detalj slike: KRK Art dizajn

Verica Tadić: Svetlo je uvek iznad tame, a poezija nosi svetlost u sebi

Biobibliografiju Verice Tadić možete pročitati klikom na sliku.

Književna radionica "Kordun" 

Neda Gavrić, Banja Luka - Čačak  05.04.2024.

Koji je bio Vaš prvi susret sa poezijom i kako je on uticao na Vas?

Moj prvi susret sa poezijom, desio se u ranom detinjstvu, kao što se to dešava, pretpostavljam, i drugim pesnicima.Mene su, i kada sam pisala prozu, doživljavali, prevashodno, kao pesnika.Kada  danas,  sa stabla ovdašnjeg života, pogledom i mislima dotaknem korene najranijeg detinjstva, prvo mi zasvetle reči. I mogu reći da sam, još uvek verna rečima i trajno zaljubljena u njih. I u naše bezgranično prijateljstvo. One mi otvaraju vrata za ulazak u njihovo čarobno carstvo, kada poželim  da otkrivam tajne i stvaram nešto lepo i zanimljivo, nešto što je samo moje i ne liči na druge, kao što drugi ne liče na mene. Ima perioda kada sam maštala o tome da tragam za rečima koje leče. Poznato je, naravno, da su reči, pored ostalog, i lekovite. Ja sam maštala o nekom mnogo dubljem uplivu reči u ljudsko biće. I sve ono što nas okružuje. Osećala sam, i danas osećam, tu toplu  struju reči, na najsenzitivniji način.  Ponekad ih osetim kako prolaze kroz moju auru, kao sunčev zrak kroz etar.Verovatno je na to uticala činjenica, što sam ulaskom u opsesivnu fazu iščitavanja knjiga, mnogo dublje zaronila u slojevitu i neiscrpnu povest svetova, koje sam otkrivala  u njima. Uglavnom sam čitala romane, koji su po sadržaju i suštini daleko prevazilazili moj uzrast. Postavljajući sebi, neprestano pitanja o tome šta je to toliko magično u slovima –graditeljima duhovne arhitekture, koja iz fluida misli,  grade  svetove mnogo veće od njih samih, našla sam neku vrstu odgovora, koji je lični, sasvim subjektivni zaključak. Ili, bolje reći: neka moja predstava o tome. Sve što je stvoreno i sve što postoji, prepoznajem kao neku vrstu Božije azbuke,ispisanu na beskrajnom i neuništivom nebeskom pergamentu, u koji se stalno dopisuje neki novi sadržaj. Shodno tome, svaki čovek je neko slovo, zato on sam odlučuje kakvo će delo ispisati, ličnim životom i integracijom sa drugim slovima.Svaki se čovek, tokom života, susreće sa različitim načinom upotrebe reči.Zavisno od raznih situacija i stanja čovekove svesti, u međuljudskim odnosima, ispoljavaju se različita dejstva i različite posledice od izgovorenih reči.Kad reči ne svetle, onda to znači da to svetlo u njima nismo prepoznali, ili smo mi sami, neopreznošću, površnim uvidom, ili nekim drugim neadekvatnim ispoljavanjem zamaglili njihovu pravu vrednost i obesmislili njihovu ulogu. Kako reči deluju na nekoga može se najbolje čitati sa lica. Od nežnih reči koža radosno  zatreperi, oči zablistaju kao zvezde, u osmehu leptiri radosno zaplešu, a iz duše pohrli obilje blagosti.I suprotno tome, kad su reči, grube, oštre, agresivne, jer se u njih prelio nečiji bes, ili bilo koje negativno ispoljavanje, onda ranjavaju i ostavljaju vidljive ožiljke: koža, od straha,  uzdrhti; osmeh prebledi i usne se skupe u grč; a duša se zagrcne i uznemiri... Sa poezijom velikih pesnika, srela sam se u školi, kao i svi učenici.U to vreme više sam čitala prozna dela. I to onu literaturu namenjenu odraslijim čitaocima. I volela da mi je knjiga, uvek, blizu. Negde uz mene, ili pored mene. To i danas volim. Uvek se rado sećam trenutka, kada je objavljena moja prva pesma, u lokalnim novinama, „Čačanski glas“. I mog poluzbunjenog osećanja, kada me je pozvao moj bivši nastavnik srpskog jezika, tada i urednik Kulturne rubrike, u tim novinama, i čestitao mi. Iznenađenje je uvećano i činjenicom da je on čuvao moje pesme, na koje sam i ja zaboravila.Kasnije sam objavljivala poeziju i prozu u raznim časopisima i zbornicima, a posle nekoliko dobijenih nagrada postala sam i član Književnog kluba „Dis“, u Čačku. Bilo je to divno, nezaboravno vreme, kada su poezija i prijateljstvo bili latice istog cveta. U tom romantičnom, mladalačkom periodu, kada se činilo da svi dišemo istim plućima entuzijazma, duhovni uzleti, na krilima poezije, rasprave o knjigama koje smo čitali, otvarali su nam neke nove horizonte i svetove koji oplemenjavaju ljudsku dušu.Učešće na raznim Književnim festivalima,  na kojima smo sticali nova poznanstva i  razmenjivali knjige, ideje kao i  znanja iz raznih oblasti, bilo je dragoceno, za nas, mlade pesnike. 

Kako vidite ulogu književne kritike u promociji književnosti? Imamo li danas kvalitetnu književnu kritiku?

Mislim da je književna kritika, neka vrsta ogledala, neophodnog za  istoriju književnosti, i umetnosti, uopšte. Kao što je, uvek, i bila, pritom, ne mislim samo na onu stručnu kritiku, nego na razne oblike u koje se razlistava. I podžanrovske pravce.

Ako posmatramo, uobičajen pristup, kod prezentacije nekog književnog dela, ili književnog opusa, od strane onih kritičara, koji su, po vokaciji i vrsti znanja, meritorni, onda bi trebalo da to bude analitički precizan i potpun uvid u nečije delo, sa stanovišta uključivanja svih onih parametara, koji analizirano delo, mozaički uklapaju u opšte civilizacijsko nasleđe, i određuju mu pripadnost, sa aspekta istorijskog razvojnog puta umetnosti, uopšte. I uloge koju to delo ima u obrazovnom i umetničkom uticaju na čitaoce. Uporedna analiza, koja obuhvata taj teorijski  aspekt proučavanja, bi, u tom slučaju, trebalo da bude, sveobuhvatna i temeljna. Neću reći da ne postoji takva vrsta kritike, danas,  ali je, sigurno, sve manje ima.Ovovremeni kriterijumi vrednovanja, svega što postoji, skoro u potpunosti, su promenili lice i naličje sveta. Za najveće Božanstvo proglašen je profit. Trijumf materije na duhom. Oduhovljene vrednosti se zanemaruju i nedovoljno cene. Sve manje postaje važno kakvu ulogu i uticaj ima neko delo na širenje vidika svesti, značaj duhovnog uzrasta i oplemenjavanje ljudskih života. U poplavi knjiga, koje se štancuju, nezavisno od toga koliko, zaista, jesu umetničko delo, možemo primetiti da odlično funkcioniše princip: Copy, Past. Sa nešto izmenjenim pasusima, dopunama i nekoliko novouzglobljenih rečenica, kod različitih pisaca, možemo pronaći skoro isti, ili vrlo sličan kritički osvrt.Sve manje je dubinskog promišljanja i potrebe da se znanje uzdigne na onaj nivo koji zaslužuje.Nije važno koliko će to trajati u budućim vremenima, bitno je: Da kritičari tog načina „tumačenja“ literature dobro unovče svoj zanat, a pisci takvih knjiga postanu poznati, pa čak i, možda, ako ne slavni, biće sigurno svrstani u isti koš sa piscima, čija dela nisu pisana za krakotrajnu upotrebu. Kako prolaze neki naši pisci, koji: neprekidno, otkrivaju izvore novih znanja; inovativno obogaćuju čitaoce, kroz kompleksan,  višedimenzionalni pristup; ubedljivo i istinito svedoče o svetu, u kojem živimo (sa svim njegovim anomalijama i vrednosnim sistemima društva) nije teško proceniti.Kritička misao bi trebalo da se razvija i širi i u još neispitana i nova područja ljudske misli. Da sve više izlazi iz formata stereotipa. I da prati inovativni pristup u svakoj vrsti umetnosti. Savremeni čitalac ne želi da čita suvoparne i nezanimljive tekstove, koji se ponavljaju, na istim mestima i na isti način.Sve više se okreće ka drugim vrstama prezentacije umetničkih dela. To su one kritike, koje i impresionistički vrše upliv u delo. Dopisuju ga na neki način, tako što pronalaze u delu neke teme, koje se mogu potkrepiti i osvetliti i iz drugih uglova, kompatibilnih sa delom pisca. Neki pisci i sami tako pišu da ostavljaju prostor u kome čitaoci, u svojim prikazima,mogu da dopišu neki svoj zaključak, neko svoje inovativno razmišljanje. A to je opet, neki novi put za prenos znanja.  Otvaranje  i onih nedovoljno vidljih vrata u književnom tekstu.

Nova tehnologija u mnogo čemu je donela korenite promene. Koliko utiče na način na koji stvaramo i konzumiramo književnost? Kako se Vi nosite sa pisanjem u ovom digitalnom dobu?

Nova tehnologija ima nekih prednosti, ali i pogubnih posledica, ako se ne koristi u prave svrhe. Ona je dobrodošla u medicini i raznih privrednim granama, u kojima omogućuje unapređenje, veću brzinu i veću preciznost u obavljanju nekih  važnih poslova. I bržu i efikasniju primenu znanja u praksi.Kada je u pitanju njena primena u književnosti, do nekih granica ona  je potrebna, za one poslove koji se obavljaju mehanički i ne zahtevaju, neku posebnu vrstu kreativnosti. U ubrzanom tempu naših života, nema dovoljno vremena da se puno toga uradi brzo i lako. Svakako je brže i lakše, za razne pripremne radnje, kao što su kucanje teksta, provera i korekcije teksta i slično, koristiti prednosti nove tehnologije. Za pribavljanje potrebnih informacija i lakšu dostupnost znanja iz raznih oblasti, kao i za bržu i efikasniju komunikaciju je, itekako, potrebna. Ja se oslanjam na nove tehnologije u takvim  potrebama. Piscima i drugim umetnicima, misli i mašta su osnovni alati za stvaranje. Veštačka inteligencija ne može sama da stvara nešto kreativno i novo. Ne može da misli i mašta. Ona samo reprodukuje stvoreno. Veliko je pitanje, kako i to već stvoreno može istinito i tačno da reprodukuje.

Kada biste morali sebe opisati  u samo tri reči, koje bi to reči bile?

Istinoljubiva, nepotkupljiva, vedrodušna.

Ima li poezija značajnu ulogu  u savremenom društvu?

Ako bismo ocenjivali ulogu poezije u savremenom društvu, onda se može reći da ona deli istu sudbinu, kao i ostale umetnosti. Društva u kojima je važniji profit od  svega drugog, pokušavaju, i u tome često uspevaju, da sve ostalo zatamne i učine neviljivim.I to je, ne samo, nepovoljno i pogubno, za sve ono što stvaraju umni i mudri ljudi, u svim oblastima života, nego i unazađuje razvojnu moć i prosperitet društva kao celine.

Verujem, ipak, i to se puno puta dokazalo, da ono što je stvoreno umom i dušom, kad-tad, može da vaskrsne i osvetli tamu, jer svetlo je uvek iznad tame. A poezija nosi svetlost u sebi.  

Kako biste opisali svoj odnos prema religiji i duhovnosti?

To je jako delikatno pitanje. I nisam sigurna da postoji neki odgovor koji može pouzdano da to razjasni. Mnogo toga je upleteno u tumačenje religije i njen uticaj na čoveka. Mnogo je nepoznanica i zloupotreba, nažalost, i ratova u kojima su, do skoro potpunog istrebljenja nekih naroda, ratove podsticale i organizovale Verske zajednice, sa najvišeg institucionalnog vrha. I sve dok poštovaoci razlitih religija ne shvate da je spas u zajedničkom putu u srećniju budućnost, taj nepovoljni trend će se nastaviti, što, nažalost, i sada vidimo na delu.Mudraci, poput Seneke, i drugih, pre i posle njega govorili su i govore da je religija opijum za mase. I to, zaista jeste, u ovakvim slučajevima.Za sebe mogu reći da nisam ateista, ali ni vernik koji, doslovno, prihvata religiju onako kako nam je  predstavljaju pojedini predstavnici, verskih institucija. Vera je  intimni čin i zato je najvažnije ono sveto mesto u našoj duši, a kada je ono ispunjeno ljubavlju, onda duša može biti hram za naše molitve i obraćanje bogu.  Verujem u postojanje Svestvoritelja, koji živi u višim sferama Vaseljene.I da smo mi, ljudi, kao i sve ostalo, stvoreni u njegovoj mašti, da nas je dugo sanjao i sa puno ljubavi, velikim umećem oblikovao, tako da je svako od nas posebno i drugačije umetniko delo, koje ima i neke zajedničke osobine, kao i svi drugi. Razni fenomeni  su vrsta obznane, otkrivanje nekih poruka Svevišnjeg. Mi hrišćani, verujemo u Isusa Hrista, neki drugi narodi u svoje bogove. Ja sve bogove, različitih religija, doživljavam kao jednu porodicu. Zato, što se u svakoj religiji može naći nešto lepo i uzvišeno.  Bez duhovne vertikale, ljudski život ne bi imao smisao. Umetnost je besmrni eliksir večnosti. A naša dela trasiraju puteve naše sudbine.

Osim književnosti, negujete i ljubav prema slikarstvu. Koja Vam je epoha omiljena, što se tiče istorije slikarstva?

Nezamisliv je svet bez boja. Boje su i govor naših duša, naših osećanja.  Spoljašnje su vidljive, a unutrašnje nevidljive. Potrebno ih je otkrivati.To se najbolje vidi u prirodi. Svaki cvet ima svoje boje i oblike. I po tome je jedinstven. Na primer, nijedna zebra nema isti broj pruga. Ima tako mnogo primera koji svedoče o tome da je svaka jedinka, specifična i neponovljiva Stvoritelj svih svetova, darivaao nam je to bogatstvo raznolikosti i beskrajne lepote.Na platnima slikari uspevaju da oživotvore boje, koje na portretima ili u nekom ambijentu dišu. Ako se dugo zagledamo u neke slike, to možemo i da osetimo. Ja tako doživljavam boje. Osim te lepote koje nam daruju slikari, kroz nijanse i prelivanje boja, kojima, prema sopstvenim vizijama, dočaravaju unutrašnje svetove, oni su i najpouzdaniji svedoci civilizacijskih uzleta ili katastrofa. Ostavljaju nam u nasleđe, brojne galerije značajnih ljudi, za buduća pokolenja, da ih mogu videti i buduće generacije, kada ne budu koračali ovom planetom. Njihove slike svedoče o istorijskim događajima, u raznim epohama.

Mi imamo izuzetne, u svetu priznate  slikare, koji su ostavili trajno zaveštanje budućim generacijama. Pomenuću, najpre, Nadeždu Petrović, koja je postavila temelj modernom slikarstvu u Srbiji. Humanistkinju i jednu od najvećih heroina u Prvom svtskom ratu. I Milenu Pavlović Barili, prvu, svetski priznatu, nadrealističku slikarku iz Srbije. Veliki broj naših izuzetnih  slikara, skoro svima je poznat, a ovo su dve naše slikarke koje su naše slikarstvo uvele u tokove velike svetske kulture i izdigle se iznad uobičajene prakse korišćenja motiva, isključivo,  iz tradicionalnog nasleđa. Ja volim, kada šetam, da oživljavam u sećanju neke slike, koje su na mene ostavile veliki utisak. I kada ih tako vratim  u misli, osećam kako se raduju što u mojim mislima dišu smireno i zadovoljno. Pored nezaobilaznih slikara iz doba renesanse, koja je iznedrila najveće umetnike, ikad, svima poznate: Miklanđela, Leonarda da Vinčija, Rafaela i celu plejadu neponovljivih  velikana, ja najviše volim nadrealiste, pre svega, Salvadora Dalija. U jednoj svojoj priči  „Crvena rukavica“, pisala sam o mojim impresijama o slikama Salvadora Dalija, i Pikasovoj „Gernici“, koja je jedna najpotresnijih, monumentalnih slika i svedoči o ljudskim tragedijama u doba obezljuđene i zloglasne, tiranske vlasti, u Španiji.

I tu je, naravno, veličanstveni Van Gog, „začetnik kolorističkog ekspresionizma“,  koji je uneo više svetlosti u svoje ekspresioninističke slike, nego što sam ikada imala prilike da vidim kod nekog drugog. Čovek sa toliko bolnih životnih  iskustava, ostavio je svetu toliko svetlosti da nas obasjava i greje i u njegovom odsustvu.  Tužna je istina da je prodao samo jednu sliku: „Crveni vinograd“. Prema podacima iz Wikipedije, Van Gog    „Za nešto više od decenije, stvorio je više od 2100 dela“. Preporučujem svima, koji nisu imali prilike da pročitaju dve sjajne knjige, Irvinga Stouna:  Roman, „Agonija i  Ekstaza“ (O Mikenđelu i umetnicima, koji su stvarali u epohi u kojoj je i on živeo) i Roman, „Žudnja za životom“ (O Van Gogu). 

 U vremenu u kom živimo, potrebne su nam promene, jer ovako kako je, ne obećava bolje vreme u budućnosti. Po Vašem mišljenju, od čega bismo trebali krenuti da bi ovaj svet učinili boljim i lepšim mestom za život?

Solidarnost, pre svega, i empatija. To su napouzdaniji vodiči u srećniju budućnost. Govor ljubavi i uzajamnog poštovanja. Da se jedni u drugima ogledamo, da jedni druge inspirišemo za dobra dela i humanističku misiju, na ovoj  našoj, predivnoj planeti. Da deficit solidarnosti popunimo saosećajnošću i prijateljskim razumevanjem.Svaka epoha se suočavala, sa raznim katastrofama i tragičnim ishodima. Svet je, kao što znamo, opasan za život iz više razloga, ali iz ove Anštajnove mudre poruke, možemo da naučimo  šta bi trebalo menjati, da bi se opasnosti, bar delimično,  izbegle:

“Svet je opasno mesto za život,

ne (samo) zbog ljudi koji su zli,

već zbog dobrih ljudi“

koji ništa ne preduzimaju“.

Od toga koliko će ljudi to shvatiti i prihvatiti, zavisiće i budućnost svih nas.

Kako biste definisali svoj književni put do sada i šta mislite da Vas očekuje u budućnosti?

Ja nisam tipičan pisac. Pišem kada me nešto posebno inspiriše, zainteresuje, ili kada pokušavam da se pisanjem borim protiv velikih i malih nepravdi. Kada me ispunjavaju neki važni i intesantni događaji, ali i onda kada me uzdrmaju ibace u očaj  velike tragedije i one situacije, kada su ljudi, ugroženi toliko da ne mogu svoje živote da oblikuju po svojoj volji i da žive, onako kako žele. U ovim, jako turbulentnim, vremenima to je sve češći slučaj. Do sada sam objavila 14 knjiga (četiri knjige poezije, jednu koautorsku; dve knjige eseja i studija; tri knjige haikua;tri knjige sentenci; jednu knjigu priča;jednu knjigu prevoda mojih radova na strane jezike. Zastupljena sam u brojnim časopisima i zbornicima u zemlji i  inostranstvu, kao i 30 antologija. Pesme su mi prevođene na više stranih jezika. Osvojila sam više nagrada u zemlji i četiri nagrade na internacionalnim konkursima.

 Koji savet biste dali mladim piscima koji tek počinju svoju karijeru?

Da pronađu svoj put, ne trudeći se da  liče na druge velike pisce, koji su im uzor. Uzor je potreban, ali nije ga moguće kopirati. Originalnost je  taj lični pečat, svakog dobrog pisca. I da stalno usavršavaju svoj talenat, ne oslanjajući se samo na nagrade, kao jedino merilo vrednosti nekog dela.Ne mogu svi da budu veliki pisci, u svetskim okvirima, ali je bitno da svi stvaramo bolje i lepše svetove. Da se borimo za istinu i slobodu i osnovne ljudske vrednosti, Najveća nagrada je sam proces stvaranja i iznedravanja novih svetova, stvaranje je najveći stepen radosti,uzbuđenja i sreće.

Šta je ono na čemu trenutno radite? Šta nam novo spremate za naredni period?

Trenutno imam pripremljenu knjigu eseja „Vaskrsavanje vrline“. Nadam se da ću naći način da je objavim.Pripremam i materijal za dve-tri nove knjige: sentenci, haikua, a možda i kratkih priča. Budući da je objavljivanje neizvesno, ja sam već samim stvaralačkim radom zadovoljna, jer je stvaranje, za mene lično, veliki događaj i velika radost. Radost stvaranja je nešto što me uvek pokreće za nove inspiracije.  

PODELITE OVAJ TEKST NA: