детаљ слике: КРК Арт дизајн

Свемир у оку људског огледања

Рецензија објављена уз драму  “Путовање на крај космоса”, Радослав Огњеновић, Београд, Београдска издавачко-књижевна задруга, 2019.

аутор Виолета Димитријевић

Ако се подсетимо, књига пољског писца Станислава Лема “Соларис“, а затим и филм по мотивима из књиге руског редитеља Андреја Тарковског, су ремек дела у двема врстама уметничког записа, који сваки за себе указују на значајна преиспитивања. У потрази за крајем космоса човек, као мислеће биће, вођен детерминистичком вољом, суочава се и преиспитује себе самог као и себе у групи. Драмски текст Радослава Огњеновића, наставља преиспитивање кроз симбиозу ових двеју уметности. „Путовање на крај космоса“ је драма која уз помоћ епистоларне форме спочитава, коментарише и убрзава радњу, затим комбинацијом визуелне уметности и аудио записа појачава асоцијативност наизглед јасне приче, кроз два чина, приповеда причу која траје неколико сати. Комуникацију као цивилизацијског кочничара, Огњеновић у овом драмском тексту усмерава на планетарни консензус, који је у многоме како узрок тако и последица трајања људске врсте.

У остварењу својих намера често се аутори плаше да не постану превише горди, ретко ко опомиње да их чека исти пад ако потпуно занемаре своје аутентичне визуре.

У филму “Соларис”, Андреј Тарковски истиче жену и њен основни застрашујући карактер непобитне упорности, смрти и ускрснућа, да остане у мислима, памћењу, неуништива у човеку. Човек долази до спознаје да наука није свемоћна него љубав, што је словенски аутентични израз Тарковског. Тај моменат одбијања жене да буде елиминисана, у филму је јако изражен. Принцип огледала у планети океану Соларис, пред којом се експедиција свемирског брода зауставља, код Тарковског је изричит, те јасно испољава интертекстуалну интроспекцију, која израња из затвореног људског ума. Протагонисти нису у стању да пређу у другачији свет, да се одлепе од Океана, јер миграцијом носе са собом генерацијско памћење, социјализују се на већ познат начин. Што значи желе да прошире Земљу, а не да је напусте. Нарцисоидност, као одлучујућа карактеристика је проблематизована кроз скоро хорор причу људске цивилизације. Однос према Богу, неком ко вуче конце, судбини или вишој сили се у филму Соларис преиспитује, али и разрешава. Човек и његов ум се помирљиво терапеутски сједињавају, враћају се са ма ког пута, па и психоаналитичког лутања кроз космос, на Земљу као једино природно станиште. Тарковски нуди словенску радост путовања као део животне авантуре. Крај пута враћа у утробу рађања живота, мајке Земље. Тако је ово, по мени, један изузетно вредан филм по много чему, али проблематику људског сазнајног апарата и маште, словенским маниром занемарује.

Књига Соларис, пак на другој страни, потпуно супротно филму Тарковског, проблематизује људски аспект гносеолошке драме у чијем жаришту лежи трагичност човековог несавршеног сазнајног апарата. Ми смо у стању да именујемо когнитивним апаратом само оно што смо искуствено добили. Неутажива знатижеља води мисију ове експедиције и условљена је акцијом и реакцијом, до задатог циља (крај света), која је у исто време и крај пута, јер је ограничена људском спознајом. Наука такође по принципу експеримента, дакле доказивости, функционише. Филозофија иде мало даље па има аксиоме, које прихватамо, а религија и догма су нус продукти те инхибиције. Тачка трагичне перипетије у књизи је тај тренутак свести, блеска, праска, или плаве светлости, у којој је радозналост и сазнање ограничено самом собом, не светом изван нас.

И филм и књига преиспитују знање, сазнање, спознају, ширину могућег и жељеног, која је ма колико неким генијалним појединцима широка, ипак ограничена. Тарковски словенски, даје утеху након хорора спознаје, као религијско искушење и покору враћањем на Земљу. Књига пак не нуди избављење, она је ту да шокира, да преиспита, да пита, да проблематизује, као хроничар тренутног цивилизацијског записа.

Тема на коју усмерава пажњу драмски текст Радослава Огњеновића „Путовање на крај космоса“, је авантуристички порив, радозналост и далекосежност људског ума, омеђеног емоцијама и кохерентног трептаја флуида међу њима, као почетак и крај настанка и опстанка људске врсте. Наратив драме може се схватити као субјектова потрага за објектом, а изазвана је јаком потребом за испуњењем празнине у сазнању.

Нова перспектива у овом драмском тексту, занимљиво је инвентивна јер је предложак спајања визуелне уметности и драмске позоришне игре. Окосница драмског сукоба роматичарски је имплицирана људској врсти глорификујући не интелект него емоцију, која суптилно бива преображена у ефектан уметнички израз. Уз помоћ два плана нарације хармонично разуздава фикцију у факта, затим асоцијативно интервенише хирушком имплементацијом историјског тренутка. Основни покретач радње, је писмо које као свезнајући приповедач коментарише и оживљава догађај на броду. Ликови се одређују унутар исповедног фиктивног конфликтног контекста, међусобних интерактивних односа и ситуације кроз дигресивни ток у презенту и перфекту.

Пример за поступак одличног психолошки продубљеног односа у изградњи два лика су отац професор Плеханов и ћерка Макарова. Постављено питање кривице, истине и перспективе сагледавања објективне стварности је маестрално изведено. Узрочно последично оправдање мотивационог поступка ниже се у сваком кораку сусрета: одбијање, оптуживање, перипетија новог сазнања, накнадно оптуживање из друге перспективе, а затим самостални мир протагониста. Исцелитељска моћ љубави и емпатије директно је испоручена из душе и срца протагониста.

Мотив жртвовања драмски текст Огњеновића истиче на неколико начина. Развојем динамичног, помало мучног и компликованог односа грофице и младог писца, у контексту времена великих револуционарних преврата, ставља у фокус причу о љубави која наилази на социјалне и друштвене потешкоће. На плану индивидуалног, жртвовање сусрећемо у породичном односу ћерке и оца, али и на колективном плану сама мисија и идеолошка убеђења преплетена су љубављу према идеји која у основи има жртвени контекст. Крај драме и разрешење произилази из човекове борбе рација и емоција, технолошког напретка и природних закона на планети коју користи.

Митолошка прича о Нарцису који је заљубљен у свој одраз у води услед ограничене перцепције људског опажања, усисавши лепоту у самог себе, има трагичан исход. Језеро у које се Нарцис утопио због самољубља, како наставља прича, патило је ронећи сузе потоком који се из њега изливао. Легенда каже да је разлог жалости језера за Нарцисом био тај што се у његовом оку и оно огледало. Ова асоцијација на мит о Нарцису је мој први читалачки утисак. У драмском тексту „Путовање на крај космоса“, Радослава Огњеновића , свемир се огледа у оку људског огледања, проширује се и сажима, са индивидуалном природном тенденцијом овладавања или немирења са околином, стапа се и расте чаролијом уметничког записа, а тумачи самим собом.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: