detalj slike: KRK Art dizajn

PISAC I SLIKAR U ISTO VREME U ISTOM DELU

Senka Vlahović ,„Banatska Venera i junak Dimitrij” (Banatski kulturni centar, 2020)

 Prof. dr Slađana Milenković

            Književno-vizuelno delo pod nazivom „Banatska Venera i junak Dimitrij” Senke Vlahović, direktorke Banatskog kulturnog centra u Novom Miloševu, predstavlja hipertekst u kojem su objedinjeni reč i slika. Njena šesta knjiga predstavlja svojevrsni umetnički objekat, gde je ona autor teksta, ilustracija i dizajna. Glavni likovi knjige Banatska Venera i junak Dimitrij objedinjuju različite identitete i ličnosti iz istorije književnosti i umetnosti, ona je i Puškinova Tatjana Larina, Botičelijeva Venera, Kosovka devojka, Persefona, Grušenjka,  Lenka, Jefimija, on je i Dimitrije, Onjegin, Mita Bekrija iz narodne pesme Vuk Isakovič, ratnik u najširem smislu kao književni motiv, brojne su asocijacije na dela u kojima si ti junaci nalaze, uglavnom je to opštepoznata lektira i deo opšte kulture. Tekst tvori brojne intertekstalne veze, već iščitane iz podnaslova gde je: Tatjana među javom i međ’ snom, pa u plavom krugu: Tatjana, soko ženski: Tatjana čoveku sa dva imena (jedno je ratnik, a drugo pesnik)...

            Likovni aspekt ima istu važnost kao i lirska priča, višeslojnost se ogleda u obilju različitih izraza koji nude tumačenja u više pravaca čineći ovu knjigu polivalentnom. Tekst i slika su tesno povezani ali mogu da egzistiraju i svako za sebe, ilustracije su svojevrsni komentar, dopuna i tumačenje, nude nešto novo čega nema u tekstu, autonomne u odnosu na tekst. Sadrže različite motive koji se javljaju u tekstu ali ne na isti način, upravo taj nedostatak jasnih određenja ili granica dozvoljava raznorodna tumačenja.

            Ova ulančana, kratka lirska proza ima elemente dramskog teksta, gde je svaka ta priča zapravo po jedan kratki monolog glavne junakinje koji se završava nekim komentarom, moglo bi se pretpostaviti, naratora ili bi, ti pasaži, mogli da se shvate kao didaskalije gde se nalaze u zagradi, a gde autorka daje komentar na to šta Tatjana kao junakinja ili neki njen alter ego, Banatska Venera ili Tatjana Larina Banatska govori, kao i na na to šta govori muški junak. Banatska Venera asocira i na Botičelijevu Veneru jer izlazi iz Panonskog mora, školjka na kraju knjige se otvara i iz nje se rađa biser, koji je i na naslovnoj korici, a ka tom biseru čitaoce vodi nit crvenog klupka, možda Arijadninog koje razrešava situacije i u tom biseru, u tom jezgru gde se spajaju suprotnosti. Ovo je i ljubavna priča ali i više od toga, tu spajaju različiti principi, spajaju se duh i telo, muško i žensko, čovek i Bog, u toj tački spajaju se nebo i zemlja, kroz priču o odnosu junaka zapravo možemo saznati nešto i o svemu onome što se dešava u okviru svakog pojedinca, pa i uopšte u ljudskom rodu o tim suprotnostima koje bi valjalo pomiriti i lakše živeti.

            Ovaj književni žanr otvorene strukture ne može da se tek tako lako samo svrsta u neku posebnu kategoriju. Karakteriše ga žanrovska, prostorna i vremenska neomeđenost i nesputanost, a isto tako i neomeđenost i nesputanost autorkinog, ne samo književnog, već i likovnog, uopšte umetničkog dara. Bitne odlike ove knjige su višeslojnost i multidisciplinarnost, te osim čitaocima i zaljubljenicima u književnost, može da bude zanimljiva i ljubiteljima likovne umetnosti, dizajna, teoretičarima ilustracije itd. Svakom od njih pruža ponešto, bilo da je reč o sadržaju priče, bilo da je reč o likovnom izražajnom sredstvu ili pristupu likovnom motivu. Ova literarna forma može se opisati kao amalgam, legura, kolaž ili mozaik, možda je najtačnije da se kaže da je forma hibridna. Svrha legure ili mozaika jeste stvaranje nečeg novog od bar dva različita polazna elementa, a ovo je upravo jedno takvo Senkino novo tkanje, čiju potku činie elementi lirske proze, dramskog izraza i ilustracije, poigravanja dizajnom, oblikom i smislom. Kako ima razne oblike, možemo knjizi pridodati i odrednicu polimorfna, usled sintetičnosti i vešto ukomponovanih elemenata iz raznih žanrova ne bi bilo pogrešno reći da odiše svojevrsnom sinergijom.

            Duh autorke svakako jeste radoznao i nemiran, nikako statičan ili jednodimenzionalan; dovoljno je talentovana da svoja iskustva pretoči u zapise i slike. Konačno, sam čitalac se kroz slike koje stvara čitajući knjigu i kroz ilustracije izmešta iz svoje pozicije i prati autorku kroz njenu priču. Senka Vlahović je pisac i slikar u isto vreme, u istom delu, tekst i slike međusobno se prožimaju, a objedinjuje ih dizajn, u čemu je ova umetnica takođe osvedočena i koji je uticao na to kako one zajedno komuniciraju i čine celinu. Tatjaninu molitvu i Dimitrijevu odsutnost Vlahovićeva u ilustracijama postavlja u „beskrajni plavi krug”. Plavetnilo je naglašeno kao vizuelni segment knjige kroz ilustracije, iako ne tako direktno iskazano u tekstu ali asocira na Panonsko more i na „beskrajni plavi krug” Miloša Crnjanskog u kome je zvezda.

            Plavetnilom je naslikala zapitanost, suočavanje sa samim sobom, lutanje u potrazi za nečim, nadu, beg od same sebe, ali i beg ka nečemu ili ka traženju nekog novog Ja, kretanje ka spasenju, što plavetnilo čini metaforom pojedinačnog ali i života uopšte.

            Svaki segment ove specifične knjige traži posebnu pažnju za sebe i ilustracije nisu samo vizuelni komentar knjige, nego taj tekst nadograđuju tvoreći jednu celinu, dajući punoću izraza jer moguće je da egzistiraju odvojeno, da slike budu u galeriji, a da se ne zna kakav je tekst ili da se tekst štampa bez ilustracija. To je Senkin duhovni svet, svet umetnosti kroz koji je ona nastavila svoju stvaralačku nit počev od fotografije i video radova gde je pokušavala da ispituje, iz različitih uglova i na različite načine, odnos duha i tela i sveta u kome živimo, u odnosu na neki drugi svet, neki duhovni svet, svet umetnosti i svetla koji je zapravo možda drugo lice fizičkog, pojavnog sveta.

PODELITE OVAJ TEKST NA: