detalj slike: KRK Art dizajn

Međe

Slaba sam, Najdraži,

na brnje i crvene lampice

iz kojih jaz u vidu cveta raste.

Iz čeljusti razjapljene

proterani jadi

rani ojačavaju

u logos fantaste.

Jer nekada se čoveku jedu trešnje

u vreme kad zri grožđe.

I u ovoj novoj stvarnosti

gde geometar je svaki

što sate svoje minutima broji,

a moje u godine pretače,

meni je sve tešnje

i boli me sve jače.

Slaba sam, Jedini,

na oklope,

svečane kiklope

i leptire štitaste.

I nestajem polako

kroz ljude i prozore

za sobom

zvezde paučinaste...

Vučem kô siročad

podavljenu

u dubokom plavetnilu.

I klikćem grbava,

teturam se kô kornjača

tražeći svoje jato,

al’ slaba

da primim još jedno zato

blagosloveno pljuvačkom

onoga što mi se obraća.

Slaba sam, Svevidi,

(jer tvrde da je zlato)

na sve pošasti ljudske

i cepa mi se koža

na dodir igračke...

Što zvuči kao čovek

i gleda kao čovek,

rođeno iz ljuske

i nema mu tačke.

Slaba sam, Izumitelju,

na hibride tašte

jer volim Čoveka

uspavanog,

zabludelog,

oživljenog,

iz mašte.

I navijam,

navijam

da čujem

prvi otkucaj.

(Aleksandra Đorđević)

aleksandr@djordjevic.art

Srećno sutra

To sutra je i tebi,

tako sam osetio

čim sam zamislio,

sve ostalo je nakon.

U tvom gradu nisam bez tebe;

prisutna sve vreme,

ispratićeš me

u kišnu noć,

a znam,

bićeš u meni,

slobodna kô nikad,

na vratima srca kô na vratima dečje sobe.

„Je li sve u redu?“

sretneš se sa radošću

kad se uveriš,

osmeh na licu.

Biću ono tvoje dete

kom najviše veruješ i

uvek nedovoljno sigurna i

preterano brižna

molićeš kišu da ne pada

i stiskati mi ruku toliko nežno

čitavo vreme stisak u mojoj šaci;

i u onom trenutku

kad budem potpuno svestan

da si daleko.

(Ilija Šaula)

ilij@saula.art

PODELITE OVAJ TEKST NA: