О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


ИМЕ ТИ ЋУТИМ

Никола Трифић
детаљ слике: КРК Арт дизајн
 

 

ОГЛЕДАЛО

 
Хоћемо верност
а сами поклекнемо на првом кораку искушења.
Хоћемо Бога
а ђаво нам је милији.
Одричемо се непознатог анђела,
превише далеког, драгог, недокучивог,
зарад загрљаја познатог врага;
А и оног Бога се сетимо само када нам је тешко,
када постанемо потрошено месо -
оглодана кост која полако трули у оку сваког посматрача,
неспремног и невољног да застане
и да нам пружи руку.
 
Хоћемо слободу,
а нисмо достојни ни име да јој изговоримо.
Бирамо кавез као своје природно станиште.
Кавез са широким решеткама;
Довољно широким да кроз њих прођу
увреда и покуда,
упућени сваком ко се усуди
ко може, ко сме.
 
Хоћемо једну врсту жена за девојке,
другу за супруге,
а од ћерки правимо трећу сорту.
Супругу учимо да ћути,
а ћерку да говори;
Супругу да кући,
а ћерку да раскући;
Супругу да гута,
а ћерку да испљуне
и оно што није прогутала.
 
Хоћемо мушкарце
поносите и јаке,
способне да нестану, да их нема када су сувишни.
 
Хоћемо мушкарце
спремне да опросте нама -
све оно за шта ћемо на коленима
молити своје синове,
да никада, ни по коју цену
не опросте својим девојкама и супругама.
 
Тако је то и тако то мора.
Оправдање нам је као пасош
с којим ходамо кроз живот.
Бауљамо спуштене главе,
као да носем по земљи
исписујемо извињење небу
што нам је срце само обичан закржљали мишић.
Ништа друго до наставно средство на часу анатомије.
 
А хоћемо?!
Битно је да хоћемо.
Погледај се у огледало.
Реци ми: Колико говно видиш?



 

Н... ИМЕ ТИ ЋУТИМ

 
Име ти ћутим.
Кријем га од баксуза и врагова клетих;
Од своје жеље пусте да не полудим,
да не почнем себи да се светим,
што сам поверовао у проклето,
од Бога узето,
од Бога отето,
у речи: Волим те;
Када на овом свету само тишина и поглед значе љубав.
Н...
 
Памтићу те, морам.
Носићу те као жиг на кожи испод које печеш и болиш.
Уплашена травко што ораху ишчупа корен;
И од храста направи трску!
Отровна воћко - што ми заличи на полен?
Црни усуде на убогом крсту.
Анђеле...
И сто живота бих мењао
за још једну смрт на твојим уснама.
Н...
 
Дуго сам мислио да си ти најдивније створење које хода.
Када сам те први пут срео, 
имао сам утисак -
да си се пет минута пре тога излегла из јајета
и да ти љуске још стоје залепљене у коси
док промрзлим погледом топиш новембар око нас.
 
Памтићу твој бели капут,
твој ход,
невероватно хладне дланове
и убрзано лупање срца.
 
Памтићу колико си волела да изврћеш речи,
па уместо што - кажеш шЋо,
уместо нешто - кажеш нешЋо,
па, шЋо ово, шЋо оно,
нешЋо сам те питала...?
А мени се чинило да си ти одговор а не питање.
Одговор на свако моје питање у животу.
На свако што -
и на свако – дуго, гласно и мучно зашто -
уз неизбежан поглед ка небу.
 
Сад ја тебе питам:
и што и шЋо;
И остаје ми да верујем
да је разлог бар нешто или нешЋо?
Н…
 
Чудна смо сорта ми људи...
Човек је човеку највећи отров и једини лек...
Само ја сам се овог пута толико отровао,
да нисам сигуран
да ли уопште желим да се лечим?
Као да кренем левом руком да тражим лек,
а десном ударам себе преко леве,
кажем: Стани проклетниче! Пусти је!
Зар ћеш је истерати из крви?!
Где ће она босонога бескућница
међ трње и ветрове?
Пусти је... То је њено.
 
Добро...
Буди ту.
Буди у крви отрове мој мили.
Ионако је без тебе обична замућена вода;
Упрљана просечним бауљањем кроз живот.
Н...
 
Сећам се колико си ми приговарала за песме.
Те због чега ова песма овој,
те због чега она песма оној,
а када ће песме за мене?!
Као да ниси могла да разумеш,
или бар ја нисам знао да ти објасним,
да срећни људи не пишу песме.
Песма и срећа не иду заједно,
руку под руку...
То су два крвна непријатеља,
два овна на брвну...
Где песма дође -
ту је срећa,хладна и крутог тела изнета на врата.
Песма је само последњи поздрав нечему што је било лепо.
Салутирање броду који тоне;
Достојанствен сонет
који ће завршити код погрешних глава,
измамити аплаузе погрешних људи,
и све на крају постаје бедно и јефтино,
све,
а песма највише.
Како сам и сам у једној песми рекао:
"Песме су само узалуд потрошене приче,
бунар патњи и исповест погрешним ушима.
Дубина која се неким плићаком воде завршава.
Живети ван стихова,
значи живети срећно."
Баш тако...
Срећа је ван стихова,
а ја сам са тобом био срећан.
Ето, сад имаш песму,
имаш и две,
aимаћеш их ко зна колико,
и надам се да си свесна која је цена тога?
Н...
 
Искрено:
после свега не знам да ли да ти пожелим благост или пакост?
Држим руке склопљене за молитву,
и уби ме дилема,
не знам ка коме да се окренем -
да ли ка Богу или ка ђаволу?
Пред ким да закукам за твоје здравље?
И трагови ми бриде од жеље да их нема.
Колевка ми је постала тесна.
Амбис;
понекад тако личи на удобан кревет.
Н...
 
Памтићу те, хоћу...
Не зато што желим да те памтим,
него зато што не могу да те заборавим.
Памтићу тебе,
али памтићу и ово јутро
које ме је пробудило након још једне смрти.
Хвала ти јутро!
И где чуло и где не чуло...
Сада сам нови човек;
Већ устајало мртав и тазе жив.
Само не знам зашто ме стално чашћаваш самим собом?
Да ли ме волиш или ме мрзиш?
Да ли ме кажњаваш
или ме награђујеш,
чак и када награду ничим нисам заслужио?
Јутро!
Као да те чујем како говориш:
Диж‘ се песниче, не фолирај!
Скупљај остатке себе
па пут под ноге;
Сломићеш ти срце бар још пар пута...
 
У реду јутро... Ако ти тако кажеш -
тако ће и бити.
Шта је смрт када имаш јутро да је отера?
Нису све смрти толико страшне,
нису -
бар до оне коначне смрти;
А до те коначне,
памтићу тебе јутро,
а памтићу и њу,
у ваздуху и трептају;
у летњем поветарцу
који се бори да уђе у ноздрве;
У напуклим уснама
и празним шетњама;
У прагу рођене куће што копти за њеним стопалом;
У оној сузи коју као сироче кријем од света
да не подсети на мајку;
Дахом јој тражим наручје и дојиљу у мирису сваке жене;
Сам је чувам и гајим;
Сам као самохрани отац наше заједничке патње.
Права испружена линија пуног круга.
Изгубљени оклоп без свог витеза.
Крај...
Као да му светлуцавост и сјај
у мраку видим.
Н...
 
Име ти ћутим.
Кријем га од баксуза и врагова клетих;
Од своје жеље пусте да не полудим,
да не почнем себи да се светим,
што сам поверовао у проклето,
од Бога узето,
од Бога отето,
у речи: Волим те;
Када на овом свету само тишина и поглед
значе љубав.
Н...
 
Име ти ћутим.
Чувам га од себе и за себе;
Јер једино тако могу даље.
Бар до неких нових залуда
и до неких нових посртања.
Бар до оне коначне смрти.



 

БОЛОЊА

 
Жал са себе стресем
и језу из костију на мах
у срж ставим.
Па зрно наде пред људе принесем;
У праху лица тражим,
од гарежи искру правим.
 
Има ли нас?
 
У врлини и кајању;
У туђем греху и нашем страдању?
У било чему људском способном  да рађа
и да воли?
 
Има ли нас...
У плачу беба,
у млечним зубима,
у неким новим, јадним, крхким грудима?
Има ли нас, где смо?
Можда у гробу загрљени и осуђени на вечност,
као дар и замену за изгубљени трен.
Плаво око моје...
Зенице крвава од срчeразбијених снова;
Лепотице...
 
Има ли нас у Болоњи?
На тргу "Пјаца Мађоре";
Пред туђинским црквама у потрази за својим Богом,
у молитви њему:
Господе, поведи нас са собом!
Или нам бар остави један облак
на овом уклетом небу;
Јер ми други кров над главом немамо.
 
Остало је само оно од душе далеко -
и још памтим шта си рекла, шта сам рекô…
Ко први оде, да угаси сунце -
јер отишло је све што је сјало.
Све што хода, што дише…
Све,
у ништа је стало.
 
Питам: Где смо?
Има ли нас
у морима, у океанима,
у мојим празним, порозним дубинама
и твојим споменарима;
Записани као тајна која крвари,
од истине што мучи,
па удари...
 
Има ли нас?!
У уџарицама нашег порекла,
у зараслим пољима,
да ли нам се у корову корен затира,
или само тихо буја за неки нови свет,
где срећа следује сваком ко је жели?
Плаво око моје...
 
Има ли нас у Болоњи?
У Улици "Ризоли",
промрзли и гладни
у шетњи поред пекара и дућана,
приљубљених дланова
као два сиротана;
Загледани у просјаке покрај тротоара,
у њихов страх,
у којем видимо себе?
 
Лепотице...
Ожаљена, испраћена,
а никад дочекана.
Од ваздуха у тело искована.
Од врагова и трулежи,
негде горе, високо сакривена.
Плаво око моје...
 
Има ли нас?
 
У нади,
у жељи и жудњи;
У машти,
где једино и бесмо људи?
Има ли нас у животу,
који је све -
само живот, није.
 




 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"