|
|
|
 | Sanja Lukić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
RAHIMOV PUT U DžENNET
Neumoljivo su godine curile iz svog pješčanog sata odvajale se od života kao ulje od vode, hladno od toploga, svjetlost od tame. Umorne od borbe na samom kraju izuju svoje cipele ostavljajući ih ispred praga za neku drugu dušu čije stopalo će biti iste veličine.Đaan, Đaan, čujem Rahima. Kad mi je svojom rukom svezao dukate na vratu rekao je: Bogu da sam njegova Đaan, njegova ljubav, ono jedino u srcu što može da živi, da se voli i diše. Čujem glas ali njega nigdje, neka jeza mi prođe tijelom. Kad se čuju takvi glasovi narod vjeruje da se duše dozivaju. Otkad se vratio u Varoš nismo se rastajali nije bilo dana da nismo podijelili njegove minute, narod ko narod, pričao, ogovarao i prestao. Naša ljubav postavi temelj neprolaznosti koju su lomile sve nedaće vremena, pokušale da spale sve vatre, urok da bace sve oči urokljive ljubav bi jača, nijema i slijepa za sve osim za Rahima. Lako je čovjeku protiv ljudi ako ne izda srce svoje. Otežaše mi kapci na očima nije mi preostalo ništa nego zaspati a tek je prošlo podne u Varoši. Sanjam igraju vile u kolu na samom vrhu planine, sve hoću da im priđem ali mi ne daju. Kriju nešto u sredini kola, ne daju da vidim ko je. Cijepam od haljine komad po komad kupujem vrijeme samo da mi pokažu koga su sakrile. Smiju se lukavo, pjevaju, igraju, ne ostade od haljine gotovo ništa više.-SaMoRa, SaMoRa, Pokazuju rukama na dukate na vratu. Hoće Rahimov poklon. Jedna od njih se ohrabri, priđe bliže da mi odveže ogrlicu ali je zaustavi moj biljeg ispod grudi. Uplašeno povuče za ruku sestrice i nestadoše u šumi. Na sredini vilinog kola ležao je nepomičan Rahim, prstima mu dodirnuh hladno lice, probudi me glas dječaka na vratima.-SaMoRa poslao me Rahim da dođeš odmah.Istrčah iz kuće snena, uplašena. Poruka koju su mi ostavile vile bila je sve jasnija. Ležao je na krevetu, pogled mu je gledao prema vratima. Čekao je da dođem, nije pričao, čini mi se ljepši nego ikad, zadržava suzu u oku ljubeći me u ruku. Poljubih mu usne, poslednji put osjetih njegov dah na svojoj koži.Nije nebo bilo toliko veliko da bi u njega moglo stati Rahimovo divljenje koje je ostalo u njegovom pogledu.
|
