детаљ слике: КРК Арт дизајн

Ђока Филиповић: Без уметничке слободе нема стваралачке радости

Мр Ђока Филиповић, пуковник геодетске службе упензији, рођен је 1957. године у Земуну. Основну школу завршио је у Путинцима, гимназију у Београду. Дипломирао је на Војној Академији Копнене војске и Грађевинском факултету Универзитета у Београду где је 1985. магистрирао. Објавио је романе 'Кобојаги' и 'Опело за виолину' и збирке прича Диваниса шора, Приче из Сремаи Приче о љубави свакојакој. Живи и ради у Београду и у Путинцима.

Књижевна радионица "Кордун"

Неда Гаврић, Бања Лука, 17.05.2024.

Писац сте који се бави тематиком Срема и Сремаца. Која вас места у Срему највише инспиришу?

Срем као географска област је вековна инспирација уметника, како оних који су се у њему родили и век проживели, тако и оних сретника који су у њему на кратко одсањали свој најлепши сан. На том рајском простору оивиченом  моћним рекама Дунавом и Савом родило се чак седам римских царева.

Мени лично највећа инспирација су ушорена сремска села попут мојих Путинаца. Издалека једно другом сличе као јаје јајету и само се по црквеним торњевима разазнају. Нажалост, негативна демографија је и у њима узела свој данак. Све је мање дечије граје и комшијских дивана на чувеним клупама, а што је посебно стресно у свако доба дана на улици је више аутомобила него људи.

Романи ''Кобојаги'' и ''Опело за виолину'' као и збирке прича ''Дивани са шора'', ''Приче из Срема'' и ''Приче о љубави свакојакој'' имају одлике дијалекатске књижевности. Читаоцима сте дочарали завичајни свет Срема. Препознаје ли се у данашњем времену вредност регионалне књижевности?

Нисам компетентан или што би моји Сремци казали нисам кадар да на ту тему судим и просуђујем у неким ширим оквирима, па ћу се ограничити на себе и своје писање. Епитет регионалног књижевника изузетно ми ласка. Није лако, али у сваком случају лакше је пробити се у белом свету него у свом завичају где те људи знају и прате још од слинавог детињства.

Свестан сам чињенице да у српској књижевности немам име, али имам своје читаоце који су ми велика подршка и обавеза да и даље пишем. Мој првенац роман ''Кобојаги'' је без икакве медијске подршке имао три издања, а највећи део тиража је завршио код српске дијаспоре у Канади, Америци и Аустралији. Ако је те људе барем на тренутак усрећио и вратио на родна огњишта, роман је испунио своју мисију.

Највреднија награда за сваког аутора су лепе речи и похвале од стране колега, па ћу искористити прилику да јавно обелоданим шта о мом писању мисли моја уважена колегиница Милева Лела Алексић највећи приповедач ужичког краја: '' Ђоле, твоја слова су као златно зрневље жита са твојих родних завичајних поља. Не може другачије да дарује душа која је пространа као сремачка равница. Писати на локалном дијалекту могу само виртоузи књижевног заната. Зато се твоје књиге грле као драга бића, памте се, радостe срце... Своме завичају остављаш драгоцено завештање, а сваком истинском поклонику лепе писане речи, књиге којима ће се враћати и с радошћу их читати, опет и опет...''

Познато је да ова врста књижевности чува традицију, културни и колективни идентитет, колико књижевници данас користе дијалекатску лексику? 

По мом скромном мишљењу јако мало, а требало би да је користе. Употреба дијалекатске лексике, барем у дијалозима, има двоструку улогу. Прва је да читаоца што верније врати у прошлост, а друга је да младим нараштајима врати неке лепе давно заборављене речи. Када сам спремао за штампу мој роман ''Опело за виолину'' радна верзија наслова је била ''Опело за ћемане''. Према фабули апсолутно адекватнији наслов, али издавач је инсистирао да га преименујемо у виолину из простог разлога што је објективна претпоставка била да огромна већина младих читалаца не зна шта је ћемане.

Текст је лекторисала једна млада лекторка, врло професионално и врло коректно. Када сматра да нешто треба изменити она ме назове да се консултујемо. Једном таквом приликом: ''Чика Ђоко, не може да остане ''два Голубинчана''. Требало би ''два Голубинчанина.'' Мој одговор:

''Знам ја ћеро добро како би требало али, ако напишем ''два Голубинчанина'' цео ће ми се свет смејати...''

Да ли се љубав често провлачи кроз Ваша дела?

Врло често, а ово ''провлачи'' је баш адекватна реч. Љубав је дар од Бога. Много је великих речи о њој изречено, много је песама опевано, али још није, и убеђен сам да никада неће ни бити у потпуности дешифрована.

Паметни људи кажу да постоје четири врсте љубави. Љубав према Богу. Најмистичнија и најузвишенија. Љубав према отаџбини или завичају, именована као патриотизам или родољубље. Љубав према ближњима. Оцу, мајци, брату или сестри и наравно ерос. Нагон за продужење врсте.

У својој књизи ''Приче о љубави свакојакој''  усудио сам се да кажем да у Срему, поред набројаних, постоје још две врсте љубави. Љубав према вину и љубав према коњима.

Сматрате ли да је књижевност начин да се изрази нешто невидљиво и неопипљиво?

Без дилеме. Свака прочитана страница мора код читаоца узбуркати емоције. Ако овај хладнокрвно затвори корице велика је вероватноћа да их више неће ни отварати. Одлика добре приче, есеја или романа је да између читаоца и својих јунака створи снажан флуид који ће их нераскидиво повезати. У филмској уметности у стварању доброг филма учествују сценариста, режисер, главни и спредни глумци, и на крају монтажер. Ако екипа ради синхронизовано и сваки актер свој део посла ваљано обави, илузија неће изостати. У књижевности се све своди на аутора који спрегом  талента и инспирације покушава да своје илузије пренесе на читаоце. Далеко је од помисли да ће их сваки читалац на идентичан начин прихватити, па је то један од разлога зашто је велике романе тешко екранизовати.   

Ваша дела заступљена су на многим онлајн књижарама и платформама као што је Амазон. Колико је нова технологија помогла да се допре до већег броја читалаца?

Нема никакве сумње да је нова технологија помогла да се допре до већег броја читалаца и што је најважније из редова младе популације. Млади наравно немају времена за читање али ако на свом мобилном телефону на нешто налете радо ће прочитати. И треба да прочитају, јер нису ни свесни колико са сваком прочитаном страницом обогаћују свој, већ поприлично осиромашен, речник.

Ја сам из црно белог филма у којем се по дифолту читало са папира, али морам признати да већ подуго на папиру не пишем. Пишем на рачунару. Нова технологија ми омогућава да се играм са речима као дете са лего коцкицама. Речи су музика и ако свака нота није на свом месту, прича губи хармонију.

Давних дана један пријатељ ми је испричао како је на почетку новинарске каријере имао ту част и привилегију да интервјуише Мешу Селимовића ''Друже Меша, реците ми молим вас како успевате да вам реченице буду тако течне?''

Меша нема шта да крије:

''Млади човече, дођите ујутру у моју собу да видите колико у њој има згужваног папира...''

Технологија је напредовала, јесу ли људи?

Убрзани развој технологије је мач са две оштрице. Чини ми се да је човек свесно или несвесно отворио Пандорину кутију и завирио тамо где није смео завирити. Ово се посебно односи на области генетике и атомске физике. Још човечанство није начисто да ли је старија кокошка или јаје, а посеже за клонирањем и цепањем атома.

У доба моје младости за умишљене особе пуне себе говорило се  да поседују памет из укрштених речи, а данас је то памет са интернета.

Млада популација живи у чврстом уверењу да у свом рачунару има одговор на свако питање не слутећи колико су таквим приступом изгубили моћ расуђивања и колико је сваки такав одговор под великим знаком питања. 

Како сте успели балансирати измећу војне дисциплине и уметничке слободе?

Као официр геодетске службе често сам изводио теренске радове по врлетима и беспућима на којима су путници намерници ретка појава. Ту сам упознао бројне горштаке, људе здравог разума и широке душе. Нису имали прилике да се образују, па им је фонд речи врло скроман, али оне што су имали тако су лепо слагали да сам сваку испричану причу напросто упијао. Нека њихова поимања живота и животних околности пренео сам на своје књижевне јунаке и на томе сам им неизмерно захвалан. 

Без уметничке слободе нема стваралачке радости, а та радост се по аутоматизму преноси на читаоца. Овај непогрешиво осети шта је писано механички, а шта са радошћу и љубављу. То ми даје за право да се надам да вештачка интелигенција никада неће потиснути истинско уметничко стваралаштво.

Какво је ваше мишљење о тренутној ситуацији у свету? Чини се као да смо у лонцу који ври, да је само питање када ће да ''покипи''? Колико и како појединац може допринети свеопштем миру и благостању?

Нажалост, апсолутно сте у праву. Није више право питање хоће ли великог рата бити или неће, питање је само када ће га бити и где. Не гајим баш никакве илузије да ће нас мимоићи из простог разлога што нема те несреће која кроз нашу балканску авлију није прошла. Појединац је само једна кап у океану и својим чињењем или не чињењем не може таласе ни убрзати ни успорити. Не могу то ни моћни државници и велика је заблуда да је судбина човечанства у њиховим рукама. На Војној Академији Копнене војске прочитао сам и простудирао на стотине стручних теорија о рату, али како дубље у године залазим, све сам ближе убеђењу да рат није друштвена, већ чисто природна појава. Бог нам шаље кишу да спере прљавштину са тротоара, а ратове да сперу љагу са људи. 

Шта би данашњи човек требао посебно да негује, а што је можда заборавио да је вредно и основно?

Када кажем да живимо у смутним временима нико ме неће негирати јер ту агонију сви осећају. Није она од јуче, није ни од прекључе, она траје дуго година уназад и ја се искрено плашим да још није кулминирала. Када једно богато домаћинство пропадне не може га једна генерација опоравити. Колико ће наша деца и унуци на својим плећима терет носити, то ће показати време, а у међувремену и нама и њима остаје само трпљење и стрпљење.

У таквим околностима животна филозофија је врло једноставна: Буди задовољан са оним што имаш и не жали много за оним што немаш.

Припремате ли нешто ново из ваше ''књижевне кухиње'' ? Шта сте себи зацртали као циљ за наредни период?  

Ових дана у издању новосадског Прометеја излази из штампе мој нови роман под називом ''Пилот без авиона''. У њему на тренутак излазим из Срема, идем мало до Босне, па се онда опет враћам у моје Путинце.

Неће овај роман много обогатити српску књижевност, али Богу хвала, неће је ни обрукати. С правом очекујем да што пре пронађе свој пут до читалаца, па нека они о њему суде. У мојим годинама није паметно правити дугорочне планове, али поуздано знам да ћу наставити са писањем. Још имам и воље и енергије, а што је посебно важно, имам и подршку породице и пријатеља.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: