детаљ слике: КРК Арт дизајн

Верица Тадић: Светло је увек изнад таме, а поезија носи светлост у себи

Биобиблиографију Верице Тадић можете прочитати кликом на слику.

Књижевна радионица "Кордун" 

Неда Гаврић, Бања Лука - Чачак  05.04.2024.

Kоји је био Ваш први сусрет са поезијом и како је он утицао на Вас?

Мој први сусрет са поезијом, десио се у раном детињству, као што се то дешава, претпостављам, и другим песницима.Мене су, и када сам писала прозу, доживљавали, превасходно, као песника.Када  данас,  са стабла овдашњег живота, погледом и мислима дотакнем корене најранијег детињства, прво ми засветле речи. И могу рећи да сам, још увек верна речима и трајно заљубљена у њих. И у наше безгранично пријатељство. Оне ми отварају врата за улазак у њихово чаробно царство, када пожелим  да откривам тајне и стварам нешто лепо и занимљиво, нешто што је само моје и не личи на друге, као што други не личе на мене. Има периода када сам маштала о томе да трагам за речима које лече. Познато је, наравно, да су речи, поред осталог, и лековите. Ја сам маштала о неком много дубљем упливу речи у људско биће. И све оно што нас окружује. Осећала сам, и данас осећам, ту топлу  струју речи, на најсензитивнији начин.  Понекад их осетим како пролазе кроз моју ауру, као сунчев зрак кроз етар.Вероватно је на то утицала чињеница, што сам уласком у опсесивну фазу ишчитавања књига, много дубље заронила у слојевиту и неисцрпну повест светова, које сам откривала  у њима. Углавном сам читала романе, који су по садржају и суштини далеко превазилазили мој узраст. Постављајући себи, непрестано питања о томе шта је то толико магично у словима –градитељима духовне архитектуре, која из флуида мисли,  граде  светове много веће од њих самих, нашла сам неку врсту одговoра, који је лични, сасвим субјективни закључак. Или, боље рећи: нека моја представа о томе. Све што је створено и све што постоји, препознајем као неку врсту Божиje азбуке,исписану на бескрајном и неуништивом небеском пергаменту, у који се стално дописује неки нови садржај. Сходно томе, сваки човек је неко слово, зато он сам одлучује какво ће дело исписати, личним животом и интеграцијом са другим словима.Сваки се човек, током живота, сусреће са различитим начином употребе речи.Зависно од разних ситуација и стања човекове свести, у међуљудским односима, испољавају се различита дејства и различите последице од изговорених речи.Кад речи не светле, онда то значи да то светло у њима нисмо препознали, или смо ми сами, неопрезношћу, површним увидом, или неким другим неадекватним испољавањем замаглили њихову праву вредност и обесмислили њихову улогу. Како речи делују на некога може се најбоље читати са лица. Од нежних речи кожа радосно  затрепери, очи заблистају као звезде, у осмеху лептири радосно заплешу, а из душе похрли обиље благости.И супротно томе, кад су речи, грубе, оштре, агресивне, јер се у њих прелио нечији бес, или било које негативно испољавање, онда рањавају и остављају видљиве ожиљке: кожа, од страха,  уздрхти; осмех пребледи и усне се скупе у грч; а душа се загрцне и узнемири... Са поезијом великих песника, срела сам се у школи, као и сви ученици.У то време више сам читала прозна дела. И то ону литературу намењену одраслијим читаоцима. И волела да ми је књига, увек, близу. Негде уз мене, или поред мене. То и данас волим. Увек се радо сећам тренутка, када је објављена моја прва песма, у локалним новинама, „Чачански глас“. И мог полузбуњеног осећања, када ме је позвао мој бивши наставник српског језика, тада и уредник Културне рубрике, у тим новинама, и честитао ми. Изненађење је увећано и чињеницом да је он чувао моје песме, на које сам и ја заборавила.Касније сам објављивала поезију и прозу у разним часописима и зборницима, а после неколико добијених награда постала сам и члан Књижевног клуба „Дис“, у Чачку. Било је то дивно, незаборавно време, када су поезија и пријатељство били латице истог цвета. У том романтичном, младалачком периоду, када се чинило да сви дишемо истим плућима ентузијазма, духовни узлети, на крилима поезије, расправе о књигама које смо читали, отварали су нам неке нове хоризонте и светове који оплемењавају људску душу.Учешће на разним Књижевним фестивалима,  на којима смо стицали нова познанства и  размењивали књиге, идеје као и  знања из разних области, било је драгоцено, за нас, младе песнике. 

Kако видите улогу књижевне критике у промоцији књижевности? Имамо ли данас квалитетну књижевну критику?

Мислим да је књижевна критика, нека врста огледала, неoпходног за  историју књижевности, и уметности, уопште. Као што је, увек, и била, притом, не мислим само на ону стручну критику, него на разне облике у које се разлистава. И поджанровске правце.

Ако посматрамо, уобичајен приступ, код презентације неког књижевног дела, или књижевног опуса, од стране оних критичара, који су, по вокацији и врсти знања, мериторни, онда би требало да то буде аналитички прецизан и потпун увид у нечије дело, са становишта укључивања свих оних параметара, који анализирано дело, мозаички уклапају у опште цивилизацијско наслеђе, и одређују му припадност, са аспекта историјског развојног пута уметности, уопште. И улоге коју то дело има у образовном и уметничком утицају на читаоце. Упоредна анализа, која обухвата тај теоријски  аспект проучавања, би, у том случају, требало да буде, свеобухватна и темељна. Нећу рећи да не постоји таква врста критике, данас,  али је, сигурно, све мање има.Ововремени критеријуми вредновања, свега што постоји, скоро у потпуности, су променили лице и наличје света. За највеће Божанство проглашен је профит. Тријумф материје на духом. Одуховљене вредности се занемарују и недовољно цене. Све мање постаје важно какву улогу и утицај има неко дело на ширење видика свести, значај духовног узраста и оплемењавање људских живота. У поплави књига, које се штанцују, независно од тога колико, заиста, јесу уметничко дело, можемо приметити да одлично функционише принцип: Copy, Past. Са нешто измењеним пасусима, допунама и неколико новоузглобљених реченица, код различитих писаца, можемо пронаћи скоро исти, или врло сличан критички осврт.Све мање је дубинског промишљања и потребе да се знање уздигне на онај ниво који заслужује.Није важно колико ће то трајати у будућим временима, битно је: Да критичари тог начина „тумачења“ литературе добро уновче свој занат, а писци таквих књига постану познати, па чак и, можда, ако не славни, биће сигурно сврстани у исти кош са писцима, чија дела нису писана за кракотрајну употребу. Како пролазе неки наши писци, који: непрекидно, откривају изворе нових знања; иновативно обогаћују читаоце, кроз комплексан,  вишедимензионални приступ; убедљиво и истинито сведоче о свету, у којем живимо (са свим његовим аномалијама и вредносним системима друштва) није тешко проценити.Критичка мисао би требало да се развија и шири и у још неиспитана и нова подручја људске мисли. Да све више излази из формата стереотипа. И да прати иновативни приступ у свакој врсти уметности. Савремени читалац не жели да чита сувопарне и незанимљиве текстове, који се понављају, на истим местима и на исти начин.Све више се окреће ка другим врстама презентације уметничких дела. То су оне критике, које и импресиoнистички врше уплив у дело. Дописују га на неки начин, тако што проналазе у делу неке теме, које се могу поткрепити и осветлити и из других углова, компатибилних са делом писца. Неки писци и сами тако пишу да остављају простор у коме читаоци, у својим приказима,могу да допишу неки свој закључак, неко своје иновативно размишљање. А то је опет, неки нови пут за пренос знања.  Отварање  и оних недовољно видљих врата у књижевном тексту.

Нова технологија у много чему је донела корените промене. Kолико утиче на начин на који стварамо и конзумирамо књижевност? Kако се Ви носите са писањем у овом дигиталном добу?

Нова технологија има неких предности, али и погубних последица, ако се не користи у праве сврхе. Она је добродошла у медицини и разних привредним гранама, у којима омогућује унапређење, већу брзину и већу прецизност у обављању неких  важних послова. И бржу и ефикаснију примену знања у пракси.Када је у питању њена примена у књижевности, до неких граница она  је потребна, за оне послове који се обављају механички и не захтевају, неку посебну врсту креативности. У убрзаном темпу наших живота, нема довољно времена да се пуно тога уради брзо и лако. Свакако је брже и лакше, за разне припремне радње, као што су куцање текста, провера и корекције текста и слично, користити предности нове технологије. За прибављање потребних информација и лакшу доступност знања из разних области, као и за бржу и ефикаснију комуникацију је, итекако, потребна. Ја се ослањам на нове технологије у таквим  потребама. Писцима и другим уметницима, мисли и машта су основни алати за стварање. Вештачка интелигенција не може сама да ствара нешто креативно и ново. Не може да мисли и машта. Она само репродукује створено. Велико је питање, како и то већ створено може истинито и тачно да репродукује.

Kада бисте морали себе описати  у само три речи, које би то речи биле?

Истинољубива, непоткупљива, ведродушна.

Има ли поезија значајну улогу  у савременом друштву?

Ако бисмо оцењивали улогу поезије у савременом друштву, онда се може рећи да она дели исту судбину, као и остале уметности. Друштва у којима је важнији профит од  свега другог, покушавају, и у томе често успевају, да све остало затамне и учине невиљивим.И то је, не само, неповољно и погубно, за све оно што стварају умни и мудри људи, у свим областима живота, него и уназађује развојну моћ и просперитет друштва као целине.

Верујем, ипак, и то се пуно пута доказало, да оно што је створено умом и душом, кад-тад, може да васкрсне и осветли таму, јер светло је увек изнад таме. А поезија носи светлост у себи.  

Kако бисте описали свој однос према религији и духовности?

То је јако деликатно питање. И нисам сигурна да постоји неки одговор који може поуздано да то разјасни. Много тога је уплетено у тумачење религије и њен утицај на човека. Много је непознаница и злоупотреба, нажалост, и ратова у којима су, до скоро потпуног истребљења неких народа, ратове подстицале и организовале Верске заједнице, са највишег институционалног врха. И све док поштоваоци разлитих религија не схвате да је спас у заједничком путу у срећнију будућност, тај неповољни тренд ће се наставити, што, нажалост, и сада видимо на делу.Мудраци, попут Сенеке, и других, пре и после њега говорили су и говоре да је религија опијум за масе. И то, заиста јесте, у оваквим случајевима.За себе могу рећи да нисам атеиста, али ни верник који, дословно, прихвата религију онако како нам је  представљају поједини представници, верских институција. Вера је  интимни чин и зато је најважније оно свето место у нашој души, а када је оно испуњено љубављу, онда душа може бити храм за наше молитве и обраћање богу.  Верујем у постојање Свестворитеља, који живи у вишим сферама Васељене.И да смо ми, људи, као и све остало, створени у његовој машти, да нас је дуго сањао и са пуно љубави, великим умећем обликовао, тако да је свако од нас посебно и другачије уметнико дело, које има и неке заједничке особине, као и сви други. Разни феномени  су врста обзнане, откривање неких порука Свевишњег. Ми хришћани, верујемо у Исуса Христа, неки други народи у своје богове. Ја све богове, различитих религија, доживљавам као једну породицу. Зато, што се у свакој религији може наћи нешто лепо и узвишено.  Без духовне вертикале, људски живот не би имао смисао. Уметност је бесмрни еликсир вечности. А наша дела трасирају путеве наше судбине.

Осим књижевности, негујете и љубав према сликарству. Која Вам је епоха омиљена, што се тиче историје сликарства?

Незамислив је свет без боја. Боје су и говор наших душа, наших осећања.  Спољашње су видљиве, а унутрашње невидљиве. Потребно их је откривати.То се најбоље види у природи. Сваки цвет има своје боје и облике. И по томе је јединствен. На пример, ниједна зебра нема исти број пруга. Има тако много примера који сведоче о томе да је свака јединка, специфична и непоновљива Створитељ свих светова, дариваао нам је то богатство разноликости и бескрајне лепоте.На платнима сликари успевају да оживотворе боје, које на портретима или у неком амбијенту дишу. Ако се дуго загледамо у неке слике, то можемо и да осетимо. Ја тако доживљавам боје. Осим те лепоте које нам дарују сликари, кроз нијансе и преливање боја, којима, према сопственим визијама, дочаравају унутрашње светове, они су и најпоузданији сведоци цивилизацијских узлета или катастрофа. Остављају нам у наслеђе, бројне галерије значајних људи, за будућа поколења, да их могу видети и будуће генерације, када не буду корачали овом планетом. Њихове слике сведоче о историјским догађајима, у разним епохама.

Ми имамо изузетне, у свету признате  сликаре, који су оставили трајно завештање будућим генерацијама. Поменућу, најпре, Надежду Петровић, која је поставила темељ модерном сликарству у Србији. Хуманисткињу и једну од највећих хероина у Првом свтском рату. И Милену Павловић Барили, прву, светски признату, надреалистичку сликарку из Србије. Велики број наших изузетних  сликара, скоро свима је познат, а ово су две наше сликарке које су наше сликарство увеле у токове велике светске културе и издигле се изнад уобичајене праксе коришћења мотива, искључиво,  из традиционалног наслеђа. Ја волим, када шетам, да оживљавам у сећању неке слике, које су на мене оставиле велики утисак. И када их тако вратим  у мисли, осећам како се радују што у мојим мислима дишу смирено и задовољно. Поред незаобилазних сликара из доба ренесансе, која је изнедрила највеће уметнике, икад, свима познате: Микланђела, Леонарда да Винчија, Рафаела и целу плејаду непоновљивих  великана, ја највише волим надреалисте, пре свега, Салвадора Далија. У једној својој причи  „Црвена рукавица“, писала сам о мојим импресијама о сликама Салвадора Далија, и Пикасовој „Герници“, која је једна најпотреснијих, монументалних слика и сведочи о људским трагедијама у доба обезљуђене и злогласне, тиранске власти, у Шпанији.

И ту је, наравно, величанствени Ван Гог, „зачетник колористичког експресионизма“,  који је унео више светлости у своје експресионинистичке слике, него што сам икада имала прилике да видим код неког другог. Човек са толико болних животних  искустава, оставио је свету толико светлости да нас обасјава и греје и у његовом одсуству.  Тужна је истина да је продао само једну слику: „Црвени виноград“. Према подацима из Wiкipedije, Ван Гог    „За нешто више од деценије, створио је више од 2100 дела“. Препоручујем свима, који нису имали прилике да прочитају две сјајне књиге, Ирвинга Стоуна:  Роман, „Агонија и  Екстаза“ (О Микенђелу и уметницима, који су стварали у епохи у којој је и он живео) и Роман, „Жудња за животом“ (О Ван Гогу). 

 У времену у ком живимо, потребне су нам промене, јер овако како је, не обећава боље време у будућности. По Вашем мишљењу, од чега бисмо требали кренути да би овај свет учинили бољим и лепшим местом за живот?

Солидарност, пре свега, и емпатија. То су напоузданији водичи у срећнију будућност. Говор љубави и узајамног поштовања. Да се једни у другима огледамо, да једни друге инспиришемо за добра дела и хуманистичку мисију, на овој  нашој, предивној планети. Да дефицит солидарности попунимо саосећајношћу и пријатељским разумевањем.Свака епоха се суочавала, са разним катастрофама и трагичним исходима. Свет је, као што знамо, опасан за живот из више разлога, али из ове Анштајнове мудре поруке, можемо да научимо  шта би требало мењати, да би се опасности, бар делимично,  избегле:

“Свет је опaсно место за живот,

не (само) због људи који су зли,

већ због добрих људи“

који ништа не предузимају“.

Од тога колико ће људи то схватити и прихватити, зависиће и будућност свих нас.

Kако бисте дефинисали свој књижевни пут до сада и шта мислите да Вас очекује у будућности?

Ја нисам типичан писац. Пишем када ме нешто посебно инспирише, заинтересује, или када покушавам да се писањем борим против великих и малих неправди. Када ме испуњавају неки важни и интесантни догађаји, али и онда када ме уздрмају ибаце у очај  велике трагедије и оне ситуације, када су људи, угрожени толико да не могу своје животе да обликују по својој вољи и да живе, онако како желе. У овим, јако турбулентним, временима то је све чешћи случај. До сада сам објавила 14 књига (четири књиге поезије, једну коауторску; две књиге есеја и студија; три књиге хаикуа;три књиге сентенци; једну књигу прича;једну књигу превода мојих радова на стране језике. Заступљена сам у бројним часописима и зборницима у земљи и  иностранству, као и 30 антологија. Песме су ми превођене на више страних језика. Освојила сам више награда у земљи и четири награде на интернационалним конкурсима.

 Kоји савет бисте дали младим писцима који тек почињу своју каријеру?

Да пронађу свој пут, не трудећи се да  личе на друге велике писце, који су им узор. Узор је потребан, али није га могуће копирати. Оригиналност је  тај лични печат, сваког доброг писца. И да стално усавршавају свој таленат, не ослањајући се само на награде, као једино мерило вредности неког дела.Не могу сви да буду велики писци, у светским оквирима, али је битно да сви стварамо боље и лепше светове. Да се боримо за истину и слободу и основне људске вредности, Највећа награда је сам процес стварања и изнедравања нових светова, стварање је највећи степен радости,узбуђења и среће.

Шта је оно на чему тренутно радите? Шта нам ново спремате за наредни период?

Тренутно имам припремљену књигу есеја „Васкрсавање врлине“. Надам се да ћу наћи начин да је објавим.Припремам и материјал за две-три нове књиге: сентенци, хаикуа, а можда и кратких прича. Будући да је објављивање неизвесно, ја сам већ самим стваралачким радом задовољна, јер је стварање, за мене лично, велики догађај и велика радост. Радост стварања је нешто што ме увек покреће за нове инспирације.  

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: