детаљ слике: КРК Арт дизајн

Сусрет са пјесником Николом Трифићем

ЧОВЈЕК И БЕЗГРАНИЧНА СЛОБОДА КАО ИМПЕРАТИВ

Књижевник и новинар Никола Трифић, рођен је 1989. године у Приштини. Живи у Нишу. Завршио је Правни факултет. Пише поезију, прозу, афоризме, есеје... Аутор је збирке "Живот пре смрти" (Нова Поетика, 2022). Са три пјесме уврштен је у Антологију најбоље српске савремене поезије (Балкански књижевни гласник). Такође, уврштен је у Антологију најбоље балканске савремене поезије. Аутор је више десетина рецензија и књижевних приказа. О поезији, новинарству, стању у књижевности, Трифић говори за "Стварање".

Разговор водио: Александар Ћуковић

Ваша поезија је дубока, њоме преовладавају јасне и опипљиве слике, стих је сведен и конкретан, атмосфера набијена емоцијом… Шта је то што поезијом покушавате покупити из овог нашег неосмишљеног свијета? Шта Вас окупира и тјера на стварање?

- Све. Писање је на неки начин моје природно стање. То не значи да добро пишем, већ само да волим да пишем. (смех) Инспирација је такође, све. Тачниије све може бити. Живот у целини. Доживљаји, осећаји, опажања. Неке у принципу тако обичне и уобичајене ствари.

Стиховима се борите са аветима овог свијета, обрачунавате се са сивилом, облацима и страховима који се надвијају како над појединцем, тако и над нама као колективом, цивилизацијом уопште… Куда идемо? Гдје смо се то запутили?

- Мислим да се против тог пута на који смо запутили, човек бори, или би бар требао да се бори на свакодневном нивоу. То није борба која се тиче само књижевности, мада књижевност може и треба да буде део и то битан део те борбе. Ипак,  изнад свега то је борба човека у човеку, затим, човека за човека и сваког од нас - за све нас, то је борба која се води стално - нашим односом према животу. Сваки наш појединачни однос према разним аспектима живота је једна мала битка у непрестаном трајању... Однос према породици, родитељима, деци, љубави, слободи, правди, домовини, свом народу, култури, уопште свом и уопште туђем. Одговор путу на који смо кренули, уверен сам, можемо да дамо само на тај начин. Одговор би био да поново постанемо господари или команданти својих корака, а да би се то десило, морамо да спознамо да се наши кораци управљају и против наше воље и против наше природе и против наших интереса. Потребно је буђење и потребна је велика воља, свест и спознаја на првом месту. Што се мене лично тиче, трудим се да се борим, баш као што сам и рекао - свакодневно својим примером и односом према животу, а не само књижевним радом, мада, наравно и књижевним радом, и то књижевним радом и књижевним битисањем у целини, не само поезијом која је често само рефлекс и трен, често нешто и превише лично. Што се тог пута тиче, да вам одговорим на питање: који је и какав је то пут, односно “где смо се запутили”... Рекао бих да се наша цивилизација, а ту у најширем смислу мислим на хришћанску цивилизацију, налази у ситуацији сличној Титанику пред потонућем. Има много тога доброг и није све тако црно, има предности, има финих ствари, али начелни смер је погрешан, док  је непажња превелика, што значи да је ледена стена неминовност ако се нешто не промени. Титаник није успео, наша цивилизација и даље има шансу, или да преокрене смер свог брода, или да се бар дохвати чамца за спасавање. Можда ће нова “Нојева барка” овог постхришћанског, постхуманистичког и постцивилизацијског доба, бити управо чамац за спасавање са тог Титаника.

Поред књижевности бавите се и новинарством. Не само у Србији, него и широм региона препознати сте као оштар колумниста чувеног недјељника „Печат”. На ком фронту комфорније водите борбу – у колумни или у пјесми?

- Књижевност је основна сфера мог делања, амбијент који ми највише прија и област у којој највише видим себе. Ипак, и новинарство ми је врло битно, бар за сада. Песме сам почео да пишем јако рано, са девет година, са прозом сам почео у средњој школи, а негде на прелазу између средње школе и факултета, заинтересовао сам се за новинарство, и то пре свега за изражавање кроз форму колумне. Почео сам као колумниста на разнм порталима и мањим медијима, с тим што сам успут почео да радим посао новинара у целини: од ауторских и аналитичких текстова, преко репортажа и интервјуа. Колумна као таква, да се вратим на њу, је много више гост у новинарству, него што сама припада класичном или базичном новинарству... Колумна је, да мало у шали кажем: избеглица из књижевности и имигрант у новинарству. (смех) Иначе, у Печату сам скоро годину и по дана - и за потребе Печата, пишем поменуте аналитичке и ауторске текстове, такође, радим и интервјуе. Иначе, веза Печата и мене је почела много пре него што сам постао део овог магазина. Дуго година сам био пасионирани читалац Печата... Печат је магазин мог одрастања на неки начин. У животу, више сам купио примерака Печата него свих осталих магазина заједно. Док сам, да тако кажем, замишљао себе у новинарству, циљ ми је био да то управо буде у Печату, и ето, десило се. Елем, што се тога тиче, желим да поменем уредника Филипа Родића и главну уредницу Љиљану Богдановић, којима дугујем велику захвалност на прилици да пишем за свој омиљени магазин.

Зашто писци више не могу да мијењају свијет као некада? Шта се то збило?

- Питање је: да ли су икада и могли, бар у тој мери? Такође, ако је то некада био случај, како је онда свет доспео у ситуацију у којој јесте? Мислим да је то помало романсиран поглед на саму књижевност. Писци и песници јесу доприносили позитивним променама. Свакако могу то да раде и даље, с тим што је ситуација данас по том питању далеко, далеко тежа. Разлог лежи у томе, што се у великој мери променио човек и то на горе, зато што је у људском смислу девалвирао, и он и оно што је, условно речено - фабрика и то једина могућа фабрика правих људи, а то је породица. Наравно, то се није случајно десило. Човек је основ и центар књижевног деловања. Књижевност је усмерена ка њему. Ако је човек надахнут, ако је духовно богат, са израженом духовном компонентом, и целокупном моралном, етичком и естетском вертикалом, а у породици се ствара основ за све то, онда књижевност заједно са таквим човеком прави неку врсту коалиције која свет може да гура на боље. Књижевност у том случају може да буде звезда водиља и смерница, можда све у једном: извор воде, вулкан и небо. Ипак, у свету где је човек све мање човек у хуманистичком смислу, и где се свесно и тенденциозно обликује у обичну био-масу која се гради око особина филистара, себичног човека, несвесног човека, такође, и духовно сакатог човека, књижевност често удара у зид. Не када је у питању продукција саме књижевности, број издавачких кућа, број дела и тираж, али без дилеме да, када говоримо о томе шта је преовлађујући укус: шта се тражи и шта се нуди, шта се од књижевности очекује. Књижевност се сада и то на светском нивоу бори, да не буде естетски, нормативни и политичко-идеолошки израз друштва, него да остане оно што заправо јесте: коректор човека који даље, коригује, надограђује и унапређује и друштво у целини.  Ако спадне на ово прво, онда књижевност постаје само политички коректна и тржишно исплатива, онда постаје нешто што се паушално може сврстати између агенде и естраде. На срећу, и на глобалном и на локалном нивоу, књижевна сцена и даље има довољно јаких имена који књижевност својим радом и делом третирају тако, да је она за њих један узвишен естетски израз, али на првом месту и безгранична слобода.

Вјерујете ли у будућност књиге и читаоца?

- Одговорићу најкраће могуће: упркос свему да.

Како видите положај српског језика и ћириличног писма у ери глобализације?

- Глобализација, ако говоримо о оном тзв. “глобалном селу”, свакако од нас подразумева да знамо и да се служимо и другим језицима и писмима - и то није ни спорно, али није ни лоше. Глобализација је, између осталог и неминован процес даљег повезивања људи на глобалном нивоу и њихове комуникације, где се увек идентитетске црте неких доминантнијих национа и култура, а језик и писмо су примарне црте идентитета, узимају као глобално прихватљивије, али не на уштрб гушења сопственог идентитета. Тако би бар требало да буде. Ипак, ако говоримо о глобализацији која је као таква отета, или узурпирана од стране америчког и уопште западног империјализма, и служи као платформа за империјално деловање,  онда је положај српског језика и ћириличног писма у том галиматијасу, у чељустима те аждаје, сразмеран положају српског народа и целокупног српског идентитета. Имамо третман реметилачког фактора коме дугорочно треба, не само скратити територију, него му и идентитет заменити једним прихватљивим калупом. Тај калуп би подразумевао, у суштини безвољног и дезоријентисаног човека, дубоко несвесног, често и несрећног, који уместо националног и културолошког идентитета има некакву прихватљиву форму која не смета царству “Великог брата” а која је смо квази либерална, квази демократска и квази космополитска. Тај феномен боље него било ко други обрађује и дефинише Слободан Владушић у својим књигама “Књижевност и коментари” и у својој недавно објављеној књизи “Завет и Мегалополис”. Оно што Владушић дефинише као “Мегалополис” то је наше време и то су чељусти оне поменуте звери. Треба рећи да та доминантна империја није само противник нашег идентитета, она је против сваког идентитета - идентитета као таквог, и људског, и културног, и културолошког и националног, чак и код својих грађана и код начелно својих држава. То је једина империја, можда у историји која одбацује концепт чак и своје културе и своје државе. Њој је потребан потпуно духовно, карактерно и интелектуално осакаћен човек како би њиме владала елита, нека нова олигархија која постепено метастазира у свакој држави, и која је у свакој држави иста: ради по истим принципима, по шаблону, за исти интерес, и подједнако мрзи човека. Ћирилица је у контексту свега тога наш и штит и Свети грал, она је основ нашег опстанка. Ћирилица није само темељ наше културе и наш културолошки искорак, она је чак и нешто више: нерв, живац, ћелија и пркос; ствар нашег карактера. Ћирилица није само писмо на којем се тек пише, на ћирилици се и мисли и осећа, а то је чак и важније од техничког коришћења писма. Уз помоћ ћирилице, ми смо способни да будемо суверени, да будемо своји, способни смо да волимо - и то да много волимо, али да не мрзимо. Ово можда треба написати великим словима: ДА ВОЛИМО, а да не мрзимо. Тој, да кажемо тако - империји, то ужасно смета. Она жели нешто тотално обрнуто, жели човека, а даље и масу уместо народа, који није у стању да воли, али која по потреби и по задатку јесте у стању да пројектује мржњу.

У једном интервјуу, али и у поезији, третирали сте феномене униформности и укалупљености… Гдје је нестао појединац? Шта је са личношћу? Ко су нам то узори? Шта то капитализам хоће од нас?

- Опет бих се вратио на причу о човеку... Када нестане човек, односно када човек престане да буде човек и када се претвори у извитоперену и перверзну верзију себе, или чак када постане довољно преплашен, онда нема говора ни о личности ни о колективу. Само човек који баштини и појми смисао врлине, смисао вере, давања и жртве пре пуке жеље, може да буде личност, али и да буде део колектива, бар здравог колектива. Једно друго никако не потире. Штавише, вредности једног колектива, а ту мислим и на колективно наслеђе и на одређене вредности које се тичу датог тренутка, такође, граде једну личност, постају део идентитета, а онда та изграђена личност свој колектив, или своје колективе чини бољим. Осећај за припадност неком колективу, не одузима наше право и потребу да будемо индивидуалци, односно да будемо аутентични. Напротив, личност подразумева човека - врло јаког као индивидуалца, независног, слободног, с тим што то не значи да је такав човек осуђен да бауља као тиква без корена, без осећаја за своје наслеђе, без визије и идеала нечег узвишеног. Можда је најбољи пример личности, Марко Миљанов. Он је био оличење не само храбрости, витештва и снажног карактера, већ и једне независне личности која је у стању увек да изрази себе, која не подилази никад ником, која не живи по диктату других и по мерилима опште прихватљивости, а Миљанов је то доказао и својим супротстављањем краљу Николи, када је то требало, и чињеницом да се описменио и постао писац у педесетој години, али и односом према својој другој супрузи Стефанији Даниловић, који је био много другачији, либералнији и авангарднији у односу на стандард ток времена. Једну од својих најдражих кратких прича под насловом “Како се оженио Марко Миљанов”, написао сам баш на ту тему. Но, шта хоћу да кажем... Миљанов, је изнад свега увек био највећи витез свог рода, увек свестан коме припада и чији је изданак. Он је заправо био најбољи пример оне тврдње академика Милорада Екмечића: да све што народ прихвати као своје и по себе добро, мора да изникне одоздоле а не да буде насађено одозгоре, односно мора да буде део тог народа, његово највише и најчвршће стабло, али је то увек нешто што ниче и расте из наше заједничке земље, а не нешто што је имплементирано споља, без обзира да ли се ради о некој политичкој агенди или некој елитистичкој друштвеној, па, и уметничкој модерни, без разлике оба су подједнако страна. Миљанов је био тако велики, тако изнад просека који су га окруживали, и то - у свему и по свему, а опет је био и тако народан. Зато је могао да свој народ вуче напред, зато што га је народ доживљавао  као свог чак и када му је завидео. Када кажем - део народа, не мислим само у етничком или културолошком смислу, говорим уопште о врлинама, о људској природи која код посебних људи дотакне највеће висине. Рецимо, најбоља књижевност и најбоља уметност почивају на сличном принципима.  Од Браће Карамазов, Достојевског, преко рецимо Нечисте крви, Станковића и дела Андрића, па редом, преко Монализе и слика Паје Јовановића, ми увек говоримо о нашим причама, о сликама из наших живота, о нашој муци, само је она у уметничком смислу тако високо естетски изражена са огромном дозом јасне истине да нас саме чини бољим, способнијим да постанемо свеснији и бољи људи. Наравно, ви сте поменули униформисаност. Прича о унивормисаности сваке врсте се уклапа у речено о човеку који “губи кичму” и који пристаје на ход по линији мањег отпора, јер једино што га занима јесте пуко преживљавање и то по могућству са што бољим материјалним статусом. Капитализам као такав није проблем. Његова контра би била нека нео-комунистичка идеја, а никако нисам сигуран да би то било добро. Капитализам у основној мери, обуздан и подређен човеку је добар. Проблем је либерални капитализам који је опет тек једна од платформи за деловање целокупне антицивилизацијске и антихуманистичке агенде. Моје мишљење је да би друштво модерног доба и свакако хуманистичког усмерења, морало да подразумева: суверену државу, идентитет, демократију и то ону праву и истинску владавину народа, док у домену економије и осталих друштвених токова, ваља имплементирати све оно добро и сврсисходно из свих идеологија, од капитализма до социјализма, у мери у којој је  то потребно. Ако се некада у социјализму показало да је тзв. југословенско самоуправљање лоше, нема разлога да то задржимо. Ипак, ако се показало да је добро имати цивилну заштиту и бесплатно здравство, зашто бисмо се тога одрекли. Наравно, није све у сваком тренутку економски одрживо, ипак, разлог зашто се нешто тек тако прихвата или тек тако одбацује није економска рачуница него разне врсте диктата и наредби које долазе споља. На крају крајева, живимо у 21. веку, и мислим да је свима јасно да је свака идеологија погрешна ако је сама и сува, без примеса других идеологија. Зато, идентитет и култура као темељ, демократија као прва плоча, а на даље зидати и комбиновати и капитализам и социјализам, и нешто треће, четврто, све оно што живот може да учини, лакшим, бољим и праведнијим. Ипак, за тако нешто потребни су слободна држава и слободан човек.

Извор: часопис Стварање, Удружење књижевника Црне Горе

Никола Трифић потписује свој књижевни првенац Живот пре смрти

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: