detalj slike: KRK Art dizajn

OGLEDALO

Hoćemo vernost

a sami pokleknemo na prvom koraku iskušenja.

Hoćemo Boga

a đavo nam je miliji.

Odričemo se nepoznatog anđela,

previše dalekog, dragog, nedokučivog,

zarad zagrljaja poznatog vraga;

A i onog Boga se setimo samo kada nam je teško,

kada postanemo potrošeno meso -

oglodana kost koja polako truli u oku svakog posmatrača,

nespremnog i nevoljnog da zastane

i da nam pruži ruku.

Hoćemo slobodu,

a nismo dostojni ni ime da joj izgovorimo.

Biramo kavez kao svoje prirodno stanište.

Kavez sa širokim rešetkama;

Dovoljno širokim da kroz njih prođu

uvreda i pokuda,

upućeni svakom ko se usudi

ko može, ko sme.

Hoćemo jednu vrstu žena za devojke,

drugu za supruge,

a od ćerki pravimo treću sortu.

Suprugu učimo da ćuti,

a ćerku da govori;

Suprugu da kući,

a ćerku da raskući;

Suprugu da guta,

a ćerku da ispljune

i ono što nije progutala.

Hoćemo muškarce

ponosite i jake,

sposobne da nestanu, da ih nema kada su suvišni.

Hoćemo muškarce

spremne da oproste nama -

sve ono za šta ćemo na kolenima

moliti svoje sinove,

da nikada, ni po koju cenu

ne oproste svojim devojkama i suprugama.

Tako je to i tako to mora.

Opravdanje nam je kao pasoš

s kojim hodamo kroz život.

Bauljamo spuštene glave,

kao da nosem po zemlji

ispisujemo izvinjenje nebu

što nam je srce samo običan zakržljali mišić.

Ništa drugo do nastavno sredstvo na času anatomije.

A hoćemo?!

Bitno je da hoćemo.

Pogledaj se u ogledalo.

Reci mi: Koliko govno vidiš?

N... IME TI ĆUTIM

Ime ti ćutim.

Krijem ga od baksuza i vragova kletih;

Od svoje želje puste da ne poludim,

da ne počnem sebi da se svetim,

što sam poverovao u prokleto,

od Boga uzeto,

od Boga oteto,

u reči: Volim te;

Kada na ovom svetu samo tišina i pogled znače ljubav.

N...

Pamtiću te, moram.

Nosiću te kao žig na koži ispod koje pečeš i boliš.

Uplašena travko što orahu iščupa koren;

I od hrasta napravi trsku!

Otrovna voćko - što mi zaliči na polen?

Crni usude na ubogom krstu.

Anđele...

I sto života bih menjao

za još jednu smrt na tvojim usnama.

N...

Dugo sam mislio da si ti najdivnije stvorenje koje hoda.

Kada sam te prvi put sreo, 

imao sam utisak -

da si se pet minuta pre toga izlegla iz jajeta

i da ti ljuske još stoje zalepljene u kosi

dok promrzlim pogledom topiš novembar oko nas.

Pamtiću tvoj beli kaput,

tvoj hod,

neverovatno hladne dlanove

i ubrzano lupanje srca.

Pamtiću koliko si volela da izvrćeš reči,

pa umesto što - kažeš šĆo,

umesto nešto - kažeš nešĆo,

pa, šĆo ovo, šĆo ono,

nešĆo sam te pitala...?

A meni se činilo da si ti odgovor a ne pitanje.

Odgovor na svako moje pitanje u životu.

Na svako što -

i na svako – dugo, glasno i mučno zašto -

uz neizbežan pogled ka nebu.

Sad ja tebe pitam:

i što i šĆo;

I ostaje mi da verujem

da je razlog bar nešto ili nešĆo?

N…

Čudna smo sorta mi ljudi...

Čovek je čoveku najveći otrov i jedini lek...

Samo ja sam se ovog puta toliko otrovao,

da nisam siguran

da li uopšte želim da se lečim?

Kao da krenem levom rukom da tražim lek,

a desnom udaram sebe preko leve,

kažem: Stani prokletniče! Pusti je!

Zar ćeš je isterati iz krvi?!

Gde će ona bosonoga beskućnica

međ trnje i vetrove?

Pusti je... To je njeno.

Dobro...

Budi tu.

Budi u krvi otrove moj mili.

Ionako je bez tebe obična zamućena voda;

Uprljana prosečnim bauljanjem kroz život.

N...

Sećam se koliko si mi prigovarala za pesme.

Te zbog čega ova pesma ovoj,

te zbog čega ona pesma onoj,

a kada će pesme za mene?!

Kao da nisi mogla da razumeš,

ili bar ja nisam znao da ti objasnim,

da srećni ljudi ne pišu pesme.

Pesma i sreća ne idu zajedno,

ruku pod ruku...

To su dva krvna neprijatelja,

dva ovna na brvnu...

Gde pesma dođe -

tu je sreća,hladna i krutog tela izneta na vrata.

Pesma je samo poslednji pozdrav nečemu što je bilo lepo.

Salutiranje brodu koji tone;

Dostojanstven sonet

koji će završiti kod pogrešnih glava,

izmamiti aplauze pogrešnih ljudi,

i sve na kraju postaje bedno i jeftino,

sve,

a pesma najviše.

Kako sam i sam u jednoj pesmi rekao:

"Pesme su samo uzalud potrošene priče,

bunar patnji i ispovest pogrešnim ušima.

Dubina koja se nekim plićakom vode završava.

Živeti van stihova,

znači živeti srećno."

Baš tako...

Sreća je van stihova,

a ja sam sa tobom bio srećan.

Eto, sad imaš pesmu,

imaš i dve,

aimaćeš ih ko zna koliko,

i nadam se da si svesna koja je cena toga?

N...

Iskreno:

posle svega ne znam da li da ti poželim blagost ili pakost?

Držim ruke sklopljene za molitvu,

i ubi me dilema,

ne znam ka kome da se okrenem -

da li ka Bogu ili ka đavolu?

Pred kim da zakukam za tvoje zdravlje?

I tragovi mi bride od želje da ih nema.

Kolevka mi je postala tesna.

Ambis;

ponekad tako liči na udoban krevet.

N...

Pamtiću te, hoću...

Ne zato što želim da te pamtim,

nego zato što ne mogu da te zaboravim.

Pamtiću tebe,

ali pamtiću i ovo jutro

koje me je probudilo nakon još jedne smrti.

Hvala ti jutro!

I gde čulo i gde ne čulo...

Sada sam novi čovek;

Već ustajalo mrtav i taze živ.

Samo ne znam zašto me stalno čašćavaš samim sobom?

Da li me voliš ili me mrziš?

Da li me kažnjavaš

ili me nagrađuješ,

čak i kada nagradu ničim nisam zaslužio?

Jutro!

Kao da te čujem kako govoriš:

Diž‘ se pesniče, ne foliraj!

Skupljaj ostatke sebe

pa put pod noge;

Slomićeš ti srce bar još par puta...

U redu jutro... Ako ti tako kažeš -

tako će i biti.

Šta je smrt kada imaš jutro da je otera?

Nisu sve smrti toliko strašne,

nisu -

bar do one konačne smrti;

A do te konačne,

pamtiću tebe jutro,

a pamtiću i nju,

u vazduhu i treptaju;

u letnjem povetarcu

koji se bori da uđe u nozdrve;

U napuklim usnama

i praznim šetnjama;

U pragu rođene kuće što kopti za njenim stopalom;

U onoj suzi koju kao siroče krijem od sveta

da ne podseti na majku;

Dahom joj tražim naručje i dojilju u mirisu svake žene;

Sam je čuvam i gajim;

Sam kao samohrani otac naše zajedničke patnje.

Prava ispružena linija punog kruga.

Izgubljeni oklop bez svog viteza.

Kraj...

Kao da mu svetlucavost i sjaj

u mraku vidim.

N...

Ime ti ćutim.

Krijem ga od baksuza i vragova kletih;

Od svoje želje puste da ne poludim,

da ne počnem sebi da se svetim,

što sam poverovao u prokleto,

od Boga uzeto,

od Boga oteto,

u reči: Volim te;

Kada na ovom svetu samo tišina i pogled

znače ljubav.

N...

Ime ti ćutim.

Čuvam ga od sebe i za sebe;

Jer jedino tako mogu dalje.

Bar do nekih novih zaluda

i do nekih novih posrtanja.

Bar do one konačne smrti.

BOLONjA

Žal sa sebe stresem

i jezu iz kostiju na mah

u srž stavim.

Pa zrno nade pred ljude prinesem;

U prahu lica tražim,

od gareži iskru pravim.

Ima li nas?

U vrlini i kajanju;

U tuđem grehu i našem stradanju?

U bilo čemu ljudskom sposobnom  da rađa

i da voli?

Ima li nas...

U plaču beba,

u mlečnim zubima,

u nekim novim, jadnim, krhkim grudima?

Ima li nas, gde smo?

Možda u grobu zagrljeni i osuđeni na večnost,

kao dar i zamenu za izgubljeni tren.

Plavo oko moje...

Zenice krvava od srčerazbijenih snova;

Lepotice...

Ima li nas u Bolonji?

Na trgu "Pjaca Mađore";

Pred tuđinskim crkvama u potrazi za svojim Bogom,

u molitvi njemu:

Gospode, povedi nas sa sobom!

Ili nam bar ostavi jedan oblak

na ovom ukletom nebu;

Jer mi drugi krov nad glavom nemamo.

Ostalo je samo ono od duše daleko -

i još pamtim šta si rekla, šta sam rekô…

Ko prvi ode, da ugasi sunce -

jer otišlo je sve što je sjalo.

Sve što hoda, što diše…

Sve,

u ništa je stalo.

Pitam: Gde smo?

Ima li nas

u morima, u okeanima,

u mojim praznim, poroznim dubinama

i tvojim spomenarima;

Zapisani kao tajna koja krvari,

od istine što muči,

pa udari...

Ima li nas?!

U udžaricama našeg porekla,

u zaraslim poljima,

da li nam se u korovu koren zatira,

ili samo tiho buja za neki novi svet,

gde sreća sleduje svakom ko je želi?

Plavo oko moje...

Ima li nas u Bolonji?

U Ulici "Rizoli",

promrzli i gladni

u šetnji pored pekara i dućana,

priljubljenih dlanova

kao dva sirotana;

Zagledani u prosjake pokraj trotoara,

u njihov strah,

u kojem vidimo sebe?

Lepotice...

Ožaljena, ispraćena,

a nikad dočekana.

Od vazduha u telo iskovana.

Od vragova i truleži,

negde gore, visoko sakrivena.

Plavo oko moje...

Ima li nas?

U nadi,

u želji i žudnji;

U mašti,

gde jedino i besmo ljudi?

Ima li nas u životu,

koji je sve -

samo život, nije.

PODELITE OVAJ TEKST NA: