|
|
|
 | Aleksandra Grozdanić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Svetac s petokrakom
Kada je 1943. u okolini Mostara ranjen, moj deda Vojislav imao je nepune 33 godine. Sudbina je udesila da našavši se u središtu eksplozije, njegov život namah ne ugasi. Za svaki geler, Bog će mu dati produžetak od još godine života ― ukupno dvadeset.
*
Čim je Voja, kao sremski dobrovoljac, krenuo put Bosne, preko Save, sa nekoliko ideoloških istomišljenika-partizana, priključio im se i seoski Rom, njegov školski drug, sa kojim je doduše klupu delio samo godinu dana, posle čega su ovoga ispisali iz škole. Dedi je bilo krivo, što će pametan dečak ostati nepismen, pa je ulažući sopstveni trud, posle njegove prve, i jedine godine učenja, nekako uspeo da ga opismeni ― tako da je ovaj postao jedini, u ono vreme, pismeni Rom u selu i okolini ― i zbog toga dobio nadimak Pisar.
*
Nekakva galama, prenula je iz sna, još uvek, pospanog Pisara, koji je do tada spavao čvrstim snom, pokriven krvavim čaršavima, u repu savezničkog aviona. Pošto su Vojislava, sa ostalim ranjenicima izneli na nosilima, spaziše njega, koji se pridigao raščupan, umazan od krvi ranjenika i vidno uznemiren, pokušavao, nekako, da objasni kako je došlo do ove zbrke, i odakle on tu. Verovatno mu je tokom unošenja ranjenika pozlilo, pravdao se, te se onesvestio u repu aviona, pa tako, tu i ostao. Situacija je bila prilično delikatna, opipljivih dokaza za dezerterstvo nije bilo, uostalom Pisar je bio dokazani borac, pritom iz strane vojske, te mu saveznici na kraju oprostiše ovu lakrdiju, zaduživši ga da cepa drva, i otkuvava posteljinu u tifusarskom paviljonu. Nekoliko dana pre nego što će poći u rat, u obližnjem mestu, Nemci su streljali neke od članova njegove porodice, među kojima je bilo i troje dece. Iako je Pisar u ratu izbegao ranjavanje, ova rana mu nikada nije zarasla.
*
Teške povrede, kojima je prethodio i prelazak Igmana, dovele su Vojislava u jesen 1943. do savezničke bolnice na Siciliji, gde mu je izvađen ostatak gelera, nakon što ih je nekoliko odstranjeno odmah, u poljskoj bolnici, blizu Mostara. Borba sa gelerima ni ovde nije okončana, ostala su još dva, u glavi i blizini srca, da ga podsećaju na strahote rata, i agoniju koju je preživeo.U preostalom delu svog relativno kratkog života, nastojeći da ostane veran, pre svega, svojoj partiji i njenoj ideologiji, postajaće, na neki način, nepouzdan i lakomislen za svoje najbliže. Geler, koji je nosio u glavi, zadavao mu je velike bolove i proizvodeći zastrašujuće noćne more, držao ga u halucinaciji rata, stvarajući u snu iluziju juriša na nemačke bunkere, zbog čega je pozivao drugove da mu se pridruže, budeći iz sna suprugu i uznemirenu čeljad. Desna ruka visila je pored tela, i kao da je već bila tamo, kuda je on, onog avgustovskog dana, iz Hercegovine krenuo, samo što je bila brža, i pre njega stigla na odredište, pa je već od tada mrtva, i sada ga požuruje i stalno podseća da su tamo krenuli zajedno, i da ga čeka.
*
Još nije stigao da skine uniformu, a nekada bogatu gazdinsku kuću, već su uzurpirali Drugovi u kožnim šinjelima. Sada je trebalo hraniti izgladnelu i opustošenu zemlju, i opet je Vojislav krenuo prvi da prazni ambar, a oni su dolazili prečesto, odnoseći pune džakove. Drugi bi ponešto sakrili, da im se nađe, on je iznosio sam.„A, deca, Vojo, boj se Boga“, govorio mu je otac. Ali je Vojislav na Boga odavno zaboravio, mnogo pre nego što je pred odlazak na klanicu bosanskih planina poslednji put poljubio sina i ćerku, i onoga kada se iz Savezničke bolnice vratio sa uspomenom, u svom razorenom telu, koje se više nije mogao odreći. Jedino kada se oglušio o roditeljske molbe, bilo je tada kada je postao komunista, znao je koliko će ga to koštati, plaćao je bez roptanja.
*
I dok je Vojislav ćutao i gutao, mislići stalno da još ima šta da se da, i da nije dovoljno dao ― ljudima, državi, partiji, Pisar je noću šenlučio po kafanama iz kojih ga je Ozna izvlačila pijanog, dok je kao lud vikao: „Tito, Pisar, država”, psujući svima sve po spisku. Sve u svemu, svaki od njih dvojice goreo je u svom paklu: Vojislav razočaranja, a Pisar neke novostečene moći, koja, vodeći ga iz skandala u skandal, očigledno nije mogla da ispuni i smiri njegovu cigansku dušu. *
Tek, kada smo, mi deca, na tavanu pradedine kuće pronašli ikonu Svetog Nikole, shvatili smo da naša Krsna slava nije Partizanska slava, koja se posle rata jedino slavila po sremskim selima, gde je ova, svojevrsna, protivrečnost poprimila razmere najveće i najsvečanije narodne proslave, koju je obeležavala svaka kuća.
Ne znam zašto, ali i danas, kada pomislim na deda Vojislava, koji je ovaj svet napustio pre mog rođenja, preselivši se u nebeski komunizam, zamišljam ga kao sveca sa petokrakom, čiji kraci probijaju oreol, prigušujući njegovu blistavu svetlost...
|
