детаљ слике: КРК Арт дизајн

девети део можете прочитати ОВДЕ

 

КОБОЈАГИ

- роман на сремачком дијалекту, доносимо у наставцима,

аутор: Ђока Филиповић

Х deo

ИСПРАЋАЈ У ВОЈСКУ

19.

У Општини ми уручили буквицу,па сад нема више шпекулације. О'шô бáба код тишљера, војнички сандук да поручи, ал' са'ти је то здраво тражена роба.

"Милоше,брате, ништа пре субате."

Добро, није греда…Решили ови моји да ми штогод испраћаја направиду,па до субате још ће бáба дваред у Руму долазити.

Дубоко су Филиповића корени у сремску земљу ушли, па,фала Богу, нит'веће фамилије нит'више кумова ипријатеља. Ка'се сви на испраћају окупили, пуна кућа кô шипак. Од силне ларме исмеја нико ту никог ине слуша,ал'ником то пуно ине смета. Да се љуцки чуједу,можда би се штогод ипоџапали.

Све то би тако док нису почеле редуше да износиду супу. На који астал спустиду чинију,ту више нема ни ларме ни дивана.Ко не срче,тај се пати с резанцима. Здраво судугачки па клизе са служавке кô живи.

"Стој,свете, ди си навалијо.?!"

Лупа кум Тоша кашиком по тањиру, рад је канда наз-дравити гостима.

"Драги мој кум Милоше, кума Данице истари кумови… 'Тео би, кô што је ред, да се зафалим милом богу исветом Ђорђу, заштитнику ове честите куће, што смо ево дочекали да нашег Миту у војску пратимо.Велика је то радост за наше домаћине,а ми кумови, фамилија ипријатељи окупили смо се да је с њима поделимо…."

"Тако је куме, живили!"

Како не би Срби живили кад умеду тако лепо да наздраве,а как'а би то здравица била,ка'се не би штогод иу историју вратила. Кум ти је те ствари здраво волô. Не мо'ш касти да није кол'ко тога ни знао,а ди ћеш лепше прилике да то ипокажеш…Пуна соба света, а сви мораду да те слушаду.

"Каш'те ви мени,браћо моја, јел'ви знате шта је Напалеон једаред казô?"

Откуд ће му касти…Да когод зна ко му је тај Напалеон можда,би дигода и  начуо шта је овај казô,ал' 'вако тајац…

"Овогами крста,браћо моја, баш 'вако је казô: - Да су менека Срби, ја би целу Јевропу згазијо."

Јебô га господ, ињега иНапалеона! Ако је овај заправо тако казô, није то,да кажеш, мала ствар за српски род…Уозбиљијо се свет па не трепће.

Није сад ни кум Тоши свеједно.Не мо'ш ти тако крупне речи преносити когод оне преписе за колаче,па удара ногом по патосу….Да згази Јевропу.

Чепа га кума испод астала,ал' бадава,кумо моја…Да су Срби давали женама да се у те ствари петљаду, можда би штогод боље ипрошли, ал' не би сад имали о чему дива-нити…

Никад нама Јевропа ништа доброг није донела,па ће ти сад мој кум прећи на нашу Србију.Ди ћеш, наопако, војника у војску испраћати,а да мајку Србију на поменеш…Ми смо ти пречани навек у њу гледили когод оно сисанче у матер кад здраво огладни.

Мој прадеда Софроније И његов деда Вита су осамсто И неке препливали Саву.Ту негди через Јарка бијо је,кажеду,исам Карађорђе са својим устаницима па са'ће ови, кобојаги, штогод да му помогнеду.

Нит'су они тамо Бог зна кол'ко били, нит'су штогод нарочито Карађорђу ипомогли, ал'ето…Дао Бог па остало из тога ово наше кумство исилни дивани навек неизди-вањени.

Из године у годину, с колена на колено, па знаш већ како то иде…На једну пропуштену, три додаш, идок је до менека дошло,баш кô што она песма каже:

              "Боже мили,чуда невиђена…"

Ка'се зими зарана смркне, деда Марко стави менека на крило,па удри…Не мо'ш ти баш о'ма'од Црног Ђорђа и'ајдук Вељка започети - па одакле ћемо, 'ај'мо од Косова иМилоша…Шта је Косово брез цара Лазе идевет Југовића,а ту је тек мука… Не знаш лепо кој'од ког већи јунак бијо и који је лепше главу изгубијо.

Јебеш му матер! За тол'ке српске главе мора неко иодговарати, а ко ће други негоВук Бранковић…

Док дођемо до оног како му је деда Софроније приповедô да је својим очима старог проту Матију гледијо, ја већ задремам.

Рекô, бог га материн, ако сад икум о сваком понаособ окрене, награисали смо.Супа се већ љуцки оладила,а иримфлајш је под знаком питања. Ни да га на астал износиш ни да га у рерну врћеш.Види имој теча Сава кол'ко има сати:

"Куме,огладнијо свет…Како да те слушамо кад нам крчиду црева."

"У,Саво,богати, пуно се извињавам.Ево само још ово да кажем…"

"Та кажи,брате, марим ја…Немој сад,наопако,да испадне да се ја ту штогод трпам…"

Вади се сад теча Сава, ал'доцкан…Што ти реч из усти може излетити то ни један метак није кадар,а о ранама,чедо, да ине диванимо…

"Тео би,свете,на послетку, мом кумчету Мити пожелити да с миром оде иу миру се врати.Ка'се врати да не чекамо дуго. Ако бог да, мој ће га Душан венчати идецу крстити, да се ово наше лепо кумство не прекине…. 'Ај',живили."

Да је било лепо кумство, било је.Право оно старинско. Откако је Вита венчô Софронија,зашли редом па венчања икрштења с колена на колено,ал' не може то код наске довека.Млога ће се још кумства исклопити ирасклопити док не окајемо Милошеве грехе.

Ја ето о'шô па, фала милом Богу, некако се ивратијо,ал'није ме мој кумић ни венчô ни децу крстијо.Што није?Нисам га,чедо,ни затекô.

Болешљив се родијо, болешљив се и замомчијо, а оно мало века што му Господ подаријо више је у кревету провô нег'у сигри имомковању.Ал'пази ти сад…Божји кантар не лаже кô ови наши паорски.Кол'ко му је од здравља одузô, тол'ко му је на памети дао.

Банô нама једаред школски надзорник, неки гос'н Коста Петровић. Нису се он и Јакшић претерано волели,па јебô га отац, јел' јесафијакера сишô, о'ма'се растрчи не бил'штогод лошо пронашô.

Овог пута му мој кумић запô за око…Кад 'нако сићушан заседне у скамију,једва да му главица из ње вири.

"Како се ти,синко,зовеш?"

"Молићу лепо,господине, Душан Лазаревић"

"Лепо су ти именаденули,ал' нешто ми баш не личиш на Душана Силног.Кол'ко имаш година?"

"Молићу лепо,господине, имам седам година."

Гледи овај у Јакшића, ништа му још не дивани, ал' види се да чека одговор.

"Јесенаске сам писô молбу министарству просвети-тељства идали су одобрење да мали може школу учити јербо је за своје године здраво паметан."

"Добро, добро,Јакшићу…Верујем ти,брате, што ти не би веровô, ал' 'ај'баш да пробамо кол'ко је то наш Душан паметан. Кажи ти нама,синко,кол'ко кола имају точкова?"

"Молићу лепо,господине,кола имају чет'ри точка."

"Добро…То је тачно.Имају чет'ри точка. А кол'ко ајзибан има точкова?"

"Молићу лепо,господине,зависи од тога кол'ко има вагона. Ако узмемо да сваки вагон има чет'ри точка,онда кол'ко вагона,тол'ко пута са чет'ри ина то још додамо чет'ри точка од машине."

Избечијо се гос'н Коста.Да му је когод тако нешто испричô,не би му поверовô ни у лудилу.Гледи у Јакшића,а овај расте кô квасац. Здраво је он Душана волôитрчô је око њега више од оца иматере.

Кад је намерачијо да га у Карловачку гимназију упише,није од владике избијô док му оно мало помоћи није искукô,ал' поштено му се Душан иодужијо…Из године у годину навек медју првима,а да му бáба није бијо то што је бијо, можда би једаред бијо ипрви.

Ал' добро…Не може се наједаред из опанака у ла-коване ципеле,па је Глишић то 'вако испланирô: чим дáБог да сврши гимназију,посла ће га у богословију па 'оћел'се после запопити ил'учитељовати,од воље му.

Није Душану повољи ни једно ни друго. Ваздан је он на Јарчини којекак'е воденице правијо,па се заљубијо у меканику. Није то, да кажеш,ништа лошо, ал' бадава ти љубави кад так'е школе код нас нема.Ди је има?У Бечу.Јебô Беч, да је итрипута ближе,исто му се вата.Не можеду га његови послати кад немаду сучим.Оно мало сиротиње да продаду,не би му ни за пут дотекло.

Јакшић кô Јакшић…Шаље депешу, право влади у Београд…

"Так'а итак'а ствар,господо министри…Молићу как'у државну штипендију!"

Мо'ш ти молити кол'ко 'оћеш…Ако ниси прави Оченаш потрефијо,измолићеш буџу Марјанову. Пуно баш господу министре заболе дупе за неког тамо учитеља из Путинаца ињегово паметно дете.Памет брез среће кô цигаре брез кресива,па ако'ш који дим повући, сналази се,бато мој, како знаш иумеш….

Да се Јакшић не уме снаћи,не би он тол'ке године у Путинци ни саставијо.Пише он сад краљу лично.Дал'је депеша пре до њега стигла ил'је овај пре отписô, углавном лепе вести да лепше не могу бити.

"Његово краљевско височанство вољно је да малог Душана у Беч пошаље ито све о трошку краљевског дома…"

Стари је Пера из љуте сиротиње на престо засео,па је умô туђу муку да поштива.

Кол'ко је то Душана обрадовало,нисам ти ја кадар речима ни опричати,а кад душа кол'ко оздрави о'ма'се то, чедо, ина телу премети.Нит'он више кашље, нит'га штогод боле, па почô мученик по мало ида се смеје.

Више је тај смеј обрадовô кумове нег'сва меканика овог света, ал' знаш како оно кажеду: ''Не да се усраном до потока доћи…''

Изби то што изби,па место даће он код Шваба путо-вати,дошли они код њега.Пробудили га злотвори из најлепшег сна, ал' сва срећа па се није тако будан дуго ни патијо.Једне ноћи дошли анђели по њега да и њима штогод горе од те његове меканике начини.

Ја ти започô о слављу,а завршијо на гробљу…Није то,чедо.Никак'о чудо.Јебеш га…Кад би ти сад набројô оне што сам познавô, трипути'је више од ови'штои' сад поз-најем….

Дошло нешто менека да попијем једну исамојим дејком.Лепо смо то нас двојица умели,а сад ето илепе прилике да не морамо да се кријемо од бáбе.Завукô се овај у буџак, па гледи у плафон.Казô би когод да је нешто горе видијо, ал' шта ће видити кад му пуне очи суза.

"Шта је дејка, шта цмиздриш,који очин?"

"Та не цмиздрим, наопако, откуд ћу цмиздрити.То ја 'нако од радости…Волем,чедо,што сам ово дочекô,ал' морам ти нешто касти…"

Шта ће сад касти, баш волем да чујем, јербо држим да нема тога што нас двојица једно другом нисмо казали.

"Слушај,чедо…Кад да Бог да се оданде врнеш, не'ш ти менека затећи."

"Ај'дејка шта диваниш макаршта. Ви'ш да си руменији од менека."

"Е, чедо моје…Жути жутују, румени путују…"

Смејô се ја мом дејки, ал' 'оћеш очин…Ви'ш ти како то старо чељаде осети да му се ближи судњи дан. Когод да му Господ о'зго шиље неке сигнале….

Код менека, фала Богу, још нема ништа…Ил'ми овај ништа не шаље ил'сам ја глупав па не умем даи'протол-мачим.

20.

Никад ти ја у свом веку нисам даље од Митровице путовô,па знаш како је…Није ајзибан ни до Шида дошô, гадан ме неки стра'спопô.

"Кумрија жалосна ти мати…Очас се,загуло,ина румском вашару изгубиш а како'ш се у том Марибору снаћи, јебô те Марибор!?"

Е, како…Војска је војска, брајко мој. Све ти је ту спрем-но иуређено кô предња соба…Нисам још ни на перон сишô, два војника стала пред менека:

"Ди си ти одређен?"

"Касарна 'Краљ Петар Први Карађорђевић'..."

"Стани тамо код они'кола ине мрдај."

Добро... Станем ја ди су ми људи каз'ли,па чекам…Један по један ремац пристиже, очас се ту и лепа гомила створила ал' напослетку, на том иостало…Прошло по сата…Прошô и цели сат, нит'ко по нас долази нит'нас когод обилази….

Није мени греда чекати…Пуне три године су предамном, нег'да извинеш, припишало ми се ито љуцки. Што од ноћаске, што од пута, напунила се бешига па само што не пукне.

"Шта се стискаш, који враг! Пишај ту на шине."

Мислим се, право људи икажеду. Кол'ко сам се пути иуз цркву ишорô,а са'се ту скењирам да запишам марибор-ске шине.

Све би то, да кажеш, било нормално код нормалног чељадета,ал' код менека не може.

"Јел'ти стоко…Што пишаш ту кô кер?"

Не знам ко је, не знам ни шта је, а да се окрећем не могу кад нисам још ни полак посла свршијо…Овај држи да га штогод зајебавам па се тек ондак распалијо.

"Одакле си,несрећо једна?"

"Господине официру,ја сам из Путинаца."

Није ми ово "из Путинаца" још честито из усти ни изишло,о'ма'сам се за језик угризô.

"Иди,кумрија,у материну ити итвоји Путинци. Куд му не рече да си из Руме, помислиће загула да га зајебаваш."

Кад врага…Искезијо се он од ува до ува, па му наједа-ред баш нешто имило…

"Еј,бог те материн, па ја сам из Платичева... Чији си ти?"

Кажем му ја…И ко ми је деда и ко ми је бáба, зна он њи'обојицу.Ко деран је у Путинци за вршалицом ишô,па нема авлије у селу у коју није ушô.

"А знаш шта…Чим сам видијо како пишаш, знао сам да си мој ласан…."

Реч о овом, реч о оном, и сетим се ја да ми моја Даница напаковала свега исвачега. Три дана и три ноћи да је ајзибан до Марибора путовô, нико у њему не би гладан остô…Зафаљује се он, бог зна кол'ко…Неће ништа да узме,ал' кад је видијо штрудлу,не може да одоле.

"Узећу,браћала,малко, да ме жеља мине."

Как'и малко…Кад је почô, не зна шта је доста. Збрисô целу руду!

Немој, наопако, мислити да ми жао штрудле.Јебо је он, и 'нако би је после бацијо. 'Оћу само да ти кажем како је он човек слатко јео…

"Ај'мо сад,Мито,у бирцуз да опробаш словеначке гемиште. Нису баш кô оне наше шприцерајке,ал' кад нема попе,добар је ицрквењак…"

Ишô би ја, како не би ишô, наопако! У бирцуз иу швалерај ниси ме морô дваред звати,ал' сад цврц! Бојим се,чедо,покупиће ове моје па ку'ћу ондак, жалосна ми мати…

Преметијо мој земљак о чем'се ту ради:

"Не бој се ти ништа ка'си с менека. Ваљда сам ја неки курчев наредник."

Гужва велика па никад келнера дочекати, ал' док смо га чекали, привукô он његову 'оклицу скроз до менека.Канда да ће штогод важно касти кад није рад да нас когод чује.

"Слушај,Мито,добро шта ћу ти сад касти. Ово ти не диваним кô старешина војнику нег'кô свој своме…Ти сад идеш у Перину касарну, јел'тако ?"

"Јесте,господине. Касарна 'Краљ Петар Први Карађор-ђевић."

"Знам, знам…То је погранична јединица. Ниси,брате,могô добити загуљеније."

"Ал' ја сам,господине,добијо коњички батаљон."

"Свеједно,Мито, исто ти се 'вата…Јесил' сељак?"

"Нисам,господине, ковач сам."

"Добро. Зато си и добијо коњички батаљон, требаду им поткивачи. Ал' пусти сад то…Друго нешто ја 'оћу теби да кажем. Држава је, мој Мито, о'шла у материну. Швабе се спремаду да нас нападну и само је питање момента ка'ће доћи."

Није згодно,ал' канда да ће ту бити ивећега зла кад још ближе привлачи 'оклицу….

"Кад запуца, немој да те ђаво нанесе да се штогод курчиш! Ово овде није наша отаџбина.Нит'је била, нит'ће кадгода бити. Кад дође време,бранићемо је,ал' тамо код нас. Јесил'сватијо шта 'оћу да ти кажем?"

Сватијо сам врага! Два дана идве ноћи нисам љуцки око склопијо,а сад наједаред:

"Ајде Мито да браниш отаџбину,ал' добро води рачуна ди ти је отаџбина."

А и поплашијо ме,брате,с тим пуцањем.Први пут у свом веку да сам дигода од куће о'шо па через чега да ме тако дочекиваду?

Види ион човек ским има посла,па 'ајд'сад…Још једаред…

"Мито,чедо…Сад кад пукне, трипут ће бити горе нег'оно девесто четрнајсте. Ондак смо бар знали шта бранимо И од ког се бранимо,а сад не'ш знати ни ко те напада ни одакле те напада…"

Брати'јебô, јел'то могуће?!

"Војска кô војска…Навек је било усијани'глава и кад виде да је све свршено,тераће вас да гинете. А што да гинеш?…За кога?…Чим видиш зла очима,ти бегај!Бега-нова мати не плаче."

Ди да бегам,мој земљаче…Иза брда брдо,а шта се иза којог ваља,не смем ни да помислим…

 "Бегај ако треба ипреко."

"Ди му је то преко,господине?"

"У Аустрији,Мито.Ако не мо'ш нигди другде,бегај тамо. Идеш, што кажеду, мечки на рупу,ал' није греда, веруј ми…Десет година сам овди спрцô и свеи'ја добро знам, јебои'Александар што нас с њима спанђô."

Здраво ми се земљак наједијо, мора једну завити.

"Јел'палиш?"

"'Нако,господине, покаткад."

"Запали,брате, шта се стидиш!"

Пре сам јанаучијо да завијам цигаре нег'да се потпи-шем,ал' сад нека здраво фина 'артија па само клизи из прстију…

Можда није тол'ко ни до 'артије кол'ко је до прстију. Треседу се кô решето а наједаред ми се и љуцки припи-шало. Једва да сам до клозета доспô. Пишам и нешто се премишљам:

"Боже мили да је менека сад утрефити на моје Путинце. Фуртом би отрчô, а они нек се јебу с њином политиком…"

Непотраја још дуго, дошли ови по наске…Отпратијо ме земљак право до кола :

"Мито, јесил'упамтијо шта сам ти казô?"

"Јесам,господине,све сам упамтијо. Пуно вам фала."

"Добро… 'Ајд'сад уздрављу и Бог ти бијо у помоћи."

"И вама,господине."

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: