detalj slike: KRK Art dizajn

SJAJNA LAKOĆA TVORENjA PESME

(O poeziji Miroslava Bate Ninkovića, povodom objavljivanja i promocije nove zbirke pesama "Ni za pucanj ni za molitvu" - Gradska biblioteka “Arsenije Stojković” - Ruma  2024.)

Todor Bjelkić

Miroslav Bata Ninković, afirmisani pesnik iz Rume, uspeo je već svojom prvom pesničkom knjigom „A gde je izlaz, gospodo“ (izdanje rumske Gradske biblioteke „Atanasije Stojković“, 2017), da skrene opravdanu pažnju na svoj pesnički kredo, kako stručne javnosti, tako i čitalačke publike (kojoj je Ninković, pogotovo u rodnoj Rumi, postao poetski uzor). Svoj izuzetni talenat je potvrdio i zbirkom „Odavde do neba i nazad“ (izdanje novosadskog „Prometeja“, 2020. godine), a uskoro, da ne kažemo ovih dana, očekuje se i objavljivanje njegove treće pesničke knjige, u kojoj će autor, barem po onome što znamo iz prve ruke, zaokružiti jedan tematski, rekli bismo, mladalačko-filozofski pristup sveopštoj realnosti. Zašto samo upotrebili baš taj izraz: mladalačko-filozofski pristup (mada smo duboko svesni da je Bata Ninković dobrano zagazio u ozbiljne tokove, koje život neminovno nameće)? To bi, zapravo, mogao biti i odgovor na pitanje zašto toliko volimo (i cenimo) njegovu poeziju, koja je, uprkos i nekim drugim karakteristikama, obojena mladalačkim elanom, iskrenim i razumljivim izrazom,  stilom i leporekošću.

Naime, poezija Miroslava Bate Ninkovića je, bezmalo, idealan primer sjajne lakoće poetskog izraza i izražavanja, najlepši primer stvaralačkog uzbuđenja i uznosa do dugolikih vrhunaca. Najobičnijim, poznatim, prepoznatljivim i toplim rečima, autor će vas, neverovatnom lakoćom, uvesti u predivnu čaroliju samog stiha. Njegove pesme su, zapravo, najčistiji odraz jednostavnosti, što samo učvršćuje uverenje o tome koliko je Ninković talentovan stvaralac, bez ikakve želje da bilo kome šta nameće, da bilo koga čemu podučava i(li) da bilo koga oponaša, a ako se to mestimice i dogodi (a svakome se ipak dogodi), onda je to tek puka slučajnost. Hoćemo da kažemo da postoje pesnici (i pesnikinje), koje jednostavno ne možemo a da ne volimo i koje, zahvaljujući boji, ukusu i porukama njihovih stihova, smatramo od prvog časa pesnicima mladosti. Recimo, dok čitam Batine knjige, njegove nadahnute stihove, ne mogu a da ne pomislim na jednog Prevera, na Lorku, na Jevtušenka, pa čak i na Jesenjina (mada su Ninkovićeve pesme pisane tzv. slobodnim stihom, bez rime, za razliku od Jesenjina).

Maločas utvrdismo da je to samo puka pomisao i da je sličnost sa navedenim (a i nenavedenim) pesnicima tek slučajnost, tek privid. Kao, recimo, dok posmatrate oblake, i odjednom vam se učini da u tom nebeskom komešanju prepoznate neki ljudski lik ili božanski oblik, ali već sledećeg trena sve se to opet pretvara samo u oblačje. Tako bi se, otprilike, mogla opisati (i doživeti) Ninkovićeva poezija: neodoljivo vas podseća na sam život, na vremetok trajanja i istrajavanja, na dolaske, odlaske, „odavde do neba i nazad,“ na hodočašća i na, uvek tugom osenčene, žrtvenike ljubavi, na prolaznost, ali i na postojanost nas samih u vremenu, u prostoru, u samoj srži Ninkovićeve pesme, uz ono tipično, ponavljamo, mladalačko-filozofsko pitanje: „a gde je izlaz, gospodo­?“ Odgovor je, zapravo, isuviše komplikovan upravo stoga što je neverovatno jednostavan: izlaz je u začaranom krugu tvorenja stiha i rađanja pesme. Izlaz je, najprostije rečeno, sama pesma.

Između ostalih, o Ninkovićevoj poeziji pisali su književni kritičari, estetičari i književnici kao što su dr Miloš Zubac, Janika Peči, Ilija Šaula, Đoka Filipović i ini, među kojima i potpisnik ovih redova. I svi su oni zapažali tu izuzetnu lakoću Ninkovićevog poetskog izraza, to njegovo ozbiljno poigravanje rečima, do same tvorbe pesme; tu njegovu potrebu da ti se istom tom pesmom obrati kao najbliskijem, najrođenijem prijatelju, drugu, bratu; da te podseti da smo svi jednostavno ljubav i, što je najvažnije: mi, koji imamo tu sreću da čitamo njegove stihove, izuzetno verujemo Miroslavu Bati Ninkoviću, verujemo u njegov svet, koji se, skoro neprimetno, pretače i u naše svetove, verujemo u njegovu jednostavnu, toplu, divnu pesmu i u njegov snažni pesmotok. Dakle, čitajući ili slušajući (ipak preporučujemo čitanje nasušno), Ninkovićeve poetske uzlete, opet ćemo se prisetiti davne pomisli da poezija može i treba da menja svet i spontano ćemo zuaključiti da u takvu konstaciju i dalje treba bezrezervno verovati. Barem dok je ovakvih pesnika i ovakvih pesama.

Irig, 20.5.2024.         

PODELITE OVAJ TEKST NA: