detalj slike: KRK Art dizajn

Svemir u oku ljudskog ogledanja

Recenzija objavljena uz dramu  “Putovanje na kraj kosmosa”, Radoslav Ognjenović, Beograd, Beogradska izdavačko-književna zadruga, 2019.

autor Violeta Dimitrijević

Ako se podsetimo, knjiga poljskog pisca Stanislava Lema “Solaris“, a zatim i film po motivima iz knjige ruskog reditelja Andreja Tarkovskog, su remek dela u dvema vrstama umetničkog zapisa, koji svaki za sebe ukazuju na značajna preispitivanja. U potrazi za krajem kosmosa čovek, kao misleće biće, vođen determinističkom voljom, suočava se i preispituje sebe samog kao i sebe u grupi. Dramski tekst Radoslava Ognjenovića, nastavlja preispitivanje kroz simbiozu ovih dveju umetnosti. „Putovanje na kraj kosmosa“ je drama koja uz pomoć epistolarne forme spočitava, komentariše i ubrzava radnju, zatim kombinacijom vizuelne umetnosti i audio zapisa pojačava asocijativnost naizgled jasne priče, kroz dva čina, pripoveda priču koja traje nekoliko sati. Komunikaciju kao civilizacijskog kočničara, Ognjenović u ovom dramskom tekstu usmerava na planetarni konsenzus, koji je u mnogome kako uzrok tako i posledica trajanja ljudske vrste.

U ostvarenju svojih namera često se autori plaše da ne postanu previše gordi, retko ko opominje da ih čeka isti pad ako potpuno zanemare svoje autentične vizure.

U filmu “Solaris”, Andrej Tarkovski ističe ženu i njen osnovni zastrašujući karakter nepobitne upornosti, smrti i uskrsnuća, da ostane u mislima, pamćenju, neuništiva u čoveku. Čovek dolazi do spoznaje da nauka nije svemoćna nego ljubav, što je slovenski autentični izraz Tarkovskog. Taj momenat odbijanja žene da bude eliminisana, u filmu je jako izražen. Princip ogledala u planeti okeanu Solaris, pred kojom se ekspedicija svemirskog broda zaustavlja, kod Tarkovskog je izričit, te jasno ispoljava intertekstualnu introspekciju, koja izranja iz zatvorenog ljudskog uma. Protagonisti nisu u stanju da pređu u drugačiji svet, da se odlepe od Okeana, jer migracijom nose sa sobom generacijsko pamćenje, socijalizuju se na već poznat način. Što znači žele da prošire Zemlju, a ne da je napuste. Narcisoidnost, kao odlučujuća karakteristika je problematizovana kroz skoro horor priču ljudske civilizacije. Odnos prema Bogu, nekom ko vuče konce, sudbini ili višoj sili se u filmu Solaris preispituje, ali i razrešava. Čovek i njegov um se pomirljivo terapeutski sjedinjavaju, vraćaju se sa ma kog puta, pa i psihoanalitičkog lutanja kroz kosmos, na Zemlju kao jedino prirodno stanište. Tarkovski nudi slovensku radost putovanja kao deo životne avanture. Kraj puta vraća u utrobu rađanja života, majke Zemlje. Tako je ovo, po meni, jedan izuzetno vredan film po mnogo čemu, ali problematiku ljudskog saznajnog aparata i mašte, slovenskim manirom zanemaruje.

Knjiga Solaris, pak na drugoj strani, potpuno suprotno filmu Tarkovskog, problematizuje ljudski aspekt gnoseološke drame u čijem žarištu leži tragičnost čovekovog nesavršenog saznajnog aparata. Mi smo u stanju da imenujemo kognitivnim aparatom samo ono što smo iskustveno dobili. Neutaživa znatiželja vodi misiju ove ekspedicije i uslovljena je akcijom i reakcijom, do zadatog cilja (kraj sveta), koja je u isto vreme i kraj puta, jer je ograničena ljudskom spoznajom. Nauka takođe po principu eksperimenta, dakle dokazivosti, funkcioniše. Filozofija ide malo dalje pa ima aksiome, koje prihvatamo, a religija i dogma su nus produkti te inhibicije. Tačka tragične peripetije u knjizi je taj trenutak svesti, bleska, praska, ili plave svetlosti, u kojoj je radoznalost i saznanje ograničeno samom sobom, ne svetom izvan nas.

I film i knjiga preispituju znanje, saznanje, spoznaju, širinu mogućeg i željenog, koja je ma koliko nekim genijalnim pojedincima široka, ipak ograničena. Tarkovski slovenski, daje utehu nakon horora spoznaje, kao religijsko iskušenje i pokoru vraćanjem na Zemlju. Knjiga pak ne nudi izbavljenje, ona je tu da šokira, da preispita, da pita, da problematizuje, kao hroničar trenutnog civilizacijskog zapisa.

Tema na koju usmerava pažnju dramski tekst Radoslava Ognjenovića „Putovanje na kraj kosmosa“, je avanturistički poriv, radoznalost i dalekosežnost ljudskog uma, omeđenog emocijama i koherentnog treptaja fluida među njima, kao početak i kraj nastanka i opstanka ljudske vrste. Narativ drame može se shvatiti kao subjektova potraga za objektom, a izazvana je jakom potrebom za ispunjenjem praznine u saznanju.

Nova perspektiva u ovom dramskom tekstu, zanimljivo je inventivna jer je predložak spajanja vizuelne umetnosti i dramske pozorišne igre. Okosnica dramskog sukoba romatičarski je implicirana ljudskoj vrsti glorifikujući ne intelekt nego emociju, koja suptilno biva preobražena u efektan umetnički izraz. Uz pomoć dva plana naracije harmonično razuzdava fikciju u fakta, zatim asocijativno interveniše hiruškom implementacijom istorijskog trenutka. Osnovni pokretač radnje, je pismo koje kao sveznajući pripovedač komentariše i oživljava događaj na brodu. Likovi se određuju unutar ispovednog fiktivnog konfliktnog konteksta, međusobnih interaktivnih odnosa i situacije kroz digresivni tok u prezentu i perfektu.

Primer za postupak odličnog psihološki produbljenog odnosa u izgradnji dva lika su otac profesor Plehanov i ćerka Makarova. Postavljeno pitanje krivice, istine i perspektive sagledavanja objektivne stvarnosti je maestralno izvedeno. Uzročno posledično opravdanje motivacionog postupka niže se u svakom koraku susreta: odbijanje, optuživanje, peripetija novog saznanja, naknadno optuživanje iz druge perspektive, a zatim samostalni mir protagonista. Isceliteljska moć ljubavi i empatije direktno je isporučena iz duše i srca protagonista.

Motiv žrtvovanja dramski tekst Ognjenovića ističe na nekoliko načina. Razvojem dinamičnog, pomalo mučnog i komplikovanog odnosa grofice i mladog pisca, u kontekstu vremena velikih revolucionarnih prevrata, stavlja u fokus priču o ljubavi koja nailazi na socijalne i društvene poteškoće. Na planu individualnog, žrtvovanje susrećemo u porodičnom odnosu ćerke i oca, ali i na kolektivnom planu sama misija i ideološka ubeđenja prepletena su ljubavlju prema ideji koja u osnovi ima žrtveni kontekst. Kraj drame i razrešenje proizilazi iz čovekove borbe racija i emocija, tehnološkog napretka i prirodnih zakona na planeti koju koristi.

Mitološka priča o Narcisu koji je zaljubljen u svoj odraz u vodi usled ograničene percepcije ljudskog opažanja, usisavši lepotu u samog sebe, ima tragičan ishod. Jezero u koje se Narcis utopio zbog samoljublja, kako nastavlja priča, patilo je roneći suze potokom koji se iz njega izlivao. Legenda kaže da je razlog žalosti jezera za Narcisom bio taj što se u njegovom oku i ono ogledalo. Ova asocijacija na mit o Narcisu je moj prvi čitalački utisak. U dramskom tekstu „Putovanje na kraj kosmosa“, Radoslava Ognjenovića , svemir se ogleda u oku ljudskog ogledanja, proširuje se i sažima, sa individualnom prirodnom tendencijom ovladavanja ili nemirenja sa okolinom, stapa se i raste čarolijom umetničkog zapisa, a tumači samim sobom.

PODELITE OVAJ TEKST NA: