detalj slike: KRK Art dizajn

Susret sa pjesnikom Nikolom Trifićem

ČOVJEK I BEZGRANIČNA SLOBODA KAO IMPERATIV

Književnik i novinar Nikola Trifić, rođen je 1989. godine u Prištini. Živi u Nišu. Završio je Pravni fakultet. Piše poeziju, prozu, aforizme, eseje... Autor je zbirke "Život pre smrti" (Nova Poetika, 2022). Sa tri pjesme uvršten je u Antologiju najbolje srpske savremene poezije (Balkanski književni glasnik). Takođe, uvršten je u Antologiju najbolje balkanske savremene poezije. Autor je više desetina recenzija i književnih prikaza. O poeziji, novinarstvu, stanju u književnosti, Trifić govori za "Stvaranje".

Razgovor vodio: Aleksandar Ćuković

Vaša poezija je duboka, njome preovladavaju jasne i opipljive slike, stih je sveden i konkretan, atmosfera nabijena emocijom… Šta je to što poezijom pokušavate pokupiti iz ovog našeg neosmišljenog svijeta? Šta Vas okupira i tjera na stvaranje?

- Sve. Pisanje je na neki način moje prirodno stanje. To ne znači da dobro pišem, već samo da volim da pišem. (smeh) Inspiracija je takođe, sve. Tačniije sve može biti. Život u celini. Doživljaji, osećaji, opažanja. Neke u principu tako obične i uobičajene stvari.

Stihovima se borite sa avetima ovog svijeta, obračunavate se sa sivilom, oblacima i strahovima koji se nadvijaju kako nad pojedincem, tako i nad nama kao kolektivom, civilizacijom uopšte… Kuda idemo? Gdje smo se to zaputili?

- Mislim da se protiv tog puta na koji smo zaputili, čovek bori, ili bi bar trebao da se bori na svakodnevnom nivou. To nije borba koja se tiče samo književnosti, mada književnost može i treba da bude deo i to bitan deo te borbe. Ipak,  iznad svega to je borba čoveka u čoveku, zatim, čoveka za čoveka i svakog od nas - za sve nas, to je borba koja se vodi stalno - našim odnosom prema životu. Svaki naš pojedinačni odnos prema raznim aspektima života je jedna mala bitka u neprestanom trajanju... Odnos prema porodici, roditeljima, deci, ljubavi, slobodi, pravdi, domovini, svom narodu, kulturi, uopšte svom i uopšte tuđem. Odgovor putu na koji smo krenuli, uveren sam, možemo da damo samo na taj način. Odgovor bi bio da ponovo postanemo gospodari ili komandanti svojih koraka, a da bi se to desilo, moramo da spoznamo da se naši koraci upravljaju i protiv naše volje i protiv naše prirode i protiv naših interesa. Potrebno je buđenje i potrebna je velika volja, svest i spoznaja na prvom mestu. Što se mene lično tiče, trudim se da se borim, baš kao što sam i rekao - svakodnevno svojim primerom i odnosom prema životu, a ne samo književnim radom, mada, naravno i književnim radom, i to književnim radom i književnim bitisanjem u celini, ne samo poezijom koja je često samo refleks i tren, često nešto i previše lično. Što se tog puta tiče, da vam odgovorim na pitanje: koji je i kakav je to put, odnosno “gde smo se zaputili”... Rekao bih da se naša civilizacija, a tu u najširem smislu mislim na hrišćansku civilizaciju, nalazi u situaciji sličnoj Titaniku pred potonućem. Ima mnogo toga dobrog i nije sve tako crno, ima prednosti, ima finih stvari, ali načelni smer je pogrešan, dok  je nepažnja prevelika, što znači da je ledena stena neminovnost ako se nešto ne promeni. Titanik nije uspeo, naša civilizacija i dalje ima šansu, ili da preokrene smer svog broda, ili da se bar dohvati čamca za spasavanje. Možda će nova “Nojeva barka” ovog posthrišćanskog, posthumanističkog i postcivilizacijskog doba, biti upravo čamac za spasavanje sa tog Titanika.

Pored književnosti bavite se i novinarstvom. Ne samo u Srbiji, nego i širom regiona prepoznati ste kao oštar kolumnista čuvenog nedjeljnika „Pečat”. Na kom frontu komfornije vodite borbu – u kolumni ili u pjesmi?

- Književnost je osnovna sfera mog delanja, ambijent koji mi najviše prija i oblast u kojoj najviše vidim sebe. Ipak, i novinarstvo mi je vrlo bitno, bar za sada. Pesme sam počeo da pišem jako rano, sa devet godina, sa prozom sam počeo u srednjoj školi, a negde na prelazu između srednje škole i fakulteta, zainteresovao sam se za novinarstvo, i to pre svega za izražavanje kroz formu kolumne. Počeo sam kao kolumnista na raznm portalima i manjim medijima, s tim što sam usput počeo da radim posao novinara u celini: od autorskih i analitičkih tekstova, preko reportaža i intervjua. Kolumna kao takva, da se vratim na nju, je mnogo više gost u novinarstvu, nego što sama pripada klasičnom ili bazičnom novinarstvu... Kolumna je, da malo u šali kažem: izbeglica iz književnosti i imigrant u novinarstvu. (smeh) Inače, u Pečatu sam skoro godinu i po dana - i za potrebe Pečata, pišem pomenute analitičke i autorske tekstove, takođe, radim i intervjue. Inače, veza Pečata i mene je počela mnogo pre nego što sam postao deo ovog magazina. Dugo godina sam bio pasionirani čitalac Pečata... Pečat je magazin mog odrastanja na neki način. U životu, više sam kupio primeraka Pečata nego svih ostalih magazina zajedno. Dok sam, da tako kažem, zamišljao sebe u novinarstvu, cilj mi je bio da to upravo bude u Pečatu, i eto, desilo se. Elem, što se toga tiče, želim da pomenem urednika Filipa Rodića i glavnu urednicu Ljiljanu Bogdanović, kojima dugujem veliku zahvalnost na prilici da pišem za svoj omiljeni magazin.

Zašto pisci više ne mogu da mijenjaju svijet kao nekada? Šta se to zbilo?

- Pitanje je: da li su ikada i mogli, bar u toj meri? Takođe, ako je to nekada bio slučaj, kako je onda svet dospeo u situaciju u kojoj jeste? Mislim da je to pomalo romansiran pogled na samu književnost. Pisci i pesnici jesu doprinosili pozitivnim promenama. Svakako mogu to da rade i dalje, s tim što je situacija danas po tom pitanju daleko, daleko teža. Razlog leži u tome, što se u velikoj meri promenio čovek i to na gore, zato što je u ljudskom smislu devalvirao, i on i ono što je, uslovno rečeno - fabrika i to jedina moguća fabrika pravih ljudi, a to je porodica. Naravno, to se nije slučajno desilo. Čovek je osnov i centar književnog delovanja. Književnost je usmerena ka njemu. Ako je čovek nadahnut, ako je duhovno bogat, sa izraženom duhovnom komponentom, i celokupnom moralnom, etičkom i estetskom vertikalom, a u porodici se stvara osnov za sve to, onda književnost zajedno sa takvim čovekom pravi neku vrstu koalicije koja svet može da gura na bolje. Književnost u tom slučaju može da bude zvezda vodilja i smernica, možda sve u jednom: izvor vode, vulkan i nebo. Ipak, u svetu gde je čovek sve manje čovek u humanističkom smislu, i gde se svesno i tendenciozno oblikuje u običnu bio-masu koja se gradi oko osobina filistara, sebičnog čoveka, nesvesnog čoveka, takođe, i duhovno sakatog čoveka, književnost često udara u zid. Ne kada je u pitanju produkcija same književnosti, broj izdavačkih kuća, broj dela i tiraž, ali bez dileme da, kada govorimo o tome šta je preovlađujući ukus: šta se traži i šta se nudi, šta se od književnosti očekuje. Književnost se sada i to na svetskom nivou bori, da ne bude estetski, normativni i političko-ideološki izraz društva, nego da ostane ono što zapravo jeste: korektor čoveka koji dalje, koriguje, nadograđuje i unapređuje i društvo u celini.  Ako spadne na ovo prvo, onda književnost postaje samo politički korektna i tržišno isplativa, onda postaje nešto što se paušalno može svrstati između agende i estrade. Na sreću, i na globalnom i na lokalnom nivou, književna scena i dalje ima dovoljno jakih imena koji književnost svojim radom i delom tretiraju tako, da je ona za njih jedan uzvišen estetski izraz, ali na prvom mestu i bezgranična sloboda.

Vjerujete li u budućnost knjige i čitaoca?

- Odgovoriću najkraće moguće: uprkos svemu da.

Kako vidite položaj srpskog jezika i ćiriličnog pisma u eri globalizacije?

- Globalizacija, ako govorimo o onom tzv. “globalnom selu”, svakako od nas podrazumeva da znamo i da se služimo i drugim jezicima i pismima - i to nije ni sporno, ali nije ni loše. Globalizacija je, između ostalog i neminovan proces daljeg povezivanja ljudi na globalnom nivou i njihove komunikacije, gde se uvek identitetske crte nekih dominantnijih naciona i kultura, a jezik i pismo su primarne crte identiteta, uzimaju kao globalno prihvatljivije, ali ne na uštrb gušenja sopstvenog identiteta. Tako bi bar trebalo da bude. Ipak, ako govorimo o globalizaciji koja je kao takva oteta, ili uzurpirana od strane američkog i uopšte zapadnog imperijalizma, i služi kao platforma za imperijalno delovanje,  onda je položaj srpskog jezika i ćiriličnog pisma u tom galimatijasu, u čeljustima te aždaje, srazmeran položaju srpskog naroda i celokupnog srpskog identiteta. Imamo tretman remetilačkog faktora kome dugoročno treba, ne samo skratiti teritoriju, nego mu i identitet zameniti jednim prihvatljivim kalupom. Taj kalup bi podrazumevao, u suštini bezvoljnog i dezorijentisanog čoveka, duboko nesvesnog, često i nesrećnog, koji umesto nacionalnog i kulturološkog identiteta ima nekakvu prihvatljivu formu koja ne smeta carstvu “Velikog brata” a koja je smo kvazi liberalna, kvazi demokratska i kvazi kosmopolitska. Taj fenomen bolje nego bilo ko drugi obrađuje i definiše Slobodan Vladušić u svojim knjigama “Književnost i komentari” i u svojoj nedavno objavljenoj knjizi “Zavet i Megalopolis”. Ono što Vladušić definiše kao “Megalopolis” to je naše vreme i to su čeljusti one pomenute zveri. Treba reći da ta dominantna imperija nije samo protivnik našeg identiteta, ona je protiv svakog identiteta - identiteta kao takvog, i ljudskog, i kulturnog, i kulturološkog i nacionalnog, čak i kod svojih građana i kod načelno svojih država. To je jedina imperija, možda u istoriji koja odbacuje koncept čak i svoje kulture i svoje države. Njoj je potreban potpuno duhovno, karakterno i intelektualno osakaćen čovek kako bi njime vladala elita, neka nova oligarhija koja postepeno metastazira u svakoj državi, i koja je u svakoj državi ista: radi po istim principima, po šablonu, za isti interes, i podjednako mrzi čoveka. Ćirilica je u kontekstu svega toga naš i štit i Sveti gral, ona je osnov našeg opstanka. Ćirilica nije samo temelj naše kulture i naš kulturološki iskorak, ona je čak i nešto više: nerv, živac, ćelija i prkos; stvar našeg karaktera. Ćirilica nije samo pismo na kojem se tek piše, na ćirilici se i misli i oseća, a to je čak i važnije od tehničkog korišćenja pisma. Uz pomoć ćirilice, mi smo sposobni da budemo suvereni, da budemo svoji, sposobni smo da volimo - i to da mnogo volimo, ali da ne mrzimo. Ovo možda treba napisati velikim slovima: DA VOLIMO, a da ne mrzimo. Toj, da kažemo tako - imperiji, to užasno smeta. Ona želi nešto totalno obrnuto, želi čoveka, a dalje i masu umesto naroda, koji nije u stanju da voli, ali koja po potrebi i po zadatku jeste u stanju da projektuje mržnju.

U jednom intervjuu, ali i u poeziji, tretirali ste fenomene uniformnosti i ukalupljenosti… Gdje je nestao pojedinac? Šta je sa ličnošću? Ko su nam to uzori? Šta to kapitalizam hoće od nas?

- Opet bih se vratio na priču o čoveku... Kada nestane čovek, odnosno kada čovek prestane da bude čovek i kada se pretvori u izvitoperenu i perverznu verziju sebe, ili čak kada postane dovoljno preplašen, onda nema govora ni o ličnosti ni o kolektivu. Samo čovek koji baštini i pojmi smisao vrline, smisao vere, davanja i žrtve pre puke želje, može da bude ličnost, ali i da bude deo kolektiva, bar zdravog kolektiva. Jedno drugo nikako ne potire. Štaviše, vrednosti jednog kolektiva, a tu mislim i na kolektivno nasleđe i na određene vrednosti koje se tiču datog trenutka, takođe, grade jednu ličnost, postaju deo identiteta, a onda ta izgrađena ličnost svoj kolektiv, ili svoje kolektive čini boljim. Osećaj za pripadnost nekom kolektivu, ne oduzima naše pravo i potrebu da budemo individualci, odnosno da budemo autentični. Naprotiv, ličnost podrazumeva čoveka - vrlo jakog kao individualca, nezavisnog, slobodnog, s tim što to ne znači da je takav čovek osuđen da baulja kao tikva bez korena, bez osećaja za svoje nasleđe, bez vizije i ideala nečeg uzvišenog. Možda je najbolji primer ličnosti, Marko Miljanov. On je bio oličenje ne samo hrabrosti, viteštva i snažnog karaktera, već i jedne nezavisne ličnosti koja je u stanju uvek da izrazi sebe, koja ne podilazi nikad nikom, koja ne živi po diktatu drugih i po merilima opšte prihvatljivosti, a Miljanov je to dokazao i svojim suprotstavljanjem kralju Nikoli, kada je to trebalo, i činjenicom da se opismenio i postao pisac u pedesetoj godini, ali i odnosom prema svojoj drugoj supruzi Stefaniji Danilović, koji je bio mnogo drugačiji, liberalniji i avangardniji u odnosu na standard tok vremena. Jednu od svojih najdražih kratkih priča pod naslovom “Kako se oženio Marko Miljanov”, napisao sam baš na tu temu. No, šta hoću da kažem... Miljanov, je iznad svega uvek bio najveći vitez svog roda, uvek svestan kome pripada i čiji je izdanak. On je zapravo bio najbolji primer one tvrdnje akademika Milorada Ekmečića: da sve što narod prihvati kao svoje i po sebe dobro, mora da iznikne odozdole a ne da bude nasađeno odozgore, odnosno mora da bude deo tog naroda, njegovo najviše i najčvršće stablo, ali je to uvek nešto što niče i raste iz naše zajedničke zemlje, a ne nešto što je implementirano spolja, bez obzira da li se radi o nekoj političkoj agendi ili nekoj elitističkoj društvenoj, pa, i umetničkoj moderni, bez razlike oba su podjednako strana. Miljanov je bio tako veliki, tako iznad proseka koji su ga okruživali, i to - u svemu i po svemu, a opet je bio i tako narodan. Zato je mogao da svoj narod vuče napred, zato što ga je narod doživljavao  kao svog čak i kada mu je zavideo. Kada kažem - deo naroda, ne mislim samo u etničkom ili kulturološkom smislu, govorim uopšte o vrlinama, o ljudskoj prirodi koja kod posebnih ljudi dotakne najveće visine. Recimo, najbolja književnost i najbolja umetnost počivaju na sličnom principima.  Od Braće Karamazov, Dostojevskog, preko recimo Nečiste krvi, Stankovića i dela Andrića, pa redom, preko Monalize i slika Paje Jovanovića, mi uvek govorimo o našim pričama, o slikama iz naših života, o našoj muci, samo je ona u umetničkom smislu tako visoko estetski izražena sa ogromnom dozom jasne istine da nas same čini boljim, sposobnijim da postanemo svesniji i bolji ljudi. Naravno, vi ste pomenuli uniformisanost. Priča o univormisanosti svake vrste se uklapa u rečeno o čoveku koji “gubi kičmu” i koji pristaje na hod po liniji manjeg otpora, jer jedino što ga zanima jeste puko preživljavanje i to po mogućstvu sa što boljim materijalnim statusom. Kapitalizam kao takav nije problem. Njegova kontra bi bila neka neo-komunistička ideja, a nikako nisam siguran da bi to bilo dobro. Kapitalizam u osnovnoj meri, obuzdan i podređen čoveku je dobar. Problem je liberalni kapitalizam koji je opet tek jedna od platformi za delovanje celokupne anticivilizacijske i antihumanističke agende. Moje mišljenje je da bi društvo modernog doba i svakako humanističkog usmerenja, moralo da podrazumeva: suverenu državu, identitet, demokratiju i to onu pravu i istinsku vladavinu naroda, dok u domenu ekonomije i ostalih društvenih tokova, valja implementirati sve ono dobro i svrsishodno iz svih ideologija, od kapitalizma do socijalizma, u meri u kojoj je  to potrebno. Ako se nekada u socijalizmu pokazalo da je tzv. jugoslovensko samoupravljanje loše, nema razloga da to zadržimo. Ipak, ako se pokazalo da je dobro imati civilnu zaštitu i besplatno zdravstvo, zašto bismo se toga odrekli. Naravno, nije sve u svakom trenutku ekonomski održivo, ipak, razlog zašto se nešto tek tako prihvata ili tek tako odbacuje nije ekonomska računica nego razne vrste diktata i naredbi koje dolaze spolja. Na kraju krajeva, živimo u 21. veku, i mislim da je svima jasno da je svaka ideologija pogrešna ako je sama i suva, bez primesa drugih ideologija. Zato, identitet i kultura kao temelj, demokratija kao prva ploča, a na dalje zidati i kombinovati i kapitalizam i socijalizam, i nešto treće, četvrto, sve ono što život može da učini, lakšim, boljim i pravednijim. Ipak, za tako nešto potrebni su slobodna država i slobodan čovek.

Izvor: časopis Stvaranje, Udruženje književnika Crne Gore

Никола Трифић потписује свој књижевни првенац Живот пре смрти

PODELITE OVAJ TEKST NA: