|
|
|
 | Сања Лукић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
РАХИМОВ ПУТ У ЏЕННЕТ
Неумољиво су године цуриле из свог пјешчаног сата одвајале се од живота као уље од воде, хладно од топлога, свјетлост од таме. Уморне од борбе на самом крају изују своје ципеле остављајући их испред прага за неку другу душу чије стопало ће бити исте величине.Ђаан, Ђаан, чујем Рахима. Кад ми је својом руком свезао дукате на врату рекао је: Богу да сам његова Ђаан, његова љубав, оно једино у срцу што може да живи, да се воли и дише. Чујем глас али њега нигдје, нека језа ми прође тијелом. Кад се чују такви гласови народ вјерује да се душе дозивају. Откад се вратио у Варош нисмо се растајали није било дана да нисмо подијелили његове минуте, народ ко народ, причао, оговарао и престао. Наша љубав постави темељ непролазности коју су ломиле све недаће времена, покушале да спале све ватре, урок да баце све очи урокљиве љубав би јача, нијема и слијепа за све осим за Рахима. Лако је човјеку против људи ако не изда срце своје. Отежаше ми капци на очима није ми преостало ништа него заспати а тек је прошло подне у Вароши. Сањам играју виле у колу на самом врху планине, све хоћу да им приђем али ми не дају. Крију нешто у средини кола, не дају да видим ко је. Цијепам од хаљине комад по комад купујем вријеме само да ми покажу кога су сакриле. Смију се лукаво, пјевају, играју, не остаде од хаљине готово ништа више.-СаМоРа, СаМоРа, Показују рукама на дукате на врату. Хоће Рахимов поклон. Једна од њих се охрабри, приђе ближе да ми одвеже огрлицу али је заустави мој биљег испод груди. Уплашено повуче за руку сестрице и нестадоше у шуми. На средини вилиног кола лежао је непомичан Рахим, прстима му додирнух хладно лице, пробуди ме глас дјечака на вратима.-СаМоРа послао ме Рахим да дођеш одмах.Истрчах из куће снена, уплашена. Порука коју су ми оставиле виле била је све јаснија. Лежао је на кревету, поглед му је гледао према вратима. Чекао је да дођем, није причао, чини ми се љепши него икад, задржава сузу у оку љубећи ме у руку. Пољубих му усне, последњи пут осјетих његов дах на својој кожи.Није небо било толико велико да би у њега могло стати Рахимово дивљење које је остало у његовом погледу.
|
