detalj slike: KRK Art dizajn

 Ne pitaj

Ne pitaj me zašto pišem 

o kišnim jutrima, u sobi 

sa kafom i cigaretom.

Ne znam šta bih drugo.

Kiša u meni budi nostalgiju.

Bilo je kišovito kada si 

nestala iz mog života, bez 

ikakve poruke. Jednostavno

si otišla.

Vreme se menja, tada sam

depresivan. Lek za smirenje

ne pomaže da te zaboravim.

Ni pesma Bijelog dugmeta

sa radija. Prosto mi dođe

tek tako da napustim poeziju.

Napustiću poeziju, da te lakše

zaboravim, čitavu svetsku 

književnost. Nema tvojih usana

da mi tiho šapuću nežne reči.

Ne mogu da pišem stihove

u kojima si ti glavna tema.

Da, napustiću književnost,

a da li će ona mene-ko to 

zna?

Demoni

Spalio sam svoje knjige,

prosipao bisere pred svinje.

Demoni žive u mojim stihovima.

Spalio sam knjige na lomači,

neka mi istorija sudi za grehe.

Napolju je proleće, a ja polako

venem, sa cigaretom u rukama

između četiri zida. Kao da đavo

stanuje u meni.

Ne, više nisam pisac.

Kritika je opalila 

smrtonosni hitac u srce.

Mrtav sam odavno, niko 

da mi javi.

Nebo ne čuje moje vapaje.

Demoni, jedan po jedan,

kljucaju delove tela.

Poezija umire sa mnom,

noćas u Beogradu.

Knjižara

Hiljade naslova poređanih

na police. Književni lavirint.

Enigma života u rukama.

Oda radosti, gneva, suza.

Smeju se lica sa korica.

Novac i bol u duši.

Strah od spoznaje živi u tebi.

Odgovor na sva pitanja u jednoj

zabačenoj ulici, u centru grada.

Vrata stare knjižare su širom 

otvorena.

PODELITE OVAJ TEKST NA: