детаљ слике: КРК Арт дизајн

СКАЈЛАЈН ПЕСНИЧКОГ ЗАВИЧАЈА

(Бојана Кулиџан Громовић, Небоглед, 2021, Бранково коло, Сремски Карловци–Нови Сад,)

Проф. др Слађана Миленковић

Бојана Кулиџан Громовић, песникиња и професорица, ауторка збирке песама „Небоглед”, за коју је добила награду Стражилово појавила се на српском песничком небу сјајна, као звезда Даница и привукла пажњу публике и критике. Како је неологизам небоглед и најавио, песникиња у књизи гледа у небо трагајући за смислом постојања, везујући прошло и будуће и наду у вечност поезије и уметности речи. Небо се лепо види из равнице, али се најбоље гледа у небо са висова, стојећи чврсто на херцеговачком камену на врх планине, ту је небоглед, одатле се више види. То је скајлајн њеног песничког завичаја, али и извориште песме, стварања. Међу доминантним песничким мотивима збирке налазесе: реч, књига, књижевност, граматика, али и свемир, небо, камење, камен, мост, људи, жена и мушкарац. Они су проткали три поетска циклусаназвана:Свемири, Отета авлија и Жена која снива.

Реч из наслова, небоглед,истакнута је у првој песми „Небогледу свемире” где каже да се враћа:„Пјешке / У небоглед /Кући,” јер је њој духовна вертикала, дом. У тој песми наглашена је игра речима, којој песникиња остаје доследна све до краја збирке. Варирајући песничке мотиве распуклог шипка, гранате и главе,који су за њу једно те исто, користећи то што граната на италијанском језикузначи нар, шипак, а означава и гранату која је такође и артиљеријски пројектил, слика сопствени доживљај живота као поништење досадашњег и рађање неког новог погледа, кад каже да се из њене „распукле главе просипају зрна шипка”, а њено „Дозрело презрело мастило / од упијача иште поврат боје”. Осликала је„обескровљен дом” у којем покушава да се брани од „цвата распуклих граната /гласовима предака”.

Деконструкција живота је присутна уз реконструкцију надстварности, имагинарног света, упркос стварности која је полазни оквир за песму, а која је ратна, избегличка, мало оптимистичка, тешка, она ипак, већ другој песми „Преписивачи”потврђује своју веру иговори да и даље верује у „бога испсованог” након што су га „раскомадали / преписивачи спаљених књига”.У песми „Хипноза или психоза” поистоветила се са бубом притиснутом књигом, која виси о обележивачуи подсећа на тогде је застала у читању. Књига као мотив, овде је дата хиперболисана, за њу је она несавладива, за њу је та књига већа од ње саме милион пута.

Циклус песама „Отета авлија”већ називом у којем је, такође употребљена игра речима, асоцирана Иву Андрића којим ће се бавити и у својој наредној збирци. У првој песми„Мјесто пребијалишта”потврђује се као бездомна, која има „кућу на пола пута / између старог и новог”. У овом, средишњем циклусу су песме о завичају, људима, уопште о мислу постојања, односу према прецима, наслеђу. У тим песмама је баба „Небеска куварица”, брат је као близанац с којим је везана „танким нитима / што исплете мајка”, а тата и песникиња воде дијалог пун локализама што овој поезији даје нове аспекте. Слика тешке судбине својих сународника и соптвену на више места у збирци где све нас опомиње не дајући ни песникињи да узлети у животу:

„Планирани хаос хода крај колоне.

Из покидане душе јаук се разлијеже.

Куда даље и има л' игдје теже?”  (Корак у небо)

Песма „Голубије сива” у наслову има боју којау тексту песме није споменута, није именована, али је назначено да је синестезијом дошла до ње,што значи спајањем више извора чула који творе доживљај. У целој збирци има доста асоцијација на плаву боју,иако је не спомиње често, али уато је реч небо споменута више пута, чак истакнута и у насловима песама. У песми „Кораку небо” потресним стиховима каже да они којима је „жицом везано срце, а ножем пресјечен поглед” полако „корачају у небо”. Поетеса „одустаје од борбе” у песми „Борба за небо”јер јој је „дуго требало да прогледа”, у следећој песми „небо је блатњаво” што може да буде и оксиморон јер небо не може бити блатњаво и асоцира на неку браон боју, боју блата, али већ у песми „Рамза поцјепану слику“ каже: „Просуло се плаветнило неба” и ту она истиче боју, не рекавши као у свакодневном говору да је небо плаво, него песнички,па њено „плаветнило неба” даје „дану живот у боји”, насупрот „црном камењу” које је само овде именовано као такво, док је у осталим песмама сиво и бело. Ова песма одише атмосфером коначног, прошлог за којим жали, али које ипак рађа наду:

„Пале су на земљу латице руже.

У мислима прољеће

у тијелу само јесен.

Још није опао бехар,

прелијеп је вишњик и младице смокве.

Покошена трава

мирише, посљедњим трзајем,

ошље боде.”

Дескриптивним песничким сликама назначује унутрашње стање песникиње, емоције и мисли, што могу само врсни песници. Њен опис природе није развучен, није досадан, није пуко набрајање, већ је динамичка и драматична слика „у души јој се накупило камење”, а сломљен рам слике забо се право у срце:

„Туга ми се низ лице слила,

на хладним уснама

осјетих слану топлину.”

Само је последња строфа писана у првом лицу, што доприноси утиску потпуне преданости песничког субјекта и кулминацији доживљаја остављајући утисак на читаоца. Присутна је болна реалност у њеним песмама, где спољашњи светводи дијалог са унутрашњим ја,где се та два света, видљиви и невидљиви, маштаи реално, алегоријски и метафорички укрштају и где се дешава укрштај живота и смрти. Песма joj помаже да побегне од стварности, она је слика паралелног имагинарног света у којем се скрива. Она не пише песму, она њу осећа и разорно доживљава, слика своја осећања за која не постоји други начин да их искаже. Песма joj је утеха ијединствено уточиште, она је исказана слутња иинтуиција.

Мотив свемира именован као космос је у песми „Сан у ријеци”где песниикиња тече кроз „зелену ријеку”у којојсе читав космос у ствари огледа,„баца се у небо”, а мост се руши за њом.Мост као мотив можемо у интертекстуалној вези да доведемо поново са Ивом Андрићем,она  каже „градим поново мост / напорима душе. / И градићу сваки пут / кад пожелим да се вратим.”Камење са којег она гледа своје небо, необично користи у песми „Порука”кад каже: „радо бих се ушушкала лишћем / и каменом”, а то све испод „земље која крвљу и сузама липти”. Камен је необичан за ушушкавање јер је то немогуће, а она стреми ка томе. Има још необичних стилских фигура код Бојане, као нпр. оксиморон: „Даљине немиром мирују” и многе друге.

Циклус љубавних песама назван је „Жена која снива”, дакле није жена која сања или је у сну,она је дала баш овај необичан облик,она снива. Неке песме су подстакнуте призорима свакодневице, рецимо луткица са торте за њу је један од мотива, али опет и ту има иаутопоетичке мотиве: „Постојала је ријеч –искра” у песми „Поетични пламен” која може да буде, барем за сада, њено песничко вјерују. За њу су стихови „пламенови ватре”, а мисао је „ожиљак” каже: „Ако је ријеч пламена / и пјесма ватра /не марим и да сам пепео!” дакле спремна је на сваку цену да плати за живот у песми. Песникиња је заувек у том међупросторуинтуиције где свака нада носи могућност да ће се из ватре родити нова песма, па чак иако њу уништи. Интуицијаје капија за улазак у нови свет, свет метафора. Интуитивни увид препознају и Хегел и Кроче, а како је анализириајући њихове ставове, Петар Милосављевић објаснио тај феномен:„Свака права интуиција и предоџба у исти је мах и израз. Уметност се састоји од интуиција које су шире и сложеније од оних из обичног живота.” (Милосављевић 2000: 397) Лепота коју она ствара само је одраз онога што је она дуго носила у себи, скривене стварности њеног бића која коначно долази до свог изражаја.

Кад је реч о сусрету мушког и женског принципа у љубавним песмама, гитара је чест мотив, можда зато што је везана за тог њеног, песничког драгог, каже да „наштима гитару” и да заједно „плешу путевима кајданке” гитара је и„само празна љуштура” и њих види као „двоје лудака, / чудака, занесењака” у песми „Без љубави твоје”. Поново размишљајући,пореди њих двоје са путем језика:„ако смо ми цјелина нераздвојива / временом, мјестом, прилошком одредбом за љубав”, „ми не може без ти и без ја”све је то „мјерна јединица љубави” јер толико га воли, да закључује на крају да су они: „Ми, двојина, старословенска, / мјера за немјерљиво”.У песми „Твоје”каже да је „недељиво ми”, а најлепша игра речима у сусрету аутопоетичких и љубавних мотива је можда у „Песми о љубави” јер ту наводи место Тијање и игра се речима да је оно настало од „ти и ја” и да је постало „Мијање”,где је„љубав у облику честице”, управо оне из које је „настао свемир”, дакле у Тијању је „СвеМир” и ту како наводи:„Лежимо на земљи спојених дланова и ослушкујемо шапат праискони”. Простори у којима је песнички субјект су природа, наведена слика га ставља у исконску позицију у којој су били преци јер су били много ближи природи али ти простори су и урбани. Има доста песничких слика наравно из свакодневице, друштвених мрежа, бежичне комуникације, често су коришћени дигитални термини у метафорама „дигитални свет” или „пиксели ока” или „тражи га у шифри за Вај-фај” у разним базама података, да не би „пјесме прогледале”.

У„Љубави откупљен” наводи Десанкино „Проговори да видим ко си,” као цитат дана и ту остаје „неко у сну задављен” пишући је у мушком роду каже„само бих да будем у љубави откупљен”. Збирку закључује песмом „Писмо”где каже „Откупљујем прећутним ријечима / Неизречено”.Остаје још увек нешто неизречено и оно што се ишчитава између редова, а и наравно остаје нешто и да се допише за наредну збирку.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: