детаљ слике: КРК Арт дизајн

Међе

Слаба сам, Најдражи,

на брње и црвене лампице

из којих јаз у виду цвета расте.

Из чељусти разјапљене

протерани јади

рани ојачавају

у логос фантасте.

Јер некада се човеку једу трешње

у време кад зри грожђе.

И у овој новој стварности

где геометар је сваки

што сате своје минутима броји,

а моје у године претаче,

мени је све тешње

и боли ме све јаче.

Слаба сам, Једини,

на оклопе,

свечане киклопе

и лептире штитасте.

И нестајем полако

кроз људе и прозоре

за собом

звезде паучинасте...

Вучем кô сирочад

подављену

у дубоком плаветнилу.

И кликћем грбава,

тетурам се кô корњача

тражећи своје јато,

ал’ слаба

да примим још једно зато

благословено пљувачком

онога што ми се обраћа.

Слаба сам, Свевиди,

(јер тврде да је злато)

на све пошасти људске

и цепа ми се кожа

на додир играчке...

Што звучи као човек

и гледа као човек,

рођено из љуске

и нема му тачке.

Слаба сам, Изумитељу,

на хибриде таште

јер волим Човека

успаваног,

заблуделог,

оживљеног,

из маште.

И навијам,

навијам

да чујем

први откуцај.

(Александра Ђорђевић)

aleksandr@djordjevic.art

Срећно сутра

То сутра је и теби,

тако сам осетио

чим сам замислио,

све остало је након.

У твом граду нисам без тебе;

присутна све време,

испратићеш ме

у кишну ноћ,

а знам,

бићеш у мени,

слободна кô никад,

на вратима срца кô на вратима дечје собе.

„Је ли све у реду?“

сретнеш се са радошћу

кад се увериш,

осмех на лицу.

Бићу оно твоје дете

ком највише верујеш и

увек недовољно сигурна и

претерано брижна

молићеш кишу да не пада

и стискати ми руку толико нежно

читаво време стисак у мојој шаци;

и у оном тренутку

кад будем потпуно свестан

да си далеко.

(Илија Шаула)

ilij@saula.art

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: