детаљ слике: КРК Арт дизајн

СРБИ У ОЧИМА ДРУГИХ

Др СИМО ЈЕЛАЧА

РУДОЛФ АРЧИБАЛД РАЈС - ЧУЈТЕ СРБИ

(Швајцарац по рођењу, Србин по опредељењу)

Др Рудолф Арчибалд Рајс није био Србин по рођењу, већ по опредељењу. Већи део живота провео је у Србији, и поред непријатности кроз које је прошао, истрајао је у својој наклоности према Србима. Оставио нам је свој тестамент ''Чујте Срби''.

Др Рудолф Арчибалд Рајс рођен је 1875. године у Хехцбергу у Немачкој. Универзитет је завршио у Швајцарској и докторирао у 22-ој гонини живота. Стекао је швајцарско држављанство 1906. године, када је и промовисан за редовног професора универзитета. У Србију је дошао 1914. године, на позив српске владе, као неутрални посматрач да истражује Аустро-Угарске, Немачке и Бугарске злочине и лажи над српским цивилима на почетку Првог светског рата. У то време ове земље уз помоћ Ватикана шириле су лажне вести о Србима, представљајући их као дивљаке, пљачкаше и убице. Др Рајс је спроводио истрагу, саслушавања, прегледе рањеника и заробљеника и лешева и дошао до супротних закључака. Срби су се борили часно, уз поштовање свих хуманитарних права. Према заробљеницима су се односили хуманитарно и достојанствено, уз пуно уважавање међународних конвенција. Захваљујући Рајсовом часном раду и праведности, свет је упознат са злочинима оних који су своје жртве приказивали злочинцима. Арчибалд Рајс, угледни професор криминалистике, је своје документоване извештаје објавио у многим европским новинама, што је омогућило да се сазна права истина.

Он у својој књизи ''Чујте Срби'' пише:

''Народ вам је храбар и његова храброст често сеже до јунаштва. Могу то с' правом да кажем јер сам гледао ваше војнике, а они нису били ништа друго до сам народ, у скоро свим биткама великог ослободилачког рата. Видео сам и повлачење преко Албаније, када су вам се многи сељани и варошани надметали у јунаштву са војницима, војницима који су стигли на Крф тек као људске сенке и од којих су многи на вечној стражи у морским дубинама.

Видео сам и ваше рањенике у покретним болницама и на операционим столовима. Ретко би им се јаук, па ни јецај, отео из уста, а често их, нарочито на почеку рата, услед недостатка наркотика нису ни успављивали.

Народ вам је родољубив. Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас. А имате и онај величанствени дар да вас сећање на те јунаке зна толико надахнути да вам властити живот више ништа не значи. То је зато што лик тих легендарних јунака излази из вас самих. Сачињен је од комадића које одаје ваша душа. Урођени здрав разум вам је у тим јунацима, који су у стварности често били сасвим другачији, пронашао прави и можда једини начин да одржите нетакнутим свој национални идеал. Да би сте очували патриотизам и култ својих националних јунака помогла вам је ваша религија. Претворили сте своју религију у народну традицију.

Ваш народ је гостољубив. У село човек не може доћи, а да не наиђе на широкогруд дочек. Народне светковине још чувају онај некадашњи прелепи обичај угошћавања. Први комад божићног колача чува се за намерника.

Народ вам је демократичан, и то заиста демократичан, а не на начин политичара. Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не по оном што су од њега учинили одело и титула. Новац му, наравно, као и свуда, улива поштовање и оставља утисак, али тај утисак није толики да би га натерао да

се одрекне властитог достојанства. Ваш народ зна за самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину. Колико сам пута у току рата гледао како доводе заробљене непријатељске војнике изнурене од глади, и уместо да те људе, који су им спалили њихове куће и масакрирали жене и децу, злостављају, ваши војници би се смиловали над њиховом судбином и давали им последње парче хлеба из џепа. Народ вам је поносан, али не и охол. Тај понос није мана, већ врлина. Она је нужна сваком заиста добром човеку јер га спречава да подлегне злим утицајима или искушењима. Тај понос је, напросто, поштовање сопствене личности.

Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео. Схватате брзо и правилно. Са својом интелигенцијом и природним богаствима тла, морали би сте имати једну од главних улога у Европи''.

Искрени пријатељ

Др Арчибалд Рајс се прогласио за добровољца и по његовим речима постао: ''Швајцарски добровољац српске војске, друг величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара''. Период од 1914. до 1918. године провео је на фронтовима са српском војском. Учествовао је у одступању преко Албаније, а затим је на Солунском фронту сведочио дешавањима, боравећи на опасним местима уз војнике, како би саставио реалан извештај. Лично се ангажовао око збрињавања српске сирочади у Швајцарској и помоћи српском становништву које је остало у окупираној земљи. После пробоја Солунског фронта 15 септембра 1918. године, обавио је увиђаје у свим местима кроз које је пролазио. Током Првог светског рата написао је две књиге и око 800 чланака о Србима, чиме је приказао и документовао свету злодела која су учињена од стране Аустро-Угарске, Немачке и Бугарске. Вратио се у Београд са ослободиоцима 1 новембра 1918. године. Угледни и имућни професор Др Арчибалд Рајс дао је оставку Универзитету у Лозани, решен да настави живот у Србији, уз српске јунаке. Краљ Александар Први поклонио му је плац на Топчидеру, у улици Војводе Мишића 73, на коме је он саградио кућу, у стилу градње традиционалних шумадинских кућа. Назвао ју је ''Вила добре воље'', у знак сећања на место у Македонији где се одиграла пресудна битка Солунског фронта. Злочине аустро-угарске војске у Мачви, августа 1914. године, назвао је ''Алеја вешала''. После рата заложио се за школовање 300 српске деце у Женеви. Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу 1919. године. Добио је медаљу за храброст, међутим увек је истицао да му је једина награда захвалност српскога народа.

Извађено срце

Др Арчибалд Рајс је живео скромно у вили Добре воље, до смрти и сахрањен је уз државне и црквене почасти на Топчидерском гробљу у Београду 10 августа 1929. године. У свом писаном тестаменту пожелео је да се његово тело отвори, извади срце, стави у бокал и однесе на Кајмакчалан, где ће се без закопавања ставити поред црквице. Написао је: ''Ја сам волео српску земљу и драга ми је помисао да ће моје срце почивати и нестати на најпоноснијем врху српских земаља, близу другова које сам гледао како умиру''. Жеља му је испуњена и његово срце је однето на Кајмакчалан, где је почивало у специјалној урни све док Бугари нису срушили споменик и уништили урну.

ОПРОШТАЈНА ПРОПОВЕД НЕМАЧКОГ ЕВАНГЕЛИСТИЧКОГ ПАСТОРА

Фридрих Грисендорф (Fridrich Griesendorf) дворски свештеник, кога је немачки Цар Виљем II послао Вилсону да прими 14 тачака његовог програма о самоопредељењу народа, био је веома образован човек. Умро је 1958. године. Као пастор цркве у Евенсбургу крај Оснабрика одржао је пред одлазак у пензију својим парохијанима проповед у своме селу, у коме се 1945. године налазило на хиљаде српских ратних заробљеника.

''Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци и Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но то је у ствари изразито материјална природа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби. Ми смо их раније само познавали, неко мало, а неко ни толико. Али ми смо добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу, за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Хрвати (усташе), и Италијани, и Арнаути, и Бугари и Мађари. А знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да ''ко се не освети – тај се не посвети'', и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с' нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање људи, пљачку, силовање, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?

Кад су пукле заробљеничке жице и кад се 5.000 живих српских костура нашло слободно, ти костури су миловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили. Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сада тек схватамо зашто је Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше – Србија!

Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани на њиховом Светосавском духу и јуначким песмама, које је наш Гете толико волео. Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, о тој победи и Србима који су је однели, желео сам да посветим своју последњу свештеничку проповед''.

(Оригинал: Парохијски Гласник, орган Српске православне цркве у Диселдорфу, Бр. 5 / 1980, Ст. 7).

БУДИ ТАКО ХУМАН КАО ШТО ЈЕ БИЛА СРБИЈА 1885 ГОДИНЕ

За време рата против Бугарске 1884/85. године у жестоким окршајима свакодневно је страдало све више војника. Али за разлику од Србије , која своје рањенике збрињава, Бугарска није имала организован војни санитет, а њихови рањеници били су препуштени сами себи, и остајали су на месту рањавања. Због тога Европа је прикупљала помоћ и конвоји са санитетским материјалом спремили су се да крену за Бугарску. А између европских конвоја и Бугарске испречио се фронт са српском војском.

Тада се догађа нешто што се у историји ратовања не бележи ни до тада, а ни касније: На захтев лекара аустријског Црвеног крста, Влада Србије је одобрила војној команди да за један дан прекине рат, отвори линију фронта и пропусти санитетски транспорт који је из Беча упућен у Софију. И не само то – Србија се придружила апелу из Европе, отвара своје војне магацине, додаје лекове, ћебад, кревете и све неопходно за отварање једне болнице у Бугарској. Тако Србија прилаже своју помоћ и залихе непријатељској земљи са којом је у ратном стању.

За овај преседан у светској историји ратовања, Међународни Црвени крст у Женеви доделио је специјално признање Црвеном крсту Србије, а у холу зграде Међународног Црвеног крста у Женеви стоји табла на којој пише: ''Буди тако хуман као што је била хумана Србија 1885 године''.

СРПСКЕ ВРЛИНЕ - АКО НИСТЕ ЗНАЛИ?

1. На територији данашње Србије, у 3 и 4 веку рођено је осамнаест римских императора.То представља петину од свих владара Римског царства.
2. Србин је био патријарх Констатинопоља. Поставио га је Мехмед II на захтев његове помајке Маре Бранковић.

3. Вампир је једина српска реч коју је прихватио цео свет.
4. Срби су живели и у земљи фараона.
5. Српска часовничарска индустрија је старија од Швајцарске. Пре 600 година Срби су имали свој часовник.
6. Србин Сава Владиславић сматран је једном од најзнаменитијих личности Русије свог времена. И разграничио је Кину и Русију.
7. Најпознатија светица на Балкану Св. Петка је била Српкиња.
8. Један од четири званична језика у Отоманском царству био је наш језик.
9. Само Србија и Белгија су учестовавале у кројењу нове Европе уз представнике великих сила.
10. У Србији постоји верски објекат који је чак 10 пута претваран у џамију. Стара саборна црква у центру Чачка)
11. Први сателитски пренос видео сигнала 1963. године, између Европе и Северне Америке, била је слика Белог Анђела из манастира Милешеве.
12. Највећи песник немачког рода Гете толико је волео и ценио српску народну поезију да је течно научио српски језик.
13. Да смо по статистици најгостољубији народ на планети.

14. Срби су први почели бројати године, од 5508 године пре н.е.

Оттава, Март 2013

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: