O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriKultura sećanjaKolumnaBesede






















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirjana Štefanicki Antonić
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Minić Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Proza


ISPRAĆAJ U VOJSKU

Đoka Filipović
detalj slike: KRK Art dizajn


deveti deo možete pročitati OVDE

 


KOBOJAGI

- roman na sremačkom dijalektu, donosimo u nastavcima,

autor: Đoka Filipović



H deo

ISPRAĆAJ U VOJSKU



19.

 
U Opštini mi uručili bukvicu,pa sad nema više špekulacije. O'šô bába kod tišljera, vojnički sanduk da poruči, al' sa'ti je to zdravo tražena roba.
"Miloše,brate, ništa pre subate."
Dobro, nije greda…Rešili ovi moji da mi štogod ispraćaja napravidu,pa do subate još će bába dvared u Rumu dolaziti.
Duboko su Filipovića koreni u sremsku zemlju ušli, pa,fala Bogu, nit'veće familije nit'više kumova iprijatelja. Ka'se svi na ispraćaju okupili, puna kuća kô šipak. Od silne larme ismeja niko tu nikog ine sluša,al'nikom to puno ine smeta. Da se ljucki čujedu,možda bi se štogod ipodžapali.
Sve to bi tako dok nisu počele reduše da iznosidu supu. Na koji astal spustidu činiju,tu više nema ni larme ni divana.Ko ne srče,taj se pati s rezancima. Zdravo sudugački pa klize sa služavke kô živi.
"Stoj,svete, di si navalijo.?!"
Lupa kum Toša kašikom po tanjiru, rad je kanda naz-draviti gostima.
"Dragi moj kum Miloše, kuma Danice istari kumovi… 'Teo bi, kô što je red, da se zafalim milom bogu isvetom Đorđu, zaštitniku ove čestite kuće, što smo evo dočekali da našeg Mitu u vojsku pratimo.Velika je to radost za naše domaćine,a mi kumovi, familija iprijatelji okupili smo se da je s njima podelimo…."
"Tako je kume, živili!"
Kako ne bi Srbi živili kad umedu tako lepo da nazdrave,a kak'a bi to zdravica bila,ka'se ne bi štogod iu istoriju vratila. Kum ti je te stvari zdravo volô. Ne mo'š kasti da nije kol'ko toga ni znao,a di ćeš lepše prilike da to ipokažeš…Puna soba sveta, a svi moradu da te slušadu.
"Kaš'te vi meni,braćo moja, jel'vi znate šta je Napaleon jedared kazô?"
Otkud će mu kasti…Da kogod zna ko mu je taj Napaleon možda,bi digoda i  načuo šta je ovaj kazô,al' 'vako tajac…
"Ovogami krsta,braćo moja, baš 'vako je kazô: - Da su meneka Srbi, ja bi celu Jevropu zgazijo."
Jebô ga gospod, injega iNapaleona! Ako je ovaj zapravo tako kazô, nije to,da kažeš, mala stvar za srpski rod…Uozbiljijo se svet pa ne trepće.
Nije sad ni kum Toši svejedno.Ne mo'š ti tako krupne reči prenositi kogod one prepise za kolače,pa udara nogom po patosu….Da zgazi Jevropu.
Čepa ga kuma ispod astala,al' badava,kumo moja…Da su Srbi davali ženama da se u te stvari petljadu, možda bi štogod bolje iprošli, al' ne bi sad imali o čemu diva-niti…
Nikad nama Jevropa ništa dobrog nije donela,pa će ti sad moj kum preći na našu Srbiju.Di ćeš, naopako, vojnika u vojsku ispraćati,a da majku Srbiju na pomeneš…Mi smo ti prečani navek u nju gledili kogod ono sisanče u mater kad zdravo ogladni.
Moj pradeda Sofronije I njegov deda Vita su osamsto I neke preplivali Savu.Tu negdi čerez Jarka bijo je,kažedu,isam Karađorđe sa svojim ustanicima pa sa'će ovi, kobojagi, štogod da mu pomognedu.
Nit'su oni tamo Bog zna kol'ko bili, nit'su štogod naročito Karađorđu ipomogli, al'eto…Dao Bog pa ostalo iz toga ovo naše kumstvo isilni divani navek neizdi-vanjeni.
Iz godine u godinu, s kolena na koleno, pa znaš već kako to ide…Na jednu propuštenu, tri dodaš, idok je do meneka došlo,baš kô što ona pesma kaže:
              "Bože mili,čuda neviđena…"
Ka'se zimi zarana smrkne, deda Marko stavi meneka na krilo,pa udri…Ne mo'š ti baš o'ma'od Crnog Đorđa i'ajduk Veljka započeti - pa odakle ćemo, 'aj'mo od Kosova iMiloša…Šta je Kosovo brez cara Laze idevet Jugovića,a tu je tek muka… Ne znaš lepo koj'od kog veći junak bijo i koji je lepše glavu izgubijo.
Jebeš mu mater! Za tol'ke srpske glave mora neko iodgovarati, a ko će drugi negoVuk Branković…
Dok dođemo do onog kako mu je deda Sofronije pripovedô da je svojim očima starog protu Matiju gledijo, ja već zadremam.
Rekô, bog ga materin, ako sad ikum o svakom ponaosob okrene, nagraisali smo.Supa se već ljucki oladila,a irimflajš je pod znakom pitanja. Ni da ga na astal iznosiš ni da ga u rernu vrćeš.Vidi imoj teča Sava kol'ko ima sati:
"Kume,ogladnijo svet…Kako da te slušamo kad nam krčidu creva."
"U,Savo,bogati, puno se izvinjavam.Evo samo još ovo da kažem…"
"Ta kaži,brate, marim ja…Nemoj sad,naopako,da ispadne da se ja tu štogod trpam…"
Vadi se sad teča Sava, al'dockan…Što ti reč iz usti može izletiti to ni jedan metak nije kadar,a o ranama,čedo, da ine divanimo…
"Teo bi,svete,na posletku, mom kumčetu Miti poželiti da s mirom ode iu miru se vrati.Ka'se vrati da ne čekamo dugo. Ako bog da, moj će ga Dušan venčati idecu krstiti, da se ovo naše lepo kumstvo ne prekine…. 'Aj',živili."
Da je bilo lepo kumstvo, bilo je.Pravo ono starinsko. Otkako je Vita venčô Sofronija,zašli redom pa venčanja ikrštenja s kolena na koleno,al' ne može to kod naske doveka.Mloga će se još kumstva isklopiti irasklopiti dok ne okajemo Miloševe grehe.
Ja eto o'šô pa, fala milom Bogu, nekako se ivratijo,al'nije me moj kumić ni venčô ni decu krstijo.Što nije?Nisam ga,čedo,ni zatekô.
Bolešljiv se rodijo, bolešljiv se i zamomčijo, a ono malo veka što mu Gospod podarijo više je u krevetu provô neg'u sigri imomkovanju.Al'pazi ti sad…Božji kantar ne laže kô ovi naši paorski.Kol'ko mu je od zdravlja oduzô, tol'ko mu je na pameti dao.
Banô nama jedared školski nadzornik, neki gos'n Kosta Petrović. Nisu se on i Jakšić preterano voleli,pa jebô ga otac, jel' jesafijakera sišô, o'ma'se rastrči ne bil'štogod lošo pronašô.
Ovog puta mu moj kumić zapô za oko…Kad 'nako sićušan zasedne u skamiju,jedva da mu glavica iz nje viri.
"Kako se ti,sinko,zoveš?"
"Moliću lepo,gospodine, Dušan Lazarević"
"Lepo su ti imenadenuli,al' nešto mi baš ne ličiš na Dušana Silnog.Kol'ko imaš godina?"
"Moliću lepo,gospodine, imam sedam godina."
Gledi ovaj u Jakšića, ništa mu još ne divani, al' vidi se da čeka odgovor.
"Jesenaske sam pisô molbu ministarstvu prosveti-teljstva idali su odobrenje da mali može školu učiti jerbo je za svoje godine zdravo pametan."
"Dobro, dobro,Jakšiću…Verujem ti,brate, što ti ne bi verovô, al' 'aj'baš da probamo kol'ko je to naš Dušan pametan. Kaži ti nama,sinko,kol'ko kola imaju točkova?"
"Moliću lepo,gospodine,kola imaju čet'ri točka."
"Dobro…To je tačno.Imaju čet'ri točka. A kol'ko ajziban ima točkova?"
"Moliću lepo,gospodine,zavisi od toga kol'ko ima vagona. Ako uzmemo da svaki vagon ima čet'ri točka,onda kol'ko vagona,tol'ko puta sa čet'ri ina to još dodamo čet'ri točka od mašine."
Izbečijo se gos'n Kosta.Da mu je kogod tako nešto ispričô,ne bi mu poverovô ni u ludilu.Gledi u Jakšića,a ovaj raste kô kvasac. Zdravo je on Dušana volôitrčô je oko njega više od oca imatere.
Kad je nameračijo da ga u Karlovačku gimnaziju upiše,nije od vladike izbijô dok mu ono malo pomoći nije iskukô,al' pošteno mu se Dušan iodužijo…Iz godine u godinu navek medju prvima,a da mu bába nije bijo to što je bijo, možda bi jedared bijo iprvi.
Al' dobro…Ne može se najedared iz opanaka u la-kovane cipele,pa je Glišić to 'vako isplanirô: čim dáBog da svrši gimnaziju,posla će ga u bogosloviju pa 'oćel'se posle zapopiti il'učiteljovati,od volje mu.
Nije Dušanu povolji ni jedno ni drugo. Vazdan je on na Jarčini kojekak'e vodenice pravijo,pa se zaljubijo u mekaniku. Nije to, da kažeš,ništa lošo, al' badava ti ljubavi kad tak'e škole kod nas nema.Di je ima?U Beču.Jebô Beč, da je itriputa bliže,isto mu se vata.Ne možedu ga njegovi poslati kad nemadu sučim.Ono malo sirotinje da prodadu,ne bi mu ni za put doteklo.
Jakšić kô Jakšić…Šalje depešu, pravo vladi u Beograd…
"Tak'a itak'a stvar,gospodo ministri…Moliću kak'u državnu štipendiju!"
Mo'š ti moliti kol'ko 'oćeš…Ako nisi pravi Očenaš potrefijo,izmolićeš budžu Marjanovu. Puno baš gospodu ministre zabole dupe za nekog tamo učitelja iz Putinaca injegovo pametno dete.Pamet brez sreće kô cigare brez kresiva,pa ako'š koji dim povući, snalazi se,bato moj, kako znaš iumeš….
Da se Jakšić ne ume snaći,ne bi on tol'ke godine u Putinci ni sastavijo.Piše on sad kralju lično.Dal'je depeša pre do njega stigla il'je ovaj pre otpisô, uglavnom lepe vesti da lepše ne mogu biti.
"Njegovo kraljevsko visočanstvo voljno je da malog Dušana u Beč pošalje ito sve o trošku kraljevskog doma…"
Stari je Pera iz ljute sirotinje na presto zaseo,pa je umô tuđu muku da poštiva.
Kol'ko je to Dušana obradovalo,nisam ti ja kadar rečima ni opričati,a kad duša kol'ko ozdravi o'ma'se to, čedo, ina telu premeti.Nit'on više kašlje, nit'ga štogod bole, pa počô mučenik po malo ida se smeje.
Više je taj smej obradovô kumove neg'sva mekanika ovog sveta, al' znaš kako ono kažedu: ''Ne da se usranom do potoka doći…''
Izbi to što izbi,pa mesto daće on kod Švaba puto-vati,došli oni kod njega.Probudili ga zlotvori iz najlepšeg sna, al' sva sreća pa se nije tako budan dugo ni patijo.Jedne noći došli anđeli po njega da i njima štogod gore od te njegove mekanike načini.
Ja ti započô o slavlju,a završijo na groblju…Nije to,čedo.Nikak'o čudo.Jebeš ga…Kad bi ti sad nabrojô one što sam poznavô, triputi'je više od ovi'štoi' sad poz-najem….
Došlo nešto meneka da popijem jednu isamojim dejkom.Lepo smo to nas dvojica umeli,a sad eto ilepe prilike da ne moramo da se krijemo od bábe.Zavukô se ovaj u budžak, pa gledi u plafon.Kazô bi kogod da je nešto gore vidijo, al' šta će viditi kad mu pune oči suza.
"Šta je dejka, šta cmizdriš,koji očin?"
"Ta ne cmizdrim, naopako, otkud ću cmizdriti.To ja 'nako od radosti…Volem,čedo,što sam ovo dočekô,al' moram ti nešto kasti…"
Šta će sad kasti, baš volem da čujem, jerbo držim da nema toga što nas dvojica jedno drugom nismo kazali.
"Slušaj,čedo…Kad da Bog da se odande vrneš, ne'š ti meneka zateći."
"Aj'dejka šta divaniš makaršta. Vi'š da si rumeniji od meneka."
"E, čedo moje…Žuti žutuju, rumeni putuju…"
Smejô se ja mom dejki, al' 'oćeš očin…Vi'š ti kako to staro čeljade oseti da mu se bliži sudnji dan. Kogod da mu Gospod o'zgo šilje neke signale….
Kod meneka, fala Bogu, još nema ništa…Il'mi ovaj ništa ne šalje il'sam ja glupav pa ne umem dai'protol-mačim.


 

20.

 
Nikad ti ja u svom veku nisam dalje od Mitrovice putovô,pa znaš kako je…Nije ajziban ni do Šida došô, gadan me neki stra'spopô.
"Kumrija žalosna ti mati…Očas se,zagulo,ina rumskom vašaru izgubiš a kako'š se u tom Mariboru snaći, jebô te Maribor!?"
E, kako…Vojska je vojska, brajko moj. Sve ti je tu sprem-no iuređeno kô prednja soba…Nisam još ni na peron sišô, dva vojnika stala pred meneka:
"Di si ti određen?"
"Kasarna 'Kralj Petar Prvi Karađorđević'..."
"Stani tamo kod oni'kola ine mrdaj."
Dobro... Stanem ja di su mi ljudi kaz'li,pa čekam…Jedan po jedan remac pristiže, očas se tu i lepa gomila stvorila al' naposletku, na tom iostalo…Prošlo po sata…Prošô i celi sat, nit'ko po nas dolazi nit'nas kogod obilazi….
Nije meni greda čekati…Pune tri godine su predamnom, neg'da izvineš, pripišalo mi se ito ljucki. Što od noćaske, što od puta, napunila se bešiga pa samo što ne pukne.
"Šta se stiskaš, koji vrag! Pišaj tu na šine."
Mislim se, pravo ljudi ikažedu. Kol'ko sam se puti iuz crkvu išorô,a sa'se tu skenjiram da zapišam maribor-ske šine.
Sve bi to, da kažeš, bilo normalno kod normalnog čeljadeta,al' kod meneka ne može.
"Jel'ti stoko…Što pišaš tu kô ker?"
Ne znam ko je, ne znam ni šta je, a da se okrećem ne mogu kad nisam još ni polak posla svršijo…Ovaj drži da ga štogod zajebavam pa se tek ondak raspalijo.
"Odakle si,nesrećo jedna?"
"Gospodine oficiru,ja sam iz Putinaca."
Nije mi ovo "iz Putinaca" još čestito iz usti ni izišlo,o'ma'sam se za jezik ugrizô.
"Idi,kumrija,u materinu iti itvoji Putinci. Kud mu ne reče da si iz Rume, pomisliće zagula da ga zajebavaš."
Kad vraga…Iskezijo se on od uva do uva, pa mu najeda-red baš nešto imilo…
"Ej,bog te materin, pa ja sam iz Platičeva... Čiji si ti?"
Kažem mu ja…I ko mi je deda i ko mi je bába, zna on nji'obojicu.Ko deran je u Putinci za vršalicom išô,pa nema avlije u selu u koju nije ušô.
"A znaš šta…Čim sam vidijo kako pišaš, znao sam da si moj lasan…."
Reč o ovom, reč o onom, i setim se ja da mi moja Danica napakovala svega isvačega. Tri dana i tri noći da je ajziban do Maribora putovô, niko u njemu ne bi gladan ostôZafaljuje se on, bog zna kol'ko…Neće ništa da uzme,al' kad je vidijo štrudlu,ne može da odole.
"Uzeću,braćala,malko, da me želja mine."
Kak'i malko…Kad je počô, ne zna šta je dosta. Zbrisô celu rudu!
Nemoj, naopako, misliti da mi žao štrudle.Jebo je on, i 'nako bi je posle bacijo. 'Oću samo da ti kažem kako je on čovek slatko jeo…
"Aj'mo sad,Mito,u bircuz da oprobaš slovenačke gemište. Nisu baš kô one naše špricerajke,al' kad nema pope,dobar je icrkvenjak…"
ô bi ja, kako ne bi išô, naopako! U bircuz iu švaleraj nisi me morô dvared zvati,al' sad cvrc! Bojim se,čedo,pokupiće ove moje pa ku'ću ondak, žalosna mi mati…
Premetijo moj zemljak o čem'se tu radi:
"Ne boj se ti ništa ka'si s meneka. Valjda sam ja neki kurčev narednik."
Gužva velika pa nikad kelnera dočekati, al' dok smo ga čekali, privukô on njegovu 'oklicu skroz do meneka.Kanda da će štogod važno kasti kad nije rad da nas kogod čuje.
"Slušaj,Mito,dobro šta ću ti sad kasti. Ovo ti ne divanim kô starešina vojniku neg'kô svoj svome…Ti sad ideš u Perinu kasarnu, jel'tako ?"
"Jeste,gospodine. Kasarna 'Kralj Petar Prvi Karađorević."
"Znam, znam…To je pogranična jedinica. Nisi,brate,mogô dobiti zaguljenije."
"Al' ja sam,gospodine,dobijo konjički bataljon."
"Svejedno,Mito, isto ti se 'vata…Jesil' seljak?"
"Nisam,gospodine, kovač sam."
"Dobro. Zato si i dobijo konjički bataljon, trebadu im potkivači. Al' pusti sad to…Drugo nešto ja 'oću tebi da kažem. Država je, moj Mito, o'šla u materinu. Švabe se spremadu da nas napadnu i samo je pitanje momenta ka'će doći."
Nije zgodno,al' kanda da će tu biti ivećega zla kad još bliže privlači 'oklicu….
"Kad zapuca, nemoj da te đavo nanese da se štogod kurčiš! Ovo ovde nije naša otadžbina.Nit'je bila, nit'će kadgoda biti. Kad dođe vreme,branićemo je,al' tamo kod nas. Jesil'svatijo šta 'oću da ti kažem?"
Svatijo sam vraga! Dva dana idve noći nisam ljucki oko sklopijo,a sad najedared:
"Ajde Mito da braniš otadžbinu,al' dobro vodi računa di ti je otadžbina."
A i poplašijo me,brate,s tim pucanjem.Prvi put u svom veku da sam digoda od kuće o'šo pa čerez čega da me tako dočekivadu?
Vidi ion čovek skim ima posla,pa 'ajd'sad…Još jedared…
"Mito,čedo…Sad kad pukne, triput će biti gore neg'ono devesto četrnajste. Ondak smo bar znali šta branimo I od kog se branimo,a sad ne'š znati ni ko te napada ni odakle te napada…"
Brati'jebô, jel'to moguće?!
"Vojska kô vojska…Navek je bilo usijani'glava i kad vide da je sve svršeno,teraće vas da ginete. A što da gineš?…Za koga?…Čim vidiš zla očima,ti begaj!Bega-nova mati ne plače."
Di da begam,moj zemljače…Iza brda brdo,a šta se iza kojog valja,ne smem ni da pomislim…
 "Begaj ako treba ipreko."
"Di mu je to preko,gospodine?"
"U Austriji,Mito.Ako ne mo'š nigdi drugde,begaj tamo. Ideš, što kažedu, mečki na rupu,al' nije greda, veruj mi…Deset godina sam ovdi sprcô i svei'ja dobro znam, jeboi'Aleksandar što nas s njima spanđô."
Zdravo mi se zemljak najedijo, mora jednu zaviti.
"Jel'pališ?"
"'Nako,gospodine, pokatkad."
"Zapali,brate, šta se stidiš!"
Pre sam janaučijo da zavijam cigare neg'da se potpi-šem,al' sad neka zdravo fina 'artija pa samo klizi iz prstiju…
Možda nije tol'ko ni do 'artije kol'ko je do prstiju. Tresedu se kô rešeto a najedared mi se i ljucki pripi-šalo. Jedva da sam do klozeta dospô. Pišam i nešto se premišljam:
"Bože mili da je meneka sad utrefiti na moje Putince. Furtom bi otrčô, a oni nek se jebu s njinom politikom…"
Nepotraja još dugo, došli ovi po naske…Otpratijo me zemljak pravo do kola :
"Mito, jesil'upamtijo šta sam ti kazô?"
"Jesam,gospodine,sve sam upamtijo. Puno vam fala."
"Dobro… 'Ajd'sad uzdravlju i Bog ti bijo u pomoći."
"I vama,gospodine."
 
Nastaviće se...


 

PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"