detalj slike: KRK Art dizajn

SKAJLAJN PESNIČKOG ZAVIČAJA

(Bojana Kulidžan Gromović, Nebogled, 2021, Brankovo kolo, Sremski Karlovci–Novi Sad,)

Prof. dr Slađana Milenković

Bojana Kulidžan Gromović, pesnikinja i profesorica, autorka zbirke pesama „Nebogled”, za koju je dobila nagradu Stražilovo pojavila se na srpskom pesničkom nebu sjajna, kao zvezda Danica i privukla pažnju publike i kritike. Kako je neologizam nebogled i najavio, pesnikinja u knjizi gleda u nebo tragajući za smislom postojanja, vezujući prošlo i buduće i nadu u večnost poezije i umetnosti reči. Nebo se lepo vidi iz ravnice, ali se najbolje gleda u nebo sa visova, stojeći čvrsto na hercegovačkom kamenu na vrh planine, tu je nebogled, odatle se više vidi. To je skajlajn njenog pesničkog zavičaja, ali i izvorište pesme, stvaranja. Među dominantnim pesničkim motivima zbirke nalazese: reč, knjiga, književnost, gramatika, ali i svemir, nebo, kamenje, kamen, most, ljudi, žena i muškarac. Oni su protkali tri poetska ciklusanazvana:Svemiri, Oteta avlija i Žena koja sniva.

Reč iz naslova, nebogled,istaknuta je u prvoj pesmi „Nebogledu svemire” gde kaže da se vraća:„Pješke / U nebogled /Kući,” jer je njoj duhovna vertikala, dom. U toj pesmi naglašena je igra rečima, kojoj pesnikinja ostaje dosledna sve do kraja zbirke. Varirajući pesničke motive raspuklog šipka, granate i glave,koji su za nju jedno te isto, koristeći to što granata na italijanskom jezikuznači nar, šipak, a označava i granatu koja je takođe i artiljerijski projektil, slika sopstveni doživljaj života kao poništenje dosadašnjeg i rađanje nekog novog pogleda, kad kaže da se iz njene „raspukle glave prosipaju zrna šipka”, a njeno „Dozrelo prezrelo mastilo / od upijača ište povrat boje”. Oslikala je„obeskrovljen dom” u kojem pokušava da se brani od „cvata raspuklih granata /glasovima predaka”.

Dekonstrukcija života je prisutna uz rekonstrukciju nadstvarnosti, imaginarnog sveta, uprkos stvarnosti koja je polazni okvir za pesmu, a koja je ratna, izbeglička, malo optimistička, teška, ona ipak, već drugoj pesmi „Prepisivači”potvrđuje svoju veru igovori da i dalje veruje u „boga ispsovanog” nakon što su ga „raskomadali / prepisivači spaljenih knjiga”.U pesmi „Hipnoza ili psihoza” poistovetila se sa bubom pritisnutom knjigom, koja visi o obeleživačui podseća na togde je zastala u čitanju. Knjiga kao motiv, ovde je data hiperbolisana, za nju je ona nesavladiva, za nju je ta knjiga veća od nje same milion puta.

Ciklus pesama „Oteta avlija”već nazivom u kojem je, takođe upotrebljena igra rečima, asocirana Ivu Andrića kojim će se baviti i u svojoj narednoj zbirci. U prvoj pesmi„Mjesto prebijališta”potvrđuje se kao bezdomna, koja ima „kuću na pola puta / između starog i novog”. U ovom, središnjem ciklusu su pesme o zavičaju, ljudima, uopšte o mislu postojanja, odnosu prema precima, nasleđu. U tim pesmama je baba „Nebeska kuvarica”, brat je kao blizanac s kojim je vezana „tankim nitima / što isplete majka”, a tata i pesnikinja vode dijalog pun lokalizama što ovoj poeziji daje nove aspekte. Slika teške sudbine svojih sunarodnika i soptvenu na više mesta u zbirci gde sve nas opominje ne dajući ni pesnikinji da uzleti u životu:

„Planirani haos hoda kraj kolone.

Iz pokidane duše jauk se razliježe.

Kuda dalje i ima l' igdje teže?”  (Korak u nebo)

Pesma „Golubije siva” u naslovu ima boju kojau tekstu pesme nije spomenuta, nije imenovana, ali je naznačeno da je sinestezijom došla do nje,što znači spajanjem više izvora čula koji tvore doživljaj. U celoj zbirci ima dosta asocijacija na plavu boju,iako je ne spominje često, ali uato je reč nebo spomenuta više puta, čak istaknuta i u naslovima pesama. U pesmi „Koraku nebo” potresnim stihovima kaže da oni kojima je „žicom vezano srce, a nožem presječen pogled” polako „koračaju u nebo”. Poetesa „odustaje od borbe” u pesmi „Borba za nebo”jer joj je „dugo trebalo da progleda”, u sledećoj pesmi „nebo je blatnjavo” što može da bude i oksimoron jer nebo ne može biti blatnjavo i asocira na neku braon boju, boju blata, ali već u pesmi „Ramza pocjepanu sliku“ kaže: „Prosulo se plavetnilo neba” i tu ona ističe boju, ne rekavši kao u svakodnevnom govoru da je nebo plavo, nego pesnički,pa njeno „plavetnilo neba” daje „danu život u boji”, nasuprot „crnom kamenju” koje je samo ovde imenovano kao takvo, dok je u ostalim pesmama sivo i belo. Ova pesma odiše atmosferom konačnog, prošlog za kojim žali, ali koje ipak rađa nadu:

„Pale su na zemlju latice ruže.

U mislima proljeće

u tijelu samo jesen.

Još nije opao behar,

prelijep je višnjik i mladice smokve.

Pokošena trava

miriše, posljednjim trzajem,

ošlje bode.”

Deskriptivnim pesničkim slikama naznačuje unutrašnje stanje pesnikinje, emocije i misli, što mogu samo vrsni pesnici. Njen opis prirode nije razvučen, nije dosadan, nije puko nabrajanje, već je dinamička i dramatična slika „u duši joj se nakupilo kamenje”, a slomljen ram slike zabo se pravo u srce:

„Tuga mi se niz lice slila,

na hladnim usnama

osjetih slanu toplinu.”

Samo je poslednja strofa pisana u prvom licu, što doprinosi utisku potpune predanosti pesničkog subjekta i kulminaciji doživljaja ostavljajući utisak na čitaoca. Prisutna je bolna realnost u njenim pesmama, gde spoljašnji svetvodi dijalog sa unutrašnjim ja,gde se ta dva sveta, vidljivi i nevidljivi, maštai realno, alegorijski i metaforički ukrštaju i gde se dešava ukrštaj života i smrti. Pesma joj pomaže da pobegne od stvarnosti, ona je slika paralelnog imaginarnog sveta u kojem se skriva. Ona ne piše pesmu, ona nju oseća i razorno doživljava, slika svoja osećanja za koja ne postoji drugi način da ih iskaže. Pesma joj je uteha ijedinstveno utočište, ona je iskazana slutnja iintuicija.

Motiv svemira imenovan kao kosmos je u pesmi „San u rijeci”gde pesniikinja teče kroz „zelenu rijeku”u kojojse čitav kosmos u stvari ogleda,„baca se u nebo”, a most se ruši za njom.Most kao motiv možemo u intertekstualnoj vezi da dovedemo ponovo sa Ivom Andrićem,ona  kaže „gradim ponovo most / naporima duše. / I gradiću svaki put / kad poželim da se vratim.”Kamenje sa kojeg ona gleda svoje nebo, neobično koristi u pesmi „Poruka”kad kaže: „rado bih se ušuškala lišćem / i kamenom”, a to sve ispod „zemlje koja krvlju i suzama lipti”. Kamen je neobičan za ušuškavanje jer je to nemoguće, a ona stremi ka tome. Ima još neobičnih stilskih figura kod Bojane, kao npr. oksimoron: „Daljine nemirom miruju” i mnoge druge.

Ciklus ljubavnih pesama nazvan je „Žena koja sniva”, dakle nije žena koja sanja ili je u snu,ona je dala baš ovaj neobičan oblik,ona sniva. Neke pesme su podstaknute prizorima svakodnevice, recimo lutkica sa torte za nju je jedan od motiva, ali opet i tu ima iautopoetičke motive: „Postojala je riječ –iskra” u pesmi „Poetični plamen” koja može da bude, barem za sada, njeno pesničko vjeruju. Za nju su stihovi „plamenovi vatre”, a misao je „ožiljak” kaže: „Ako je riječ plamena / i pjesma vatra /ne marim i da sam pepeo!” dakle spremna je na svaku cenu da plati za život u pesmi. Pesnikinja je zauvek u tom međuprostoruintuicije gde svaka nada nosi mogućnost da će se iz vatre roditi nova pesma, pa čak iako nju uništi. Intuicijaje kapija za ulazak u novi svet, svet metafora. Intuitivni uvid prepoznaju i Hegel i Kroče, a kako je analiziriajući njihove stavove, Petar Milosavljević objasnio taj fenomen:„Svaka prava intuicija i predodžba u isti je mah i izraz. Umetnost se sastoji od intuicija koje su šire i složenije od onih iz običnog života.” (Milosavljević 2000: 397) Lepota koju ona stvara samo je odraz onoga što je ona dugo nosila u sebi, skrivene stvarnosti njenog bića koja konačno dolazi do svog izražaja.

Kad je reč o susretu muškog i ženskog principa u ljubavnim pesmama, gitara je čest motiv, možda zato što je vezana za tog njenog, pesničkog dragog, kaže da „naštima gitaru” i da zajedno „plešu putevima kajdanke” gitara je i„samo prazna ljuštura” i njih vidi kao „dvoje ludaka, / čudaka, zanesenjaka” u pesmi „Bez ljubavi tvoje”. Ponovo razmišljajući,poredi njih dvoje sa putem jezika:„ako smo mi cjelina nerazdvojiva / vremenom, mjestom, priloškom odredbom za ljubav”, „mi ne može bez ti i bez ja”sve je to „mjerna jedinica ljubavi” jer toliko ga voli, da zaključuje na kraju da su oni: „Mi, dvojina, staroslovenska, / mjera za nemjerljivo”.U pesmi „Tvoje”kaže da je „nedeljivo mi”, a najlepša igra rečima u susretu autopoetičkih i ljubavnih motiva je možda u „Pesmi o ljubavi” jer tu navodi mesto Tijanje i igra se rečima da je ono nastalo od „ti i ja” i da je postalo „Mijanje”,gde je„ljubav u obliku čestice”, upravo one iz koje je „nastao svemir”, dakle u Tijanju je „SveMir” i tu kako navodi:„Ležimo na zemlji spojenih dlanova i osluškujemo šapat praiskoni”. Prostori u kojima je pesnički subjekt su priroda, navedena slika ga stavlja u iskonsku poziciju u kojoj su bili preci jer su bili mnogo bliži prirodi ali ti prostori su i urbani. Ima dosta pesničkih slika naravno iz svakodnevice, društvenih mreža, bežične komunikacije, često su korišćeni digitalni termini u metaforama „digitalni svet” ili „pikseli oka” ili „traži ga u šifri za Vaj-faj” u raznim bazama podataka, da ne bi „pjesme progledale”.

U„Ljubavi otkupljen” navodi Desankino „Progovori da vidim ko si,” kao citat dana i tu ostaje „neko u snu zadavljen” pišući je u muškom rodu kaže„samo bih da budem u ljubavi otkupljen”. Zbirku zaključuje pesmom „Pismo”gde kaže „Otkupljujem prećutnim riječima / Neizrečeno”.Ostaje još uvek nešto neizrečeno i ono što se iščitava između redova, a i naravno ostaje nešto i da se dopiše za narednu zbirku.

PODELITE OVAJ TEKST NA: