detalj slike: KRK Art dizajn

Đoka Filipović: Bez umetničke slobode nema stvaralačke radosti

Mr Đoka Filipović, pukovnik geodetske službe upenziji, rođen je 1957. godine u Zemunu. Osnovnu školu završio je u Putincima, gimnaziju u Beogradu. Diplomirao je na Vojnoj Akademiji Kopnene vojske i Građevinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu gde je 1985. magistrirao. Objavio je romane 'Kobojagi' i 'Opelo za violinu' i zbirke priča Divanisa šora, Priče iz Sremai Priče o ljubavi svakojakoj. Živi i radi u Beogradu i u Putincima.

Književna radionica "Kordun"

Neda Gavrić, Banja Luka, 17.05.2024.

Pisac ste koji se bavi tematikom Srema i Sremaca. Koja vas mesta u Sremu najviše inspirišu?

Srem kao geografska oblast je vekovna inspiracija umetnika, kako onih koji su se u njemu rodili i vek proživeli, tako i onih sretnika koji su u njemu na kratko odsanjali svoj najlepši san. Na tom rajskom prostoru oivičenom  moćnim rekama Dunavom i Savom rodilo se čak sedam rimskih careva.

Meni lično najveća inspiracija su ušorena sremska sela poput mojih Putinaca. Izdaleka jedno drugom sliče kao jaje jajetu i samo se po crkvenim tornjevima razaznaju. Nažalost, negativna demografija je i u njima uzela svoj danak. Sve je manje dečije graje i komšijskih divana na čuvenim klupama, a što je posebno stresno u svako doba dana na ulici je više automobila nego ljudi.

Romani ''Kobojagi'' i ''Opelo za violinu'' kao i zbirke priča ''Divani sa šora'', ''Priče iz Srema'' i ''Priče o ljubavi svakojakoj'' imaju odlike dijalekatske književnosti. Čitaocima ste dočarali zavičajni svet Srema. Prepoznaje li se u današnjem vremenu vrednost regionalne književnosti?

Nisam kompetentan ili što bi moji Sremci kazali nisam kadar da na tu temu sudim i prosuđujem u nekim širim okvirima, pa ću se ograničiti na sebe i svoje pisanje. Epitet regionalnog književnika izuzetno mi laska. Nije lako, ali u svakom slučaju lakše je probiti se u belom svetu nego u svom zavičaju gde te ljudi znaju i prate još od slinavog detinjstva.

Svestan sam činjenice da u srpskoj književnosti nemam ime, ali imam svoje čitaoce koji su mi velika podrška i obaveza da i dalje pišem. Moj prvenac roman ''Kobojagi'' je bez ikakve medijske podrške imao tri izdanja, a najveći deo tiraža je završio kod srpske dijaspore u Kanadi, Americi i Australiji. Ako je te ljude barem na trenutak usrećio i vratio na rodna ognjišta, roman je ispunio svoju misiju.

Najvrednija nagrada za svakog autora su lepe reči i pohvale od strane kolega, pa ću iskoristiti priliku da javno obelodanim šta o mom pisanju misli moja uvažena koleginica Mileva Lela Aleksić najveći pripovedač užičkog kraja: '' Đole, tvoja slova su kao zlatno zrnevlje žita sa tvojih rodnih zavičajnih polja. Ne može drugačije da daruje duša koja je prostrana kao sremačka ravnica. Pisati na lokalnom dijalektu mogu samo virtouzi književnog zanata. Zato se tvoje knjige grle kao draga bića, pamte se, radoste srce... Svome zavičaju ostavljaš dragoceno zaveštanje, a svakom istinskom pokloniku lepe pisane reči, knjige kojima će se vraćati i s radošću ih čitati, opet i opet...''

Poznato je da ova vrsta književnosti čuva tradiciju, kulturni i kolektivni identitet, koliko književnici danas koriste dijalekatsku leksiku? 

Po mom skromnom mišljenju jako malo, a trebalo bi da je koriste. Upotreba dijalekatske leksike, barem u dijalozima, ima dvostruku ulogu. Prva je da čitaoca što vernije vrati u prošlost, a druga je da mladim naraštajima vrati neke lepe davno zaboravljene reči. Kada sam spremao za štampu moj roman ''Opelo za violinu'' radna verzija naslova je bila ''Opelo za ćemane''. Prema fabuli apsolutno adekvatniji naslov, ali izdavač je insistirao da ga preimenujemo u violinu iz prostog razloga što je objektivna pretpostavka bila da ogromna većina mladih čitalaca ne zna šta je ćemane.

Tekst je lektorisala jedna mlada lektorka, vrlo profesionalno i vrlo korektno. Kada smatra da nešto treba izmeniti ona me nazove da se konsultujemo. Jednom takvom prilikom: ''Čika Đoko, ne može da ostane ''dva Golubinčana''. Trebalo bi ''dva Golubinčanina.'' Moj odgovor:

''Znam ja ćero dobro kako bi trebalo ali, ako napišem ''dva Golubinčanina'' ceo će mi se svet smejati...''

Da li se ljubav često provlači kroz Vaša dela?

Vrlo često, a ovo ''provlači'' je baš adekvatna reč. Ljubav je dar od Boga. Mnogo je velikih reči o njoj izrečeno, mnogo je pesama opevano, ali još nije, i ubeđen sam da nikada neće ni biti u potpunosti dešifrovana.

Pametni ljudi kažu da postoje četiri vrste ljubavi. Ljubav prema Bogu. Najmističnija i najuzvišenija. Ljubav prema otadžbini ili zavičaju, imenovana kao patriotizam ili rodoljublje. Ljubav prema bližnjima. Ocu, majci, bratu ili sestri i naravno eros. Nagon za produženje vrste.

U svojoj knjizi ''Priče o ljubavi svakojakoj''  usudio sam se da kažem da u Sremu, pored nabrojanih, postoje još dve vrste ljubavi. Ljubav prema vinu i ljubav prema konjima.

Smatrate li da je književnost način da se izrazi nešto nevidljivo i neopipljivo?

Bez dileme. Svaka pročitana stranica mora kod čitaoca uzburkati emocije. Ako ovaj hladnokrvno zatvori korice velika je verovatnoća da ih više neće ni otvarati. Odlika dobre priče, eseja ili romana je da između čitaoca i svojih junaka stvori snažan fluid koji će ih neraskidivo povezati. U filmskoj umetnosti u stvaranju dobrog filma učestvuju scenarista, režiser, glavni i spredni glumci, i na kraju montažer. Ako ekipa radi sinhronizovano i svaki akter svoj deo posla valjano obavi, iluzija neće izostati. U književnosti se sve svodi na autora koji spregom  talenta i inspiracije pokušava da svoje iluzije prenese na čitaoce. Daleko je od pomisli da će ih svaki čitalac na identičan način prihvatiti, pa je to jedan od razloga zašto je velike romane teško ekranizovati.   

Vaša dela zastupljena su na mnogim onlajn knjižarama i platformama kao što je Amazon. Koliko je nova tehnologija pomogla da se dopre do većeg broja čitalaca?

Nema nikakve sumnje da je nova tehnologija pomogla da se dopre do većeg broja čitalaca i što je najvažnije iz redova mlade populacije. Mladi naravno nemaju vremena za čitanje ali ako na svom mobilnom telefonu na nešto nalete rado će pročitati. I treba da pročitaju, jer nisu ni svesni koliko sa svakom pročitanom stranicom obogaćuju svoj, već poprilično osiromašen, rečnik.

Ja sam iz crno belog filma u kojem se po difoltu čitalo sa papira, ali moram priznati da već podugo na papiru ne pišem. Pišem na računaru. Nova tehnologija mi omogućava da se igram sa rečima kao dete sa lego kockicama. Reči su muzika i ako svaka nota nije na svom mestu, priča gubi harmoniju.

Davnih dana jedan prijatelj mi je ispričao kako je na početku novinarske karijere imao tu čast i privilegiju da intervjuiše Mešu Selimovića ''Druže Meša, recite mi molim vas kako uspevate da vam rečenice budu tako tečne?''

Meša nema šta da krije:

''Mladi čoveče, dođite ujutru u moju sobu da vidite koliko u njoj ima zgužvanog papira...''

Tehnologija je napredovala, jesu li ljudi?

Ubrzani razvoj tehnologije je mač sa dve oštrice. Čini mi se da je čovek svesno ili nesvesno otvorio Pandorinu kutiju i zavirio tamo gde nije smeo zaviriti. Ovo se posebno odnosi na oblasti genetike i atomske fizike. Još čovečanstvo nije načisto da li je starija kokoška ili jaje, a poseže za kloniranjem i cepanjem atoma.

U doba moje mladosti za umišljene osobe pune sebe govorilo se  da poseduju pamet iz ukrštenih reči, a danas je to pamet sa interneta.

Mlada populacija živi u čvrstom uverenju da u svom računaru ima odgovor na svako pitanje ne sluteći koliko su takvim pristupom izgubili moć rasuđivanja i koliko je svaki takav odgovor pod velikim znakom pitanja. 

Kako ste uspeli balansirati izmeću vojne discipline i umetničke slobode?

Kao oficir geodetske službe često sam izvodio terenske radove po vrletima i bespućima na kojima su putnici namernici retka pojava. Tu sam upoznao brojne gorštake, ljude zdravog razuma i široke duše. Nisu imali prilike da se obrazuju, pa im je fond reči vrlo skroman, ali one što su imali tako su lepo slagali da sam svaku ispričanu priču naprosto upijao. Neka njihova poimanja života i životnih okolnosti preneo sam na svoje književne junake i na tome sam im neizmerno zahvalan. 

Bez umetničke slobode nema stvaralačke radosti, a ta radost se po automatizmu prenosi na čitaoca. Ovaj nepogrešivo oseti šta je pisano mehanički, a šta sa radošću i ljubavlju. To mi daje za pravo da se nadam da veštačka inteligencija nikada neće potisnuti istinsko umetničko stvaralaštvo.

Kakvo je vaše mišljenje o trenutnoj situaciji u svetu? Čini se kao da smo u loncu koji vri, da je samo pitanje kada će da ''pokipi''? Koliko i kako pojedinac može doprineti sveopštem miru i blagostanju?

Nažalost, apsolutno ste u pravu. Nije više pravo pitanje hoće li velikog rata biti ili neće, pitanje je samo kada će ga biti i gde. Ne gajim baš nikakve iluzije da će nas mimoići iz prostog razloga što nema te nesreće koja kroz našu balkansku avliju nije prošla. Pojedinac je samo jedna kap u okeanu i svojim činjenjem ili ne činjenjem ne može talase ni ubrzati ni usporiti. Ne mogu to ni moćni državnici i velika je zabluda da je sudbina čovečanstva u njihovim rukama. Na Vojnoj Akademiji Kopnene vojske pročitao sam i prostudirao na stotine stručnih teorija o ratu, ali kako dublje u godine zalazim, sve sam bliže ubeđenju da rat nije društvena, već čisto prirodna pojava. Bog nam šalje kišu da spere prljavštinu sa trotoara, a ratove da speru ljagu sa ljudi. 

Šta bi današnji čovek trebao posebno da neguje, a što je možda zaboravio da je vredno i osnovno?

Kada kažem da živimo u smutnim vremenima niko me neće negirati jer tu agoniju svi osećaju. Nije ona od juče, nije ni od preključe, ona traje dugo godina unazad i ja se iskreno plašim da još nije kulminirala. Kada jedno bogato domaćinstvo propadne ne može ga jedna generacija oporaviti. Koliko će naša deca i unuci na svojim plećima teret nositi, to će pokazati vreme, a u međuvremenu i nama i njima ostaje samo trpljenje i strpljenje.

U takvim okolnostima životna filozofija je vrlo jednostavna: Budi zadovoljan sa onim što imaš i ne žali mnogo za onim što nemaš.

Pripremate li nešto novo iz vaše ''književne kuhinje'' ? Šta ste sebi zacrtali kao cilj za naredni period?  

Ovih dana u izdanju novosadskog Prometeja izlazi iz štampe moj novi roman pod nazivom ''Pilot bez aviona''. U njemu na trenutak izlazim iz Srema, idem malo do Bosne, pa se onda opet vraćam u moje Putince.

Neće ovaj roman mnogo obogatiti srpsku književnost, ali Bogu hvala, neće je ni obrukati. S pravom očekujem da što pre pronađe svoj put do čitalaca, pa neka oni o njemu sude. U mojim godinama nije pametno praviti dugoročne planove, ali pouzdano znam da ću nastaviti sa pisanjem. Još imam i volje i energije, a što je posebno važno, imam i podršku porodice i prijatelja.

PODELITE OVAJ TEKST NA: