детаљ слике: КРК Арт дизајн

 Не питај

Не питај ме зашто пишем 

о кишним јутрима, у соби 

са кафом и цигаретом.

Не знам шта бих друго.

Киша у мени буди носталгију.

Било је кишовито када си 

нестала из мог живота, без 

икакве поруке. Једноставно

си отишла.

Време се мења, тада сам

депресиван. Лек за смирење

не помаже да те заборавим.

Ни песма Бијелог дугмета

са радија. Просто ми дође

тек тако да напустим поезију.

Напустићу поезију, да те лакше

заборавим, читаву светску 

књижевност. Нема твојих усана

да ми тихо шапућу нежне речи.

Не могу да пишем стихове

у којима си ти главна тема.

Да, напустићу књижевност,

а да ли ће она мене-ко то 

зна?

Демони

Спалио сам своје књиге,

просипао бисере пред свиње.

Демони живе у мојим стиховима.

Спалио сам књиге на ломачи,

нека ми историја суди за грехе.

Напољу је пролеће, а ја полако

венем, са цигаретом у рукама

између четири зида. Као да ђаво

станује у мени.

Не, више нисам писац.

Критика је опалила 

смртоносни хитац у срце.

Мртав сам одавно, нико 

да ми јави.

Небо не чује моје вапаје.

Демони, један по један,

кљуцају делове тела.

Поезија умире са мном,

ноћас у Београду.

Књижара

Хиљаде наслова поређаних

на полице. Књижевни лавиринт.

Енигма живота у рукама.

Ода радости, гнева, суза.

Смеју се лица са корица.

Новац и бол у души.

Страх од спознаје живи у теби.

Одговор на сва питања у једној

забаченој улици, у центру града.

Врата старе књижаре су широм 

отворена.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: