiljadama godina od najranijih dana postanka čoveka, teško se može odrediti i definisati, i kako Zagajevski kaže, poezija se neprestano bori protiv granica koje se možda mogu odrediti s jedne strane muzikom (kad prestane poezija nastaje muzika) i sa druge ćutnjom, kao prvom kritikom. Upravo ove ćutnje pesnici se moraju bojati kao najteže kritike. U tom smislu kada bih bio pitan da dam neki obrazac podele ili izdvajanja pesnika, na osnovu svog višegodišnjeg pesničkog iskustva, rekao bih da postoje pesnici koji se čitaju, i oni drugi. Drago mi je što pripadam ovoj prvoj zajednici pesnika koji se čitaju. I najzad, o kojima je kritika pisala posle svake objavljene knjige. Pored književne kritike kod nas i u našoj književnoj periodici, o mojoj poeziji pisalo je i šestoro poljskih kritičara, obzirom da mi je jedna pesnička knjiga objavljena u Poljskoj. Objavljivao sam u njihovim književnim časopisima i zastupljen sam u nekoliko njihovih antologija srpske poezije. Pored poljskog, pesme su mi prevođene i na engleski, ruski, makedonski, jermenski,bugarski, rumunski, uzbekistanski, španski, grčki jezik...

Ipak, i pored ovoga, mora se reći da je kod primetno odsustvo kritike, objektivnog književnog ili  umetničkog suda. Umesto kritike, u najvećem broju slučajeva, imamo naručene prikaze objavljenih knjiga u vidu hvalospeva. Nije mi namera da govorim o tome da li imamo ili ne književnu kritiku, o tome će možda kompetentniji... Hoću reći da i prikazi aktuelnih publikacija mogu biti od koristi makar i u ulozi upućivanja čitalaca u delo, bar minimum otvaranja dveri za ulazak u te tajanstvene predele umetničke imaginacije.

Koje teme najčešće obrađujete u svojoj poeziji?

U pogovoru knjizi «Časni soneti», Srba Ignjatović, između ostalog, piše: «Obren Ristić je, dodaj

em, od onih – danas ne odviše brojnih – autora što pevaju i misle stihom. Čiji je stih i umeće, i alatka da se ne progovori samo o sebi, i vlastitoj poziciji u svetu, već i o udesu sveta na pragu njegovog potonuća u posthumanizam. Lirski osmišljena i opravdana smisaona opozicija neimari – varvari izraz je tog pesničkog mišljenja i znamen jedne jedne temeljne zapitanosti o smislu tvorenja i življenja, kako u minulom tako i u ovom vremenu».

Kada su jednog pesnika seljaka pitali o čemu piše i kako sastavlja svoje pesme on se zamislio i na svom maternjem govoru ovako odgovorio: «Idem ti ja kroz šumu, gledam u zemlju i nebo, suprotstavljam ovozemaljske i nebeske sile i kolmujem reči». Kako drugačije reći...

Važno je da, kao što nam u amanet ostavi stih moj zemljak, veliki pesnik istočne Srbije, Rade Tomić: «Pesmu pišemo srcem, svim srcem», koji odlično korespondira sa transparentnim stihom princa poezije Branka Miljkovića: «Nema pesme izvan istine».

Koliko je danas teško zadržati kontinuitet književnih časopisa na tržištu književne periodike?

U ovom vremenu poremećenih vrednosti, logično je jedno pitanje: Čemu sve ovo? Čemu poezija, čemu literatura, čemu kultura uopšte i u njoj književna periodika kao jedan njen mali segment? Imao sam ovo u vidu 2013. godine, kada smo pokretali u Knjaževcu, na istoku Srbije, časopis za književnost, umetnost i baštinu, kome nadenusmo ime Istok. Imenom smo najpre odredili njegov put a to je da treba svojom osobenom koncepcijom da se izdvaja iz mase drugih časopisa i da zadovolji kriterijume koji su mu postavljeni. Dakle, Istok kao znak nekih uzvišenijih, kosmičkih relacija, sunca… mora biti takav da uvek donosi nešto novo, što drugačijim sjajem obasjava postojeće. Ako Istok znači i vezuje se za izvor, istakanje, onda ono što iz njega ističe mora biti nastavak tradicije, ali bistro, iz dubine, kako mi je u jednom pismu iz tog perioda osnivanja časopisa a na vest o tome napisao prof. dr Nedeljko Bogdanović, moj rođak koga smatram i svojim prvim pesničkim učiteljem. Kasnije će se pokazati da je iz te brige oko uredničkog posla u ovom vremenu (što je on to dobro znao), upravo on postao najverniji i najbrižniji saradnik časopisa Istok.

Pokretanje i izdavanje časopisa kao periodične književne (umetničke uopšte) publikacije, ozbiljna je avantura. Kultura uopšte nikad nije bila komercijalne prirode ali i ovo vreme je takvo tržište koje ovu robu neće. Državni interes je da raznim intervencijama finansijske prirode preko svojih institucija, počev od ministarstava pa do lokalne samouprave, zaštiti kulturu. Ali ono što se danas izdvaja za finansiranje (sufinansiranje) većine časopisa namiruje (čak i to nedovoljno) troškove štampanja. A to je samo jedan deo ulaganja, pored troškova pripreme za štampu i preloma, lekture i korekture, naknade uredniku u vidu honorara, ako ih uopšte ima, pa do poštarine, na kraju… A honorari saradnika, tj. autora? To je kategorija koje se sećaju neki od nas koji su imali prilike da žive i rade u onom socijalizmu kog smo se rado odrekli menjajući ga za ovo nakaradno čudovište koje su neki teoretičari nazvali kapitalizmom, u kome su svi oblici mešetarenja vredniji od intelektualnog rada… Svako danas svoj rad može da vrednuje ali jedino pisci žive i rade po onoj Njegoševoj: „Budalama kad bi verovali poete su pokolenje ludo”. Dakle, ludo i dokono.

Uprkos svemu ovome, Istok već punih deset godina redovno izlazi, u planiranom kontinuitetu četiri broja godišnje…

Koja vrsta književnih radova je više zastupljena , proza ili poezija?

Ako je u ovom vašem pitanju interesovanje usmereno na to kako ja iz ugla urednika vidim žanrovsku opredeljenost savremenih autora, tako ću i pokušati da neku vrstu male analize postavim. Najpre, prihvatili smo se zadatka da časopis objavljuje kvalitetne rukopise autora svih životnih doba, pa samim tim i onih proverenih, kao i onih autora na pragu književne karijere. Ponajviše pristiže poezija, nešto je manje proze, i od toga pretežno priče i odlomci romana u najavi a sasvim sporadično dramski tekstovi. Dosta toga, kao što rekoh, šalju sami autori, a ima i onih od kojih poručujemo priloge, shodno koncepciji broja. Po porudžbini dobijamo uglavnom prevode, dobre i promišljene eseje, priloge iz duhovne i materijalne baštine, zanimljive putopise, razgovore...

Kao što se da uočiti, u časopisu Istok je gotovo ravnomerno zastupljena poezija i proza domaćih savremenih autora u rubrici Istočnici. U rubrici Mostovi, koja je opredeljena za prevode stranih pisaca vidna je prevaga poetskih priloga, što je verovatno uslovljeno opredeljenjem i ponudom prevodilaca.

Na koji način održavate balans između porodičnih obaveza, prijatelja i profesionalnog života?

Ovo je upravo ono pitanje koje veoma često postavljam sam sebi, u čudu kako sve svoje porodične i poslovne obaveze, sa jedne strane, uspevam da uskladim sa stvaralačkim radom u oblasti književnosti, kao i onim na uređivanju časopisa. Još uvek nisam otkrio pravi odgovor. Ali imajući u vidu činjenicu da su moje profesionalne obaveze, one egzistencijalne prirode, u sasvim drugoj i drugačijoj oblasti od ove umetničke prirode, prepuštam se volji Božjoj. Jer kao što uostalom svaki čovek, i pesnik nosi svoj, od Gospoda odmereni krst.

Nalazimo se u veoma turbulentnim vremenima, sa sve intezivnijim promenama. Na koji način  se možemo boriti protiv socijalnih nepravdi i nejednakosti u današnjem društvu?

Mi, koji smo iz prošlog ušli u ovaj vek, počastvovani smo privilegijom burnog bitisanja, života između stvarnosti i jave, bačeni iz socijalističkog sna onog, u opaku stvarnost obezljuđenog i obezboženog kapitalizma ovoga veka, ne možemo jasno zapevati.  A treba pevati jasno kao iz Psaltira, kako i sâm u jednom sonetu kažem. Savremenici smo razaranja porodičnih i društvenih zajednica, ratova u celom svetu i jedne zločinačke agresije na naše domove, koja od te 1999. nije prestala već se ovih dana objavila u drugom licu, menjala svoja lica i naličja... U jednom sonetu zapisao sam: Ali svet ovaj na veliki logor sliči.

Rime naše kleše ova stvarnost, vreme u kome živimo. A crni sneg pada na našu Krajinu / I Rtanj svetila gasi kao za fajront ( „Ni dana bez pozorišta”, iz knjige Časni soneti).

Mislim da je Tvorac, čineći čoveka po svom liku (i po tome je svaki čovek bogolik), ugradio u njega svojevrsni kôd ili kako naučnici kažu DNK, što podrazumeva, pored slobodne volje, i smisao bivstvovanja na ovom svetu. Imajući sve to u vidu, kao i u „savremenom društvu” izraženo otuđenje od svog Tvorca, ljudi gube smisao svoga postojanja na ovom svetu i bivaju porobljeni od „onih” koji su prigrabili zajednička (Bogomdana) dobra namenjena za opstanak celog čovečanstva. Tako je društvo od tih „malobrojnih moćnika” sumnjivog porekla usmereno na pogrešan put, put čistog obezdušenog materijalizma. Bolesti i sve nevolje (ratovi svake vrste), nisu od Boga, koji kao roditelj za svu svoju decu ima podjednaku ljubav.

Koji bi to bio savet koji biste dali ljudima širom sveta za stvaranje mirnijeg, uspešnijeg i srećnijeg života?

Moja bi poruka bila: Neprestana borba ljudi za slobodu (neprestano osvajanje slobode jer samo slobodan čovek može tvoriti), savladavanje straha (užasno je stanje pomućene svesti ljudi obuzetih strahom ) i težnja za ljubavlju (ljubav svemu prevashodi).

Sloboda, pored osnovnog/opšteg značenja tog pojma, u filozofiji ima svoje značenje kao sloboda izbora – sloboda volje, još ako je to sloboda pojedinca (lična sloboda) to je nešto što čini bit čoveka koja ga izdvaja iz mnoštva drugih bića.

Slobodom su se bavili ljudi od svog postanka pa do današnjih dana. I vazda je većinu ugrožavala manjina, koja u težnji za materijalnim bogatstvom ugrožava slobodu naroda kao većine. U ovom vremenu kada smo dobrano zagazili u 21. vek sve više se atakuje na našu slobodu i u težnji da nam je uskrate dovode nas u stanje zavisnosti, najpre ekonomske pa i drugih zavisnosti čoveka kao konzumenta mnogih proizvoda koji služe za ishranu, odevanje i komoditet savremenog doba. Svega ovoga svedoci smo, nedavno maskirani sužnji  pokornost pokazivasmo na svakom koraku.

A samo da je uspeo veliki Srbin Nikola Tesla da čovečanstvu podari besplatnu energiju, drugačija bi se pesma pevala.

Veliki srbski pesnik Branko Miljković, koji je živeo i stvarao u vremenu komunizma Josipa Broza, u jednoj pesmi kaže:  Oni koji imaju svet / Neka misle šta će s njim / Mi imamo samo reči / I divno smo se snašli u toj nemaštini („Zamorena pesma”).

Očigledno, mi nismo (ili možda jesmo) Oni koji imaju svet ali svakako imamo reči... U početku beše reč, kaže Jevanđelje po Jovanu.

Kako se, po Vašem mišljenju, mladi ljudi mogu bolje pripremiti za izazove koji ih čekaju u budućnosti?

Samo učenje i čitanje, obrazovanje... I porodica! U kosmičkim relacijama možda postoji ona univerzalana, opšta i sveprožimajuća  (neka bude i kosmička) ljubav, koja može prevazići osećanje ljubavi i brige u okviru porodice, kao osnovne društvene zajednice, i preliti se na ceo živi svet. Ali mi ljudi, na ovom stadijumu svesti i vremena, kad smo izloženi konstantnim i sveobuhvatnim napadima, neophodno je da se držimo naših tradicionalnih vrednosti, u okrilju porodice.

Svet trenutno ne liči na idealno mesto za život, naprotiv. Kako bi izgledala Vaša idealna zajednica ili društvo u kojem biste voleli da živite?

Nema idealnog društva ili zajednice u ovim uslovima, danas kada su mnoge vrednosti i institucije napadnute. Svet je danas jedno veliko, surovo poprište, jedna arena konstantnih sukoba...

Još kao dečak davnih godina odlazio sam sa ocem i dedom u polje i pri tom nailazio na male zajednice mrava, koji su uznemireni našim nemarnim i bahatim ponašanjem panično bežali a zapravo se vrteli u krug. Danas, kada se toga setim, pomislim da je ceo ovaj ljudski svet jedan veliki (ili možda mali, u kosmičkim relacijama) mravinjak na koji sa neba neke spodobe bukvalno uriniraju.

Moj omiljeni pisac, koga pored Ave Justina Popovića, rado čitam, je Sveti Vladika Nikolaj Žički (Velimirović). Obično kažem da su u srpskom rodu samo ova dva pisca, dovoljno bi bilo da imamo respektabilnu  ili svetsku književnost. Molitve na jezeru, delo koje je Vladika Nikolaj napisao 1921−22. na Ohridskom jezeru, čista je poezija ili psalmi. U kontekstu Vašeg pitanja, a mog poimanja društvene zajednice, izdvojio bih jedan stih iz ovog „srpskog psaltira”: Gospode, premila tajno duše moje, kako je lak ovaj svet kad ga merim na kantaru s tobom.

Možda se, ipak, sve dogodi kao u pesmi: Dan i noć u neiscrpnoj sreći sjediniše se / Vasiona zri otvorila se kosmička vrata / Kao veliki vazdušni balon ili razigrana jata / Ptica selimo se u visine Svet nestaje lagano / Događaj koji ništa neće odgoditi… (13. sonet iz sonetnog venca „Neimarima drevnim“, u knjizi „Časni soneti“). Ili u drugom: …Možda se sve dogodi ovde u tišini i mi ćemo samo nežno poći / Ka istočnim šumama sunčevim sjajem zaodenuti… (Isto, iz knjige „Časni soneti“).

Poezija je ljubav na svim jezicima, kažem u jednom sonetu

Na čemu trenutno radite? Šta je novo što možemo od Vas očekivati u preiodu koji  sledi?

Nadam se da do kraja godine završim rukopis nove najavljene pesničke knjige, a to će biti nastavak onog ciklusa soneta pod nazivom «Video sam drugi svet» iz knjige «Časni soneti», koja je izašla krajem 2021. godine.

Pored toga radim na nekim započetim proznim rukopisima...  I ako je od Gospoda zdravlja, još svezaka časopisa Istok.

Za kraj našeg razgovora, a u prvoj smo nedelji Velikog Časnog Vaskršnjeg posta, vama i vašim čitaocima želim da predstojeći dani budu u smirenju, blagosti i ljubavi.

PODELITE OVAJ TEKST NA: