|
|
|
 | Александра Грозданић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Светац с петокраком
Када је 1943. у околини Мостара рањен, мој деда Војислав имао је непуне 33 године. Судбина је удесила да нашавши се у средишту експлозије, његов живот намах не угаси. За сваки гелер, Бог ће му дати продужетак од још године живота ― укупно двадесет.
*
Чим је Воја, као сремски добровољац, кренуо пут Босне, преко Саве, са неколико идеолошких истомишљеника-партизана, прикључио им се и сеоски Ром, његов школски друг, са којим је додуше клупу делио само годину дана, после чега су овога исписали из школе. Деди је било криво, што ће паметан дечак остати неписмен, па је улажући сопствени труд, после његове прве, и једине године учења, некако успео да га описмени ― тако да је овај постао једини, у оно време, писмени Ром у селу и околини ― и због тога добио надимак Писар.
*
Некаква галама, пренула је из сна, још увек, поспаног Писара, који je до тада спавао чврстим сном, покривен крвавим чаршавима, у репу савезничког авиона. Пошто су Војислава, са осталим рањеницима изнели на носилима, спазише њега, који се придигао рашчупан, умазан од крви рањеника и видно узнемирен, покушавао, некако, да објасни како је дошло до ове збрке, и одакле он ту. Вероватно му је током уношења рањеника позлило, правдао се, те се онесвестио у репу авиона, па тако, ту и остао. Ситуација је била прилично деликатна, опипљивих доказа за дезертерство није било, уосталом Писар је био доказани борац, притом из стране војске, те му савезници на крају опростише ову лакрдију, задуживши га да цепа дрва, и откувава постељину у тифусарском павиљону. Неколико дана пре него што ће поћи у рат, у оближњем месту, Немци су стрељали неке од чланова његове породице, међу којима је било и троје деце. Иако је Писар у рату избегао рањавање, ова рана му никада није зарасла.
*
Тешкe повреде, којима је претходио и прелазак Игмана, довеле су Војислава у јесен 1943. до савезничке болнице на Сицилији, где му је извађен остатак гелера, након што их је неколико одстрањено одмах, у пољској болници, близу Мостара. Борба са гелерима ни овде није окончана, остала су још два, у глави и близини срца, да га подсећају на страхоте рата, и агонију коју је преживео.У преосталом делу свог релативно кратког живота, настојећи да остане веран, пре свега, својој партији и њеној идеологији, постајаће, на неки начин, непоуздан и лакомислен за своје најближе. Гелер, који је носио у глави, задавао му је велике болове и производећи застрашујуће ноћне море, држао га у халуцинацији рата, стварајући у сну илузију јуриша на немачке бункере, због чега је позивао другове да му се придруже, будећи из сна супругу и узнемирену чељад. Десна рука висила је поред тела, и као да је већ била тамо, куда је он, оног августовског дана, из Херцеговине кренуо, само што је била бржа, и пре њега стигла на одредиште, па је већ од тада мртва, и сада га пожурује и стално подсећа да су тамо кренули заједно, и да га чека.
*
Још није стигао да скине униформу, а некада богату газдинску кућу, већ су узурпирали Другови у кожним шињелима. Сада је требало хранити изгладнелу и опустошену земљу, и опет је Војислав кренуо први да празни амбар, a они су долазили пречесто, односећи пуне џакове. Други би понешто сакрили, да им се нађе, он је износио сам.„А, деца, Војо, бој се Бога“, говорио му је отац. Али је Војислав на Бога одавно заборавио, много пре него што је пред одлазак на кланицу босанских планина последњи пут пољубио сина и ћерку, и онога када се из Савезничке болнице вратио са успоменом, у свом разореном телу, које се више није могао одрећи. Једино када се оглушио о родитељске молбе, било је тада када је постао комуниста, знао је колико ће га то коштати, плаћао је без роптања.
*
И док је Војислав ћутао и гутао, мислићи стално да још има шта да се да, и да није довољно дао ― људима, држави, партији, Писар је ноћу шенлучио по кафанама из којих га је Озна извлачила пијаног, док је као луд викао: „Тито, Писар, држава”, псујући свима све по списку. Све у свему, сваки од њих двојице горео је у свом паклу: Војислав разочарања, а Писар неке новостечене моћи, која, водећи га из скандала у скандал, очигледно није могла да испуни и смири његову циганску душу. *
Тек, када смо, ми деца, на тавану прадедине куће пронашли икону Светог Николе, схватили смо да наша Крсна слава није Партизанска слава, која се после рата једино славила по сремским селима, где je ова, својеврснa, противречност попримила размере највеће и најсвечаније народне прославе, коју је обележавала свака кућа.
Не знам зашто, али и данас, када помислим на деда Војислава, који је овај свет напустио пре мог рођења, преселивши се у небески комунизам, замишљам га као свеца са петокраком, чији краци пробијају ореол, пригушујући његову блиставу светлост...
|
