детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОГЛЕДАЛО

Хоћемо верност

а сами поклекнемо на првом кораку искушења.

Хоћемо Бога

а ђаво нам је милији.

Одричемо се непознатог анђела,

превише далеког, драгог, недокучивог,

зарад загрљаја познатог врага;

А и оног Бога се сетимо само када нам је тешко,

када постанемо потрошено месо -

оглодана кост која полако трули у оку сваког посматрача,

неспремног и невољног да застане

и да нам пружи руку.

Хоћемо слободу,

а нисмо достојни ни име да јој изговоримо.

Бирамо кавез као своје природно станиште.

Кавез са широким решеткама;

Довољно широким да кроз њих прођу

увреда и покуда,

упућени сваком ко се усуди

ко може, ко сме.

Хоћемо једну врсту жена за девојке,

другу за супруге,

а од ћерки правимо трећу сорту.

Супругу учимо да ћути,

а ћерку да говори;

Супругу да кући,

а ћерку да раскући;

Супругу да гута,

а ћерку да испљуне

и оно што није прогутала.

Хоћемо мушкарце

поносите и јаке,

способне да нестану, да их нема када су сувишни.

Хоћемо мушкарце

спремне да опросте нама -

све оно за шта ћемо на коленима

молити своје синове,

да никада, ни по коју цену

не опросте својим девојкама и супругама.

Тако је то и тако то мора.

Оправдање нам је као пасош

с којим ходамо кроз живот.

Бауљамо спуштене главе,

као да носем по земљи

исписујемо извињење небу

што нам је срце само обичан закржљали мишић.

Ништа друго до наставно средство на часу анатомије.

А хоћемо?!

Битно је да хоћемо.

Погледај се у огледало.

Реци ми: Колико говно видиш?

Н... ИМЕ ТИ ЋУТИМ

Име ти ћутим.

Кријем га од баксуза и врагова клетих;

Од своје жеље пусте да не полудим,

да не почнем себи да се светим,

што сам поверовао у проклето,

од Бога узето,

од Бога отето,

у речи: Волим те;

Када на овом свету само тишина и поглед значе љубав.

Н...

Памтићу те, морам.

Носићу те као жиг на кожи испод које печеш и болиш.

Уплашена травко што ораху ишчупа корен;

И од храста направи трску!

Отровна воћко - што ми заличи на полен?

Црни усуде на убогом крсту.

Анђеле...

И сто живота бих мењао

за још једну смрт на твојим уснама.

Н...

Дуго сам мислио да си ти најдивније створење које хода.

Када сам те први пут срео, 

имао сам утисак -

да си се пет минута пре тога излегла из јајета

и да ти љуске још стоје залепљене у коси

док промрзлим погледом топиш новембар око нас.

Памтићу твој бели капут,

твој ход,

невероватно хладне дланове

и убрзано лупање срца.

Памтићу колико си волела да изврћеш речи,

па уместо што - кажеш шЋо,

уместо нешто - кажеш нешЋо,

па, шЋо ово, шЋо оно,

нешЋо сам те питала...?

А мени се чинило да си ти одговор а не питање.

Одговор на свако моје питање у животу.

На свако што -

и на свако – дуго, гласно и мучно зашто -

уз неизбежан поглед ка небу.

Сад ја тебе питам:

и што и шЋо;

И остаје ми да верујем

да је разлог бар нешто или нешЋо?

Н…

Чудна смо сорта ми људи...

Човек је човеку највећи отров и једини лек...

Само ја сам се овог пута толико отровао,

да нисам сигуран

да ли уопште желим да се лечим?

Као да кренем левом руком да тражим лек,

а десном ударам себе преко леве,

кажем: Стани проклетниче! Пусти је!

Зар ћеш је истерати из крви?!

Где ће она босонога бескућница

међ трње и ветрове?

Пусти је... То је њено.

Добро...

Буди ту.

Буди у крви отрове мој мили.

Ионако је без тебе обична замућена вода;

Упрљана просечним бауљањем кроз живот.

Н...

Сећам се колико си ми приговарала за песме.

Те због чега ова песма овој,

те због чега она песма оној,

а када ће песме за мене?!

Као да ниси могла да разумеш,

или бар ја нисам знао да ти објасним,

да срећни људи не пишу песме.

Песма и срећа не иду заједно,

руку под руку...

То су два крвна непријатеља,

два овна на брвну...

Где песма дође -

ту је срећa,хладна и крутог тела изнета на врата.

Песма је само последњи поздрав нечему што је било лепо.

Салутирање броду који тоне;

Достојанствен сонет

који ће завршити код погрешних глава,

измамити аплаузе погрешних људи,

и све на крају постаје бедно и јефтино,

све,

а песма највише.

Како сам и сам у једној песми рекао:

"Песме су само узалуд потрошене приче,

бунар патњи и исповест погрешним ушима.

Дубина која се неким плићаком воде завршава.

Живети ван стихова,

значи живети срећно."

Баш тако...

Срећа је ван стихова,

а ја сам са тобом био срећан.

Ето, сад имаш песму,

имаш и две,

aимаћеш их ко зна колико,

и надам се да си свесна која је цена тога?

Н...

Искрено:

после свега не знам да ли да ти пожелим благост или пакост?

Држим руке склопљене за молитву,

и уби ме дилема,

не знам ка коме да се окренем -

да ли ка Богу или ка ђаволу?

Пред ким да закукам за твоје здравље?

И трагови ми бриде од жеље да их нема.

Колевка ми је постала тесна.

Амбис;

понекад тако личи на удобан кревет.

Н...

Памтићу те, хоћу...

Не зато што желим да те памтим,

него зато што не могу да те заборавим.

Памтићу тебе,

али памтићу и ово јутро

које ме је пробудило након још једне смрти.

Хвала ти јутро!

И где чуло и где не чуло...

Сада сам нови човек;

Већ устајало мртав и тазе жив.

Само не знам зашто ме стално чашћаваш самим собом?

Да ли ме волиш или ме мрзиш?

Да ли ме кажњаваш

или ме награђујеш,

чак и када награду ничим нисам заслужио?

Јутро!

Као да те чујем како говориш:

Диж‘ се песниче, не фолирај!

Скупљај остатке себе

па пут под ноге;

Сломићеш ти срце бар још пар пута...

У реду јутро... Ако ти тако кажеш -

тако ће и бити.

Шта је смрт када имаш јутро да је отера?

Нису све смрти толико страшне,

нису -

бар до оне коначне смрти;

А до те коначне,

памтићу тебе јутро,

а памтићу и њу,

у ваздуху и трептају;

у летњем поветарцу

који се бори да уђе у ноздрве;

У напуклим уснама

и празним шетњама;

У прагу рођене куће што копти за њеним стопалом;

У оној сузи коју као сироче кријем од света

да не подсети на мајку;

Дахом јој тражим наручје и дојиљу у мирису сваке жене;

Сам је чувам и гајим;

Сам као самохрани отац наше заједничке патње.

Права испружена линија пуног круга.

Изгубљени оклоп без свог витеза.

Крај...

Као да му светлуцавост и сјај

у мраку видим.

Н...

Име ти ћутим.

Кријем га од баксуза и врагова клетих;

Од своје жеље пусте да не полудим,

да не почнем себи да се светим,

што сам поверовао у проклето,

од Бога узето,

од Бога отето,

у речи: Волим те;

Када на овом свету само тишина и поглед

значе љубав.

Н...

Име ти ћутим.

Чувам га од себе и за себе;

Јер једино тако могу даље.

Бар до неких нових залуда

и до неких нових посртања.

Бар до оне коначне смрти.

БОЛОЊА

Жал са себе стресем

и језу из костију на мах

у срж ставим.

Па зрно наде пред људе принесем;

У праху лица тражим,

од гарежи искру правим.

Има ли нас?

У врлини и кајању;

У туђем греху и нашем страдању?

У било чему људском способном  да рађа

и да воли?

Има ли нас...

У плачу беба,

у млечним зубима,

у неким новим, јадним, крхким грудима?

Има ли нас, где смо?

Можда у гробу загрљени и осуђени на вечност,

као дар и замену за изгубљени трен.

Плаво око моје...

Зенице крвава од срчeразбијених снова;

Лепотице...

Има ли нас у Болоњи?

На тргу "Пјаца Мађоре";

Пред туђинским црквама у потрази за својим Богом,

у молитви њему:

Господе, поведи нас са собом!

Или нам бар остави један облак

на овом уклетом небу;

Јер ми други кров над главом немамо.

Остало је само оно од душе далеко -

и још памтим шта си рекла, шта сам рекô…

Ко први оде, да угаси сунце -

јер отишло је све што је сјало.

Све што хода, што дише…

Све,

у ништа је стало.

Питам: Где смо?

Има ли нас

у морима, у океанима,

у мојим празним, порозним дубинама

и твојим споменарима;

Записани као тајна која крвари,

од истине што мучи,

па удари...

Има ли нас?!

У уџарицама нашег порекла,

у зараслим пољима,

да ли нам се у корову корен затира,

или само тихо буја за неки нови свет,

где срећа следује сваком ко је жели?

Плаво око моје...

Има ли нас у Болоњи?

У Улици "Ризоли",

промрзли и гладни

у шетњи поред пекара и дућана,

приљубљених дланова

као два сиротана;

Загледани у просјаке покрај тротоара,

у њихов страх,

у којем видимо себе?

Лепотице...

Ожаљена, испраћена,

а никад дочекана.

Од ваздуха у тело искована.

Од врагова и трулежи,

негде горе, високо сакривена.

Плаво око моје...

Има ли нас?

У нади,

у жељи и жудњи;

У машти,

где једино и бесмо људи?

Има ли нас у животу,

који је све -

само живот, није.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: