детаљ слике: КРК Арт дизајн

Обрен Ристић: Поезија је љубав на свим језицима

Обрен Ристић (1960, Тијовац, општина Сврљиг.)

Српски песник средње генерације. Пише поезију ослоњену на српску духовну у народну традицију.

Објавио је књиге: Сређивање утисака (1996), На истоку, у Сербији (2002), Сневања и бдења (коаутор, 1999), Узнемирени су Свети ратници (2006. и друго издање 2008), Источно тројство (Са З. Вучићем и Р. Вучковићем, 2007), Господ је велики поета/The Lord is a Great Bard (на српском и енглеском, 2009), Венац Творцу (2009, у више издања), Вајање белине (коаутор, 2009), Ливење песме/Odlewanie wiersza (Са Д. Богојевићем и О. Л. Кровицком, на српском и пољском, 2010), Бдења и буђења (коаутор, 2010), Na wschodzie, w Serbii (На истоку, у Сербији, изабране песме на пољском, Кросно ‒ Пољска, 2012), Сутрашњи варвари (Тузла, 2015), У ГОРАМА ЧУДО | ΘΑΥΜΑ ΣΤΑ ΒΟΥΝΑ | CUD W GORACH| IN THE MOUNTAINS A MIRACLE (избор, српски / грчки, пољски и енглески, издавач Уметничка академија Исток Књажевац, 2018), Венац Творцу/Венец Творцу (на српском и руском, СПЈ Смедерево, 2019).

Приредио је књигу изабраних песама Радета Томића Пред лицем света, 2014. и заједно са Радомиром Виденовићем Равидом књигу изабраних песама Радета Томића Ливење звука, 2008.

Добитник је награда за књижевно стваралаштво: Милан Ракић за 2010, Змај Огњени Вук за 2010, Златна струна за 2011.

Песме су му превођене на енглески, пољски, руски, македонски, јерменски, бугарски, румунски, узбекистански, шпански, грчки језик...

Уредник је часописа Исток.

Живи у Књажевцу и Тијовцу (Исток Србије).

Књижевна радионица "КОРДУН"

Неда Гаврић, Бања Лука, 29.03.2024. 

На који начин доживљавате свој допринос култури и књижевности који је препознат, како признањима, тако и од стране читалаца?

Дакле, мој допринос култури и књижевности, као члана ове многочлане уметничке породице на једном општем нивоу,сличи труду оног најмaњег шумског поточића, који се кроз лишће и грање, преко камења,  пробија и хита ка своме циљу, бистар, упоран и постојан. И оно ново што на увиру тој заједници треба да принесе, мора одликовати потребна живототворна свежина.

Поред поезије, којој сам посветио већи део свога живота, а што је све стало у десетак књига поезије, неких антологија поезије у Србији и ван ње, у многобројним нашим и страним књижевним часописима, прихватио сам се одговорности уређивања једног књижевног часописа (ИСТОК, часопис за књижевност, уметност и баштину) и тиме проширио и оплеменио свој допринос светској књижевности, уметности и култури уопште. Али и преузео на своја нејака плећа једно бреме шире друштвене одговорности, и поред књижевности која би, у овом случаја, требала бити доминантна област, поље деловања се проширило и на остале аспекте људске културе.

Истичем као чињеницу да сам ја превасходно песник! Од оних младићких дана осећао сам да ћу бити заточеник те прелепе краљице и ево после толико година у њеној служби, остадох песник. У биографији мог старијег колеге и земљака, рано преминулог сјајног песника Радета Томића,неко је записао (биограф свакако): Био је песник и само песник! Наравно, и он се, као уосталом и многи други, па и моја маленкост, огледао и у другим књижевним формама, али бити Песник некако гордо и узвишено звучи. И у прози треба бити песник, неговати песнички стил, звук, ту фину мелодију… У свему бити Песник.

Kако се односите према књижевној критици и како је она утицала на Ваше стваралаштво?

Поезија као једна велика тајна, постоји хиљадама година од најранијих дана постанка човека, тешко се може одредити и дефинисати, и како Загајевски каже, поезија се непрестано бори против граница које се можда могу одредити с једне стране музиком (кад престане поезија настаје музика) и са друге ћутњом, као првом критиком. Управо ове ћутње песници се морају бојати као најтеже критике. У том смислу када бих био питан да дам неки образац поделе или издвајања песника, на основу свог вишегодишњег песничког искуства, рекао бих да постоје песници који се читају, и они други. Драго ми је што припадам овој првој заједници песника који се читају. И најзад, о којима је критика писала после сваке објављене књиге. Поред књижевне критике код нас и у нашој књижевној периодици, о мојој поезији писало је и шесторо пољских критичара, обзиром да ми је једна песничка књига објављена у Пољској. Објављивао сам у њиховим књижевним часописима и заступљен сам у неколико њихових антологија српске поезије. Поред пољског, песме су ми превођене и на енглески, руски, македонски, јерменски,бугарски, румунски, узбекистански, шпански, грчки језик...

Ипак, и поред овога, мора се рећи да је код приметно одсуство критике, објективног књижевног или  уметничког суда. Уместо критике, у највећем броју случајева, имамо наручене приказе објављених књига у виду хвалоспева. Није ми намера да говорим о томе да ли имамо или не књижевну критику, о томе ће можда компетентнији... Хоћу рећи да и прикази актуелних публикација могу бити од користи макар и у улози упућивања читалаца у дело, бар минимум отварања двери за улазак у те тајанствене пределе уметничке имагинације.

Kоје теме најчешће обрађујете у својој поезији?

У поговору књизи «Часни сонети», Срба Игњатовић, између осталог, пише: «Обрен Ристић је, додај

ем, од оних – данас не одвише бројних – аутора што певају и мисле стихом. Чији је стих и умеће, и алатка да се не проговори само о себи, и властитој позицији у свету, већ и о удесу света на прагу његовог потонућа у постхуманизам. Лирски осмишљена и оправдана смисаона опозиција неимари – варвари израз је тог песничког мишљења и знамен једне једне темељне запитаности о смислу творења и живљења, како у минулом тако и у овом времену».

Када су једног песника сељака питали о чему пише и како саставља своје песме он се замислио и на свом матерњем говору овако одговорио: «Идем ти ја кроз шуму, гледам у земљу и небо, супротстављам овоземаљске и небеске силе и колмујем речи». Како другачије рећи...

Важно је да, као што нам у аманет остави стих мој земљак, велики песник источне Србије, Раде Томић: «Песму пишемо срцем, свим срцем», који одлично кореспондира са транспарентним стихом принца поезије Бранка Миљковића: «Нема песме изван истине».

Колико је данас тешко задржати континуитет књижевних часописа на тржишту књижевне периодике?

У овом времену поремећених вредности, логично је једно питање: Чему све ово? Чему поезија, чему литература, чему култура уопште и у њој књижевна периодика као један њен мали сегмент? Имао сам ово у виду 2013. године, када смо покретали у Књажевцу, на истоку Србије, часопис за књижевност, уметност и баштину, коме наденусмо име Исток. Именом смо најпре одредили његов пут а то је да треба својом особеном концепцијом да се издваја из масе других часописа и да задовољи критеријуме који су му постављени. Дакле, Исток као знак неких узвишенијих, космичких релација, сунца… мора бити такав да увек доноси нешто ново, што другачијим сјајем обасјава постојеће. Ако Исток значи и везује се за извор, истакање, онда оно што из њега истиче мора бити наставак традиције, али бистро, из дубине, како ми је у једном писму из тог периода оснивања часописа а на вест о томе написао проф. др Недељко Богдановић, мој рођак кога сматрам и својим првим песничким учитељем. Касније ће се показати да је из те бриге око уредничког посла у овом времену (што је он то добро знао), управо он постао највернији и најбрижнији сарадник часописа Исток.

Покретање и издавање часописа као периодичне књижевне (уметничке уопште) публикације, озбиљна је авантура. Култура уопште никад није била комерцијалне природе али и ово време је такво тржиште које ову робу неће. Државни интерес је да разним интервенцијама финансијске природе преко својих институција, почев од министарстава па до локалне самоуправе, заштити културу. Али оно што се данас издваја за финансирање (суфинансирање) већине часописа намирује (чак и то недовољно) трошкове штампања. А то је само један део улагања, поред трошкова припреме за штампу и прелома, лектуре и коректуре, накнаде уреднику у виду хонорара, ако их уопште има, па до поштарине, на крају… А хонорари сарадника, тј. аутора? То је категорија које се сећају неки од нас који су имали прилике да живе и раде у оном социјализму ког смо се радо одрекли мењајући га за ово накарадно чудовиште које су неки теоретичари назвали капитализмом, у коме су сви облици мешетарења вреднији од интелектуалног рада… Свако данас свој рад може да вреднује али једино писци живе и раде по оној Његошевој: „Будалама кад би веровали поете су поколење лудо”. Дакле, лудо и доконо.

Упркос свему овоме, Исток већ пуних десет година редовно излази, у планираном континуитету четири броја годишње…

Kоја врста књижевних радова је више заступљена , проза или поезија?

Ако је у овом вашем питању интересовање усмерено на то како ја из угла уредника видим жанровску опредељеност савремених аутора, тако ћу и покушати да неку врсту мале анализе поставим. Најпре, прихватили смо се задатка да часопис објављује квалитетне рукописе аутора свих животних доба, па самим тим и оних проверених, као и оних аутора на прагу књижевне каријере. Понајвише пристиже поезија, нешто је мање прозе, и од тога претежно приче и одломци романа у најави а сасвим спорадично драмски текстови. Доста тога, као што рекох, шаљу сами аутори, а има и оних од којих поручујемо прилоге, сходно концепцији броја. По поруџбини добијамо углавном преводе, добре и промишљене есеје, прилоге из духовне и материјалне баштине, занимљиве путописе, разговоре...

Као што се да уочити, у часопису Исток је готово равномерно заступљена поезија и проза домаћих савремених аутора у рубрици Источници. У рубрици Мостови, која је опредељена за преводе страних писаца видна је превага поетских прилога, што је вероватно условљено опредељењем и понудом преводилаца.

На који начин одржавате баланс између породичних обавеза, пријатеља и професионалног живота?

Ово је управо оно питање које веома често постављам сам себи, у чуду како све своје породичне и пословне обавезе, са једне стране, успевам да ускладим са стваралачким радом у области књижевности, као и оним на уређивању часописа. Још увек нисам открио прави одговор. Али имајући у виду чињеницу да су моје професионалне обавезе, оне егзистенцијалне природе, у сасвим другој и другачијој области од ове уметничке природе, препуштам се вољи Божјој. Јер као што уосталом сваки човек, и песник носи свој, од Господа одмерени крст.

Налазимо се у веома турбулентним временима, са све интезивнијим променама. На који начин  се можемо борити против социјалних неправди и неједнакости у данашњем друштву?

Ми, који смо из прошлог ушли у овај век, почаствовани смо привилегијом бурног битисања, живота између стварности и јаве, бачени из социјалистичког сна оног, у опаку стварност обезљуђеног и обезбоженог капитализма овога века, не можемо јасно запевати.  А треба певати јасно као из Псалтира, како и сâм у једном сонету кажем. Савременици смо разарања породичних и друштвених заједница, ратова у целом свету и једне злочиначке агресије на наше домове, која од те 1999. није престала већ се ових дана објавила у другом лицу, мењала своја лица и наличја... У једном сонету записао сам: Али свет овај на велики логор сличи.

Риме наше клеше ова стварност, време у коме живимо. А црни снег пада на нашу Крајину / И Ртањ светила гаси као за фајронт ( „Ни дана без позоришта”, из књиге Часни сонети).

Мислим да је Творац, чинећи човека по свом лику (и по томе је сваки човек боголик), уградио у њега својеврсни кôд или како научници кажу ДНК, што подразумева, поред слободне воље, и смисао бивствовања на овом свету. Имајући све то у виду, као и у „савременом друштву” изражено отуђење од свог Творца, људи губе смисао свога постојања на овом свету и бивају поробљени од „оних” који су приграбили заједничка (Богомдана) добра намењена за опстанак целог човечанства. Тако је друштво од тих „малобројних моћника” сумњивог порекла усмерено на погрешан пут, пут чистог обездушеног материјализма. Болести и све невоље (ратови сваке врсте), нису од Бога, који као родитељ за сву своју децу има подједнаку љубав.

Kоји би то био савет који бисте дали људима широм света за стварање мирнијег, успешнијег и срећнијег живота?

Моја би порука била: Непрестана борба људи за слободу (непрестано освајање слободе јер само слободан човек може творити), савладавање страха (ужасно је стање помућене свести људи обузетих страхом ) и тежња за љубављу (љубав свему превасходи).

Слобода, поред основног/општег значења тог појма, у филозофији има своје значење као слобода избора – слобода воље, још ако је то слобода појединца (лична слобода) то је нешто што чини бит човека која га издваја из мноштва других бића.

Слободом су се бавили људи од свог постанка па до данашњих дана. И вазда је већину угрожавала мањина, која у тежњи за материјалним богатством угрожава слободу народа као већине. У овом времену када смо добрано загазили у 21. век све више се атакује на нашу слободу и у тежњи да нам је ускрате доводе нас у стање зависности, најпре економске па и других зависности човека као конзумента многих производа који служе за исхрану, одевање и комодитет савременог доба. Свега овога сведоци смо, недавно маскирани сужњи  покорност показивасмо на сваком кораку.

А само да је успео велики Србин Никола Тесла да човечанству подари бесплатну енергију, другачија би се песма певала.

Велики србски песник Бранко Миљковић, који је живео и стварао у времену комунизма Јосипа Броза, у једној песми каже:  Они који имају свет / Нека мисле шта ће с њим / Ми имамо само речи / И дивно смо се снашли у тој немаштини („Заморена песма”).

Очигледно, ми нисмо (или можда јесмо) Они који имају свет али свакако имамо речи... У почетку беше реч, каже Јеванђеље по Јовану.

Kако се, по Вашем мишљењу, млади људи могу боље припремити за изазове који их чекају у будућности?

Само учење и читање, образовање... И породица! У космичким релацијама можда постоји она универзалана, општа и свепрожимајућа  (нека буде и космичка) љубав, која може превазићи осећање љубави и бриге у оквиру породице, као основне друштвене заједнице, и прелити се на цео живи свет. Али ми људи, на овом стадијуму свести и времена, кад смо изложени константним и свеобухватним нападима, неопходно је да се држимо наших традиционалних вредности, у окриљу породице.

Свет тренутно не личи на идеално место за живот, напротив. Kако би изгледала Ваша идеална заједница или друштво у којем бисте волели да живите?

Нема идеалног друштва или заједнице у овим условима, данас када су многе вредности и институције нападнуте. Свет је данас једно велико, сурово поприште, једна арена константних сукоба...

Још као дечак давних година одлазио сам са оцем и дедом у поље и при том наилазио на мале заједнице мрава, који су узнемирени нашим немарним и бахатим понашањем панично бежали а заправо се вртели у круг. Данас, када се тога сетим, помислим да је цео овај људски свет један велики (или можда мали, у космичким релацијама) мравињак на који са неба неке сподобе буквално уринирају.

Мој омиљени писац, кога поред Аве Јустина Поповића, радо читам, је Свети Владика Николај Жички (Велимировић). Обично кажем да су у српском роду само ова два писца, довољно би било да имамо респектабилну  или светску књижевност. Молитве на језеру, дело које је Владика Николај написао 1921−22. на Охридском језеру, чиста је поезија или псалми. У контексту Вашег питања, а мог поимања друштвене заједнице, издвојио бих један стих из овог „српског псалтира”: Господе, премила тајно душе моје, како је лак овај свет кад га мерим на кантару с тобом.

Можда се, ипак, све догоди као у песми: Дан и ноћ у неисцрпној срећи сјединише се / Васиона зри отворила се космичка врата / Као велики ваздушни балон или разиграна јата / Птица селимо се у висине Свет нестаје лагано / Догађај који ништа неће одгодити… (13. сонет из сонетног венца „Неимарима древним“, у књизи „Часни сонети“). Или у другом: …Можда се све догоди овде у тишини и ми ћемо само нежно поћи / Ка источним шумама сунчевим сјајем заоденути… (Исто, из књиге „Часни сонети“).

Поезија је љубав на свим језицима, кажем у једном сонету

На чему тренутно радите? Шта је ново што можемо од Вас очекивати у преиоду који  следи?

Надам се да до краја године завршим рукопис нове најављене песничке књиге, а то ће бити наставак оног циклуса сонета под називом «Видео сам други свет» из књиге «Часни сонети», која је изашла крајем 2021. године.

Поред тога радим на неким започетим прозним рукописима...  И ако је од Господа здравља, још свезака часописа Исток.

За крај нашег разговора, а у првој смо недељи Великог Часног Васкршњег поста, вама и вашим читаоцима желим да предстојећи дани буду у смирењу, благости и љубави.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: