детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПИСАЦ И СЛИКАР У ИСТО ВРЕМЕ У ИСТОМ ДЕЛУ

Сенка Влаховић ,„Банатска Венера и јунак Димитриј” (Банатски културни центар, 2020)

 Проф. др Слађана Миленковић

            Књижевно-визуелно дело под називом „Банатска Венера и јунак Димитриј” Сенке Влаховић, директорке Банатског културног центра у Новом Милошеву, представља хипертекст у којем су обједињени реч и слика. Њена шеста књига представља својеврсни уметнички објекат, где је она аутор текста, илустрација и дизајна. Главни ликови књиге Банатска Венера и јунак Димитриј обједињују различите идентитете и личности из историје књижевности и уметности, она је и Пушкинова Татјана Ларина, Ботичелијева Венера, Косовка девојка, Персефона, Грушењка,  Ленка, Јефимија, он је и Димитрије, Оњегин, Мита Бекрија из народне песме Вук Исакович, ратник у најширем смислу као књижевни мотив, бројне су асоцијације на дела у којима си ти јунаци налазе, углавном је то општепозната лектира и део опште културе. Текст твори бројне интертексталне везе, већ ишчитане из поднаслова где је: Татјана међу јавом и међ’ сном, па у плавом кругу: Татјана, соко женски: Татјана човеку са два имена (једно je ратник, а друго песник)...

            Ликовни аспект има исту важност као и лирска прича, вишеслојност се огледа у обиљу различитих израза који нуде тумачења у више праваца чинећи ову књигу поливалентном. Текст и слика су тесно повезани али могу да егзистирају и свако за себе, илустрације су својеврсни коментар, допуна и тумачење, нуде нешто ново чега нема у тексту, аутономне у односу на текст. Садрже различите мотиве који се јављају у тексту али не на исти начин, управо тај недостатак јасних одређења или граница дозвољава разнородна тумачења.

            Ова уланчана, кратка лирска проза има елементе драмског текста, где је свака та прича заправо по један кратки монолог главне јунакиње који се завршава неким коментаром, могло би се претпоставити, наратора или би, ти пасажи, могли да се схвате као дидаскалије где се налазе у загради, а где ауторка даје коментар на то шта Татјана као јунакиња или неки њен алтер его, Банатска Венера или Татјана Ларина Банатска говори, као и на на то шта говори мушки јунак. Банатска Венера асоцира и на Ботичелијеву Венеру јер излази из Панонског мора, шкољка на крају књиге се отвара и из ње се рађа бисер, који је и на насловној корици, а ка том бисеру читаоце води нит црвеног клупка, можда Аријадниног које разрешава ситуације и у том бисеру, у том језгру где се спајају супротности. Ово је и љубавна прича али и више од тога, ту спајају различити принципи, спајају се дух и тело, мушко и женско, човек и Бог, у тој тачки спајају се небо и земља, кроз причу о односу јунака заправо можемо сазнати нешто и о свему ономе што се дешава у оквиру сваког појединца, па и уопште у људском роду о тим супротностима које би ваљало помирити и лакше живети.

            Овај књижевни жанр отворене структуре не може да се тек тако лако само сврста у неку посебну категорију. Карактерише га жанровска, просторна и временска неомеђеност и неспутаност, а исто тако и неомеђеност и неспутаност ауторкиног, не само књижевног, већ и ликовног, уопште уметничког дара. Битне одлике ове књиге су вишеслојност и мултидисциплинарност, те осим читаоцима и заљубљеницима у књижевност, може да буде занимљива и љубитељима ликовне уметности, дизајна, теоретичарима илустрације итд. Сваком од њих пружа понешто, било да је реч о садржају приче, било да је реч о ликовном изражајном средству или приступу ликовном мотиву. Ова литерарна форма може се описати као амалгам, легура, колаж или мозаик, можда је најтачније да се каже да је форма хибридна. Сврха легуре или мозаика јесте стварање нечег новог од бар два различита полазна елемента, а ово је управо једно такво Сенкино ново ткање, чију потку чиние елементи лирске прозе, драмског израза и илустрације, поигравања дизајном, обликом и смислом. Како има разне облике, можемо књизи придодати и одредницу полиморфна, услед синтетичности и вешто укомпонованих елемената из разних жанрова не би било погрешно рећи да одише својеврсном синергијом.

            Дух ауторке свакако јесте радознао и немиран, никако статичан или једнодимензионалан; довољно је талентована да своја искуства преточи у записе и слике. Коначно, сам читалац се кроз слике које ствара читајући књигу и кроз илустрације измешта из своје позиције и прати ауторку кроз њену причу. Сенка Влаховић је писац и сликар у исто време, у истом делу, текст и слике међусобно се прожимају, а обједињује их дизајн, у чему је ова уметница такође осведочена и који је утицао на то како оне заједно комуницирају и чине целину. Татјанину молитву и Димитријеву одсутност Влаховићева у илустрацијама поставља у „бескрајни плави круг”. Плаветнило је наглашено као визуелни сегмент књиге кроз илустрације, иако не тако директно исказано у тексту али асоцира на Панонско море и на „бескрајни плави круг” Милоша Црњанског у коме је звезда.

            Плаветнилом је насликала запитаност, суочавање са самим собом, лутање у потрази за нечим, наду, бег од саме себе, али и бег ка нечему или ка тражењу неког новог Ја, кретање ка спасењу, што плаветнило чини метафором појединачног али и живота уопште.

            Сваки сегмент ове специфичне књиге тражи посебну пажњу за себе и илустрације нису само визуелни коментар књиге, него тај текст надограђују творећи једну целину, дајући пуноћу израза јер могуће је да егзистирају одвојено, да слике буду у галерији, а да се не зна какав је текст или да се текст штампа без илустрација. То је Сенкин духовни свет, свет уметности кроз који је она наставила своју стваралачку нит почев од фотографије и видео радова где је покушавала да испитује, из различитих углова и на различите начине, однос духа и тела и света у коме живимо, у односу на неки други свет, неки духовни свет, свет уметности и светла који је заправо можда друго лице физичког, појавног света.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: