detalj slike: KRK Art dizajn

SRBI U OČIMA DRUGIH

Dr SIMO JELAČA

RUDOLF ARČIBALD RAJS - ČUJTE SRBI

(Švajcarac po rođenju, Srbin po opredeljenju)

Dr Rudolf Arčibald Rajs nije bio Srbin po rođenju, već po opredeljenju. Veći deo života proveo je u Srbiji, i pored neprijatnosti kroz koje je prošao, istrajao je u svojoj naklonosti prema Srbima. Ostavio nam je svoj testament ''Čujte Srbi''.

Dr Rudolf Arčibald Rajs rođen je 1875. godine u Hehcbergu u Nemačkoj. Univerzitet je završio u Švajcarskoj i doktorirao u 22-oj gonini života. Stekao je švajcarsko državljanstvo 1906. godine, kada je i promovisan za redovnog profesora univerziteta. U Srbiju je došao 1914. godine, na poziv srpske vlade, kao neutralni posmatrač da istražuje Austro-Ugarske, Nemačke i Bugarske zločine i laži nad srpskim civilima na početku Prvog svetskog rata. U to vreme ove zemlje uz pomoć Vatikana širile su lažne vesti o Srbima, predstavljajući ih kao divljake, pljačkaše i ubice. Dr Rajs je sprovodio istragu, saslušavanja, preglede ranjenika i zarobljenika i leševa i došao do suprotnih zaključaka. Srbi su se borili časno, uz poštovanje svih humanitarnih prava. Prema zarobljenicima su se odnosili humanitarno i dostojanstveno, uz puno uvažavanje međunarodnih konvencija. Zahvaljujući Rajsovom časnom radu i pravednosti, svet je upoznat sa zločinima onih koji su svoje žrtve prikazivali zločincima. Arčibald Rajs, ugledni profesor kriminalistike, je svoje dokumentovane izveštaje objavio u mnogim evropskim novinama, što je omogućilo da se sazna prava istina.

On u svojoj knjizi ''Čujte Srbi'' piše:

''Narod vam je hrabar i njegova hrabrost često seže do junaštva. Mogu to s' pravom da kažem jer sam gledao vaše vojnike, a oni nisu bili ništa drugo do sam narod, u skoro svim bitkama velikog oslobodilačkog rata. Video sam i povlačenje preko Albanije, kada su vam se mnogi seljani i varošani nadmetali u junaštvu sa vojnicima, vojnicima koji su stigli na Krf tek kao ljudske senke i od kojih su mnogi na večnoj straži u morskim dubinama.

Video sam i vaše ranjenike u pokretnim bolnicama i na operacionim stolovima. Retko bi im se jauk, pa ni jecaj, oteo iz usta, a često ih, naročito na počeku rata, usled nedostatka narkotika nisu ni uspavljivali.

Narod vam je rodoljubiv. Ne znam ni za jedan narod u kojem legendarni nacionalni junaci toliko žive u narodnoj duši kao kod vas. A imate i onaj veličanstveni dar da vas sećanje na te junake zna toliko nadahnuti da vam vlastiti život više ništa ne znači. To je zato što lik tih legendarnih junaka izlazi iz vas samih. Sačinjen je od komadića koje odaje vaša duša. Urođeni zdrav razum vam je u tim junacima, koji su u stvarnosti često bili sasvim drugačiji, pronašao pravi i možda jedini način da održite netaknutim svoj nacionalni ideal. Da bi ste očuvali patriotizam i kult svojih nacionalnih junaka pomogla vam je vaša religija. Pretvorili ste svoju religiju u narodnu tradiciju.

Vaš narod je gostoljubiv. U selo čovek ne može doći, a da ne naiđe na širokogrud doček. Narodne svetkovine još čuvaju onaj nekadašnji prelepi običaj ugošćavanja. Prvi komad božićnog kolača čuva se za namernika.

Narod vam je demokratičan, i to zaista demokratičan, a ne na način političara. Među vašim ljudima čovek se ceni onoliko koliko je čovek, a ne po onom što su od njega učinili odelo i titula. Novac mu, naravno, kao i svuda, uliva poštovanje i ostavlja utisak, ali taj utisak nije toliki da bi ga naterao da

se odrekne vlastitog dostojanstva. Vaš narod zna za samilost i ponekad je takav u trenucima kada se čovek ne nada da će kod njega naći tu lepu ljudsku osobinu. Koliko sam puta u toku rata gledao kako dovode zarobljene neprijateljske vojnike iznurene od gladi, i umesto da te ljude, koji su im spalili njihove kuće i masakrirali žene i decu, zlostavljaju, vaši vojnici bi se smilovali nad njihovom sudbinom i davali im poslednje parče hleba iz džepa. Narod vam je ponosan, ali ne i ohol. Taj ponos nije mana, već vrlina. Ona je nužna svakom zaista dobrom čoveku jer ga sprečava da podlegne zlim uticajima ili iskušenjima. Taj ponos je, naprosto, poštovanje sopstvene ličnosti.

Najzad, vi ste bistar narod, jedan od najbistrijih koje sam za života video. Shvatate brzo i pravilno. Sa svojom inteligencijom i prirodnim bogastvima tla, morali bi ste imati jednu od glavnih uloga u Evropi''.

Iskreni prijatelj

Dr Arčibald Rajs se proglasio za dobrovoljca i po njegovim rečima postao: ''Švajcarski dobrovoljac srpske vojske, drug veličanstvenih ratnika Šumadije, Dunava, Morave, Timoka i Vardara''. Period od 1914. do 1918. godine proveo je na frontovima sa srpskom vojskom. Učestvovao je u odstupanju preko Albanije, a zatim je na Solunskom frontu svedočio dešavanjima, boraveći na opasnim mestima uz vojnike, kako bi sastavio realan izveštaj. Lično se angažovao oko zbrinjavanja srpske siročadi u Švajcarskoj i pomoći srpskom stanovništvu koje je ostalo u okupiranoj zemlji. Posle proboja Solunskog fronta 15 septembra 1918. godine, obavio je uviđaje u svim mestima kroz koje je prolazio. Tokom Prvog svetskog rata napisao je dve knjige i oko 800 članaka o Srbima, čime je prikazao i dokumentovao svetu zlodela koja su učinjena od strane Austro-Ugarske, Nemačke i Bugarske. Vratio se u Beograd sa oslobodiocima 1 novembra 1918. godine. Ugledni i imućni profesor Dr Arčibald Rajs dao je ostavku Univerzitetu u Lozani, rešen da nastavi život u Srbiji, uz srpske junake. Kralj Aleksandar Prvi poklonio mu je plac na Topčideru, u ulici Vojvode Mišića 73, na kome je on sagradio kuću, u stilu gradnje tradicionalnih šumadinskih kuća. Nazvao ju je ''Vila dobre volje'', u znak sećanja na mesto u Makedoniji gde se odigrala presudna bitka Solunskog fronta. Zločine austro-ugarske vojske u Mačvi, avgusta 1914. godine, nazvao je ''Aleja vešala''. Posle rata založio se za školovanje 300 srpske dece u Ženevi. Bio je član delegacije jugoslovenske vlade na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Dobio je medalju za hrabrost, međutim uvek je isticao da mu je jedina nagrada zahvalnost srpskoga naroda.

Izvađeno srce

Dr Arčibald Rajs je živeo skromno u vili Dobre volje, do smrti i sahranjen je uz državne i crkvene počasti na Topčiderskom groblju u Beogradu 10 avgusta 1929. godine. U svom pisanom testamentu poželeo je da se njegovo telo otvori, izvadi srce, stavi u bokal i odnese na Kajmakčalan, gde će se bez zakopavanja staviti pored crkvice. Napisao je: ''Ja sam voleo srpsku zemlju i draga mi je pomisao da će moje srce počivati i nestati na najponosnijem vrhu srpskih zemalja, blizu drugova koje sam gledao kako umiru''. Želja mu je ispunjena i njegovo srce je odneto na Kajmakčalan, gde je počivalo u specijalnoj urni sve dok Bugari nisu srušili spomenik i uništili urnu.

OPROŠTAJNA PROPOVED NEMAČKOG EVANGELISTIČKOG PASTORA

Fridrih Grisendorf (Fridrich Griesendorf) dvorski sveštenik, koga je nemački Car Viljem II poslao Vilsonu da primi 14 tačaka njegovog programa o samoopredeljenju naroda, bio je veoma obrazovan čovek. Umro je 1958. godine. Kao pastor crkve u Evensburgu kraj Osnabrika održao je pred odlazak u penziju svojim parohijanima propoved u svome selu, u kome se 1945. godine nalazilo na hiljade srpskih ratnih zarobljenika.

''Naša otadžbina je izgubila rat. Pobedili su Englezi, Amerikanci i Rusi. Možda su imali bolji materijal, više vojske, bolje vojskovođe. No to je u stvari izrazito materijalna priroda. Tu pobedu su odneli oni. Međutim, ima ovde među nama jedan narod koji je od svih pobednika izvojevao jednu mnogo lepšu, drugu pobedu. Pobedu duše, pobedu srca, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. Taj narod su Srbi. Mi smo ih ranije samo poznavali, neko malo, a neko ni toliko. Ali mi smo dobro znali šta smo mi činili u njihovoj otadžbini. Ubijali smo na stotine Srba, koji su branili zemlju, za jednog našeg ubijenog vojnika, koji je inače predstavljao vlast okupatora-nasilnika. Pa ne samo da smo to činili, već smo sa blagonaklonošću posmatrali kako tamo na Srbe pucaju sa svih strana: i Hrvati (ustaše), i Italijani, i Arnauti, i Bugari i Mađari. A znali smo da se ovde među nama nalazi 5.000 Srba koji su nekada predstavljali elitu društva u svojoj zemlji, a sada liče na žive kosture, malaksali i iznemogli od gladi. Znali smo da kod Srba živi verovanje da ''ko se ne osveti – taj se ne posveti'', i mi smo se zaista plašili osvete tih srpskih mučenika. Bojali smo se da će oni posle kapitulacije naše zemlje činiti s' nama ono što smo mi njima činili. Živo smo zamišljali tu dramu i već smo u mašti gledali našu decu kako plove niz kanalizaciju ili ih peku u gradskoj pekari. Zamišljali smo ubijanje ljudi, pljačku, silovanje, rušenje i razaranje naših domova. Međutim, kako je bilo?

Kad su pukle zarobljeničke žice i kad se 5.000 živih srpskih kostura našlo slobodno, ti kosturi su milovali našu decu poklanjajući im bombone, mirno razgovarali sa nama. Srbi su dakle milovali decu onih koji su njihovu Otadžbinu u crno zavili. Tek sada razumemo zašto je naš veliki pesnik Gete učio srpski jezik. Sada tek shvatamo zašto je Bizmarkova poslednja reč na samrtnoj postelji beše – Srbija!

Ta pobeda je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede! Takvu pobedu, čini mi se, mogli su izvojevati i dobiti samo Srbi, odnegovani na njihovom Svetosavskom duhu i junačkim pesmama, koje je naš Gete toliko voleo. Ova pobeda će vekovima živeti u dušama Nemaca, o toj pobedi i Srbima koji su je odneli, želeo sam da posvetim svoju poslednju svešteničku propoved''.

(Original: Parohijski Glasnik, organ Srpske pravoslavne crkve u Diseldorfu, Br. 5 / 1980, St. 7).

BUDI TAKO HUMAN KAO ŠTO JE BILA SRBIJA 1885 GODINE

Za vreme rata protiv Bugarske 1884/85. godine u žestokim okršajima svakodnevno je stradalo sve više vojnika. Ali za razliku od Srbije , koja svoje ranjenike zbrinjava, Bugarska nije imala organizovan vojni sanitet, a njihovi ranjenici bili su prepušteni sami sebi, i ostajali su na mestu ranjavanja. Zbog toga Evropa je prikupljala pomoć i konvoji sa sanitetskim materijalom spremili su se da krenu za Bugarsku. A između evropskih konvoja i Bugarske isprečio se front sa srpskom vojskom.

Tada se događa nešto što se u istoriji ratovanja ne beleži ni do tada, a ni kasnije: Na zahtev lekara austrijskog Crvenog krsta, Vlada Srbije je odobrila vojnoj komandi da za jedan dan prekine rat, otvori liniju fronta i propusti sanitetski transport koji je iz Beča upućen u Sofiju. I ne samo to – Srbija se pridružila apelu iz Evrope, otvara svoje vojne magacine, dodaje lekove, ćebad, krevete i sve neophodno za otvaranje jedne bolnice u Bugarskoj. Tako Srbija prilaže svoju pomoć i zalihe neprijateljskoj zemlji sa kojom je u ratnom stanju.

Za ovaj presedan u svetskoj istoriji ratovanja, Međunarodni Crveni krst u Ženevi dodelio je specijalno priznanje Crvenom krstu Srbije, a u holu zgrade Međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi stoji tabla na kojoj piše: ''Budi tako human kao što je bila humana Srbija 1885 godine''.

SRPSKE VRLINE - AKO NISTE ZNALI?

1. Na teritoriji današnje Srbije, u 3 i 4 veku rođeno je osamnaest rimskih imperatora.To predstavlja petinu od svih vladara Rimskog carstva.
2. Srbin je bio patrijarh Konstatinopolja. Postavio ga je Mehmed II na zahtev njegove pomajke Mare Branković.

3. Vampir je jedina srpska reč koju je prihvatio ceo svet.
4. Srbi su živeli i u zemlji faraona.
5. Srpska časovničarska industrija je starija od Švajcarske. Pre 600 godina Srbi su imali svoj časovnik.
6. Srbin Sava Vladislavić smatran je jednom od najznamenitijih ličnosti Rusije svog vremena. I razgraničio je Kinu i Rusiju.
7. Najpoznatija svetica na Balkanu Sv. Petka je bila Srpkinja.
8. Jedan od četiri zvanična jezika u Otomanskom carstvu bio je naš jezik.
9. Samo Srbija i Belgija su učestovavale u krojenju nove Evrope uz predstavnike velikih sila.
10. U Srbiji postoji verski objekat koji je čak 10 puta pretvaran u džamiju. Stara saborna crkva u centru Čačka)
11. Prvi satelitski prenos video signala 1963. godine, između Evrope i Severne Amerike, bila je slika Belog Anđela iz manastira Mileševe.
12. Najveći pesnik nemačkog roda Gete toliko je voleo i cenio srpsku narodnu poeziju da je tečno naučio srpski jezik.
13. Da smo po statistici najgostoljubiji narod na planeti.

14. Srbi su prvi počeli brojati godine, od 5508 godine pre n.e.

Ottava, Mart 2013

PODELITE OVAJ TEKST NA: